Kривуља моћи не иде у прилог успеха поновног америчког ангажмана, који има рок од највише око две године, а можда и много мање. Надајмо се да ће то бити крај деструктивне балканске авантуре америчке политике која је осуђена на пропаст.

Јесмо или икада чули иједну самокритику из ОХР-а? Је ли иједна реформа коју су водили, а било их је туце, била под њиховом лупом или су чим је пропала све свалили на неспособност овдашњих политичара? Сулудо је бранити политичаре који нису учинили ништа.

Одлука није прекршила међународно право. Суд је једноставно игнорисао основне принципе тог права. Појам "посебног случаја" је политичка хипокризија. Чак и они који користе овај аргумент свјесни су да сепаратисти широм свијета могу искористити случај Косова.

О садржају исказа заштићених сведока засад се не зна ништа, сем онога што је Арнаут “открио”. Он је, дакле, установио, баш као и Олкок, да сведок “А” није кредибилан, јер је наводно дао исказ теретећи Ганића како би се некако спасао од оптужби на свој рачун.

Oбистиниле су се процене добрих познавалаца прилика и малобројних исламистичких покајника, да је за терористички напад у БиХ довољна само воља неколико фанатика који су међусобно добро повезани.

Уколико нема ефикасног институционалног механизма да се томе стане у крај, а очигледно нема, адекватну реакцију сигурно не треба тражити у псеудонеутралном гарду предсједавајућег Савјету министара Босне и Херцеговине Николе Шпирића.

Бoсна и Херцеговина јесте чланица Уједињених нација, она јесте нестална чланица Савета безбедности УН и јесте блиска многим телима Европске уније, али је БиХ под неформалним, а стварним, протекторатом међународне заједнице.

За опстанак Срба у БиХ, неопходна је јака Република Српска, иза које у сваком тренутку мора бити Србија, као гарант Дејтонског споразума, са јасно дефинисаним националним интересима.

У модерној држави, посета једног „државног органа” лицима под оптужницама значи својеврсно мешање у кривични судски поступак. Председник или министар или други „државни орган”, који обавља посете овог типа, у ствари, омаловажава полицију и истражне органе.

Шта је спорно за Сулејмана Тихића, Хариса Силајџића, Златка Лагумџију или Фахрудина Радончића у неочекиваном подухвату Штефана Филеа и Олија Рена?