Да ли је решено питање парламентарне већине на нивоу БиХ?

Од 7. октобра ове године, на вишестраначким сценама РС и ФБиХ трају два обрнута процеса. У Српској, уз ријетке изузетке, важи правило „сви уз СНСД“, док се кантонима са бошњачком већином у Федерацији, опет уз минимална одступања, окупљање одвија под мотом „сви против СДА“.

Без обзира на различите судбине у постизборном периоду, након конститутивне сједнице Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ, 6. децембра, нема дилеме да су појединачно најснажније партије у два ентитета демонстрирале намјеру да заједно формирају власт на нивоу БиХ. Странкама Милорада Додика и Бакира Изетбеговића у овом подухвату придружио се и ХДЗ Драгана Човића. На првој парламентарној провјери односа снага, испоставило се да је лидер СДА промућурнији математичар од Жељка Комшића, ако се има у виду сцена након њиховог недавног састанка. Тада је Изетбеговић тврдио да већине у Парламенту БиХ нема без сарадње са СНСД-ом и ХДЗ-ом, док је предсједник ДФ-а неувјерљиво покушавао да буде мистериозан, наговјештавајући могућност да Додикова партија испадне из комбинација у вези са бх. влашћу, што се није десило.

Лидери СДА, ХДЗ и СНСД... Бакир Изетбеговић, Драган Човић и Милорад Додик

Без обзира на Комшићеве пуцње из празне пушке, са означене адресе емитована је стрепња, и то, занимљиво, од особе која иначе пршти од личне и страначке самоувјерености, а злобници би рекли и ароганције.

– Јасно је да је нас тешко заобићи када је у питању формирање власти на нивоу БиХ, али спремни смо на све опције – рекао је Сташа Кошарац, посланик СНСД-а, непосредно уочи сједнице Представничког дома.

Сташа Кошарац

Већ у том моменту, он је дао до знања кога његова партија преферира с друге стране међуентитетске линије – оне које није критиковао, значи СДА и ХДЗ. Кроз алузије о томе провукао је и тезу да западни центри моћи настоје да формирају власт на нивоу БиХ од остатака опозиције из РС и бх. блока, што је колоквијални назив који, у ужем смислу, обухвата СДП, ДФ и Нашу странку, а у ширем контексту и СББ, те низ опција на чијем челу су однедавни дисиденти поникли у СДА, попут „Народа и правде“, Независне босанскохерцеговачке листе, Независног блока, Покрета демократске акције, па чак и А-СДА и политички већ полумртвих групација, Странке за БиХ и БПС-а. Дакле, што би рекли инострани непознаваоци овдашњег постидеолошког амбијента, ради се о широкој алијанси бошњачке љевице и центра.

– Видљиво је да бх. блок покушава да буде доминантан. Сматрам да се превише времена губи на њих јер су они изборни губитник у ФБиХ. Међутим, чини ми се да су странци поново упетљали своје прсте и да покушавају да моделирају власт на нивоу БиХ, рачунајући на активизам бх. блока и структуру из РС, која је окупљена око Савеза за промјене – резоновао је Кошарац.

Борјана Кришто, Денис Звиздић и Небојша Радмановић

Ипак, када су пребројани гласови за водећи трио Представничког дома, он је могао да одахне. Јер, у органу са 42 посланика, предсједавајућа Борјана Кришто (ХДЗ БиХ) изабрана је са 26 гласова, а њени замјеници Небојша Радмановић (СНСД) са 24 и Денис Звиздић (СДА) са 23 гласа. Једини конкурент био им је Нермин Никшић из СДП-а, који је скупио тек 17 гласова у првом, а само 15 у другом кругу гласања. Интересантно је поменути и збир гласова против и уздржаних у сва ова четири случаја. Борјану Кришто није подржао 15 посланик (осам против, седам уздржаних), Радмановића 16 (13 + три), Звиздића 19 (17 + два), а Никшића 25 посланика (16 + девет).

Наравно, нико не оспорава Кошарцу чињеницу да је експерт за тумачење циљева страног фактора на Балкану, пошто је још 2006. управо он био један од знаменитих учесника скупа у Женеви, одржаног под покровитељством западних ментора, на којем се агитовало за БиХ без ентитета. Међутим, изгледа да им је ентузијазам донекле пресахнуо, па су фаворити које Кошарац помиње прилично слабашно прошли, уз такву машинерију иза себе. А није да није било материјала за лобирање међу посланицима, пошто од 42 мандата у Представничком дому СНСД има шест, СДА девет, а ХДЗ пет. Ако се овом збиру додају три сигурна гласа која прате СНСД, иако формално долазе од особа ван њиховог клуба, то су већ 23 гласа, а минимална натполовична већина износи 22 мандата.

Чињеница да је Звиздић добио 23 гласа, Радмановић 24, а Борјана Кришто 26, потврђује да ситуација још није закована, те да се у Представничком дому крије бар неколико посланика спремних да шетају од једне до друге комбинације партија

Ако је судити по досадашњој реторици, у опозицији су остали СДП са пет посланика, ДФ са три, СББ и Наша странка са по два, те А-СДА, ПДА и Независни блок са по једним мандатом, када је ријеч о странкама из ФБиХ, што је укупно 15 гласова. Уколико се томе додају четири гласа странака из РС (ПДП – два, СДС – два), у мањини је остало 19 посланика. Међутим, оваква рачуница показала се исправном само у случају изјашњавања о Денису Звиздићу, док је Борјана Кришто, подсјећамо, имала 26, а Небојша Радмановић 24 гласа „за“, а Нермин Никшић 25 „против“, што потврђује запажање да ситуација још није закована, те да унутар свих ових странака крије бар још неколико посланика спремних да шетају од једне до друге комбинације партија.

У сваком случају, најизгледнија варијанта у овој фази јесте покушај троугла СНСД – СДА – ХДЗ да формирају нови Савјет министара. У томе ће, с обзиром на интензитет амбиције све три партије да се позиционирају као власт на нивоу БиХ, несумњиво успјети, али вјероватно спорије од јавно изнесених очекивања да је то могуће до Нове године. При томе, почетак расплета праћен је необичном склоношћу лидера СНСД-а и српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика да се, сваки пут кад се наслути могућност да његова партија уђе у шеме са СДА и другим федералним опцијама упушта у лингвистичке анализе. Врло је наглашена његова потреба да – приликом сваког аранжмана СНСД-а са политичарима из ФБиХ у постдејтонском периоду, а било их је – инсистира на тврдњи да на том нивоу нема коалиција, него је само ријеч о „састављању власти“. Ако се и прихвати ова теорија о шији и врату, она би била у реду да једнако вриједи за све актере из РС. Што није случај, јер, када то чине актуелни опозиционари из Српске, онда су „бакировци“ и „издајници“, а ако се овом работом бави владајући блок, онда је у питању пуки „прагматизам“.

Милорад Додик

– Они који хоће да гласају и подрже нашег и ми ћемо њиховог подржати и то је та прича, нема никаквог усменог и писменог договора са СДА – истакао је Додик.

Дакле, подухват је разјашњен – двије, односно три стране, до избора Борјане Кришто, Радмановића и Звиздића дошле су телепатијом, јер није било ни приче о томе, а камоли некаквих потписа. А пошто постоје сви услови да се крене у формирање Савјета министара, није на одмет скренути пажњу на бар два аспекта који би врло брзо могли да доведу нову већину у кризу.

На једну димензију упозорио је Ненад Стевандић. Ради се о томе да је СДА сада у сличној позицији у каквој је био СЗП у протеклом мандату – улазе у власт на нивоу БиХ, али на ентитетском и свим кантоналним нивоима, по свему судећи, одлазе у опозицију.

– Потпуно је јасно да СДА и СНСД имају по девет посланика, а ХДЗ БиХ пет посланика. Та већина није спорна. Спорно је колико СДА може издржати да је у једном дијелу власт, а на другом дијелу опозиција – рекао је Стевандић.

Уколико се странка Бакира Изетбеговића избори са овим противрјечностима и потенцијалним притисцима унутар ФБиХ, назире се нови камен спотицања између СДА, ХДЗ-а и СНСД-а. Јер, НАТО је управо активирао Акциони програм за чланство (МАП) за БиХ, према чему СДА и ХДЗ имају врло афирмативан, а СНСД, бар декларативно, крајње резервисан однос.

Денис Звиздић

Човјек број два унутар СДА, Денис Звиздић, већ инсистира на захтјеву да Савјет министара учини све како би БиХ у догледно вријеме завршила у западној војној алијанси

– Када говоримо о нивоу БиХ, кључна ствар морају остати наша два вањскополитичка приоритета – ЕУ интеграције и обавезе које имамо након активације МАП-а. То није питање никаквих појединачних политика, нити воље појединаца или странке. У колизији су они који говоре о потреби да остану млади људи, а не дозвољавају БиХ убрзани напредак евроатлантском путу – запријетио је Звиздић, трагикомично третирајући „пут у НАТО“ као варијанту „наређење-извршење“, без алтернативе.

И док се нови трио у бх. власти већ суочава са пукотинама, опозиција из РС нема намјеру да искорачи из сфере неинвентивности. О томе говори спознаја да је предсједник ПДП-а Бранислав Бореновић – додуше, поводом избора четири делегата из СНСД-а у Дом народа БиХ гласовима СДА – оптужио ове друге да су „продужена рука СНСД-а“.

Бранислав Бореновић

– СДА као провјерена филијала СНСД-а заједно са пониженим остацима ДНС-а изгласали су једноумље у виду четири делегата СНСД-а у Дому народа ПС БиХ – рекао је Бореновић.

Има много критичких, па и циничних начина да се, са становишта опозиције у РС, проговори о односу СНСД – СДА, али одабрани, са „продуженим рукама“ и „провјереним филијалама“, спада у домен у којем се већ налази један депласирани спин СЗП-а из предизборног периода. Онај о томе да СНСД са ХДЗ-ом прави трећи ентитет за Хрвате у БиХ и даје им неколико посавских општина у РС, без иједног сувислог доказа за ту тврдњу. Што је ову теорију, коју више нико и не помиње, учинило врло јефтином робом из дућана који се рекламира реченицом: „Какву год небулозу СНСД извали о нама, ми смо у стању да одемо корак даље у истом смјеру“. А док се међу преосталим опозиционарима у Српској не досјете шта им је чинити у оваквим ситуацијама, без увјерљивог одговора из овог угла остаће елементарне нелогичности, односно питања: Како то да шеф СНСД-а без пардона назива однос са ХДЗ-ом „програмском коалицијом“, а не допушта да релација са СДА буде ни једно, ни друго? Да није мало дволично будуће дружење пулена СНСД-а са СДА и ХДЗ-ом у Савјету министара третирати као случајни боравак у истој згради, а исти механизам у претходном мандату означавати као гадост блаженопочившег СЗП-а, која у најмању руку заслужује нови „велеиздајнички процес“?

А када смо већ код „руку“, на какве год проблеме налети новоуспостављена осовина на нивоу БиХ, треба знати да је ријешен бар један крупан национални проблем у РС. У постизборној фази, врх СНСД-а је драматично поручивао да је питање живота и смрти то хоће ли, од укупно 14 из РС, имати „10 руку“ у Представничком дому БиХ које идентично гласају о сваком питању. Уз њихових шест, у шта је укључен и лидер Уједињене Српске Ненад Стевандић, неспоран је и социјалиста Јаков Галић. Иако је са највишег мјеста у РС означен као ДНС-ов „мангуп“, изгледа да као посланик у Сарајеву, лојалан овој замисли, није дискутабилан ни Ненад Нешић, бар док је директор Путева РС у Бањалуци. Једном ногом у СНСД-у већ је и бивши ас СДС-а, предводник добојске „групе грађана“ Обрен Петровић. То је, дакле, девет имена.

Појавила се и фамозна десета рука из приче о српском јединству. Неочекивана, будући да посљедњи, четрнаести мандат са простора РС припада – Странци демократске акције, односно њеном посланику Адилу Османовићу

И када се човјеку учини да је невоља пред расплетом, испоставља се да је међу преосталим српским посланицима изузетно тешко наћи још једног актера, неопходног за комплетирање „групе 10“. Јер, Мирко Шаровић се пренемаже, а Драган Мектић, Бранислав Бореновић и Мира Пекић неће чак ни да приме сертификате о посланичком статусу од чланова ЦИК-а, дрско им приписујући претјерану блискост СНСД-у и њиховим актуелним ортацима из ФБиХ.

Али, у моменту када се чини да овој идеји спаса нема, она пропасти неће, пошто се из најмање очекиваног правца појављује и фамозна десета рука. Која, додуше, није српска, будући да посљедњи, четрнаести мандат са простора РС припада – Странци демократске акције, односно њеном представнику Адилу Османовићу. Међутим, поклону се у зубе не гледа, а кад читава замисао о бедему за све централистичке атаке, састављеном од 10 посланика из РС, ипак профункционише, уз малу помоћ пријатеља из СДА, малодушним скептицима преостаће само да се сложе са давном сугестијом „балканског шпијуна“ Илије Чворовића, упућеном ноторном сумњивцу Јаковљевићу: „Зашто фино не кажеш – гријешио сам и желим да ми се суди“. То је најмање што за опште добро могу да учине невјерне Томе, које нису могле да наслуте тако очигледан расплет – да ће Адил постати десета српска рука.

(srpskacafe.com)