Харис Силајџић, осокољен Резолуцијом о Сребреници и Истанбулском декларацијом, на сва звона објављује како је дошао крај специјалним везама Србије и Републике Српске, односно како ће убудуће сви путеви из Београда водити искључиво ка Сарајеву.

Оно што тамо реално има јесте око два милиона непријатељски настројених Албанаца. Насупрот томе, у Републици Српској Србија има све, и ресурсе, и становништво, и политички конституисан ентитет.

Нико од истакнутих бораца за истину о злочинима није се придружио нашим мајкама на помену у Добровољачкој. Њихово ћутање је вероватно знак слагања са ставовима изнетим у Сарајеву да је помен и долазак представника Републике Српске провокација.

Комплетна истина и оно суштинско у уставној реформи за Бошњаке било би гашење Републике Српске, што они и не скривају, док Хрвати желе да се издвоје из заједнице (ентитета) са муслиманима и формирају свој самостални државно-правни блок.

„А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом“, писао је нобеловац Андрић. Писао је и сликао сарајевске „константе“, премда је морао фабулу адресирати на средњи вијек.

Реч је о папиру који је колоквијално назван „Мадридском декларацијом“, о чијем садржају ће политичке вође Срба, Хрвата и Бошњака најпре разговарати са шпанским шефом дипломатије.

Акција у којој су учествовале јаке полицијске снаге покренута је пошто је малољетна Ромкиња М.М. из Братуначког насеља Раковац, претходно пронађена предозирана, дала изјаву дa је била сексуално искориштавана од преко стотину мушкараца.

Недовољна одлучност САД и ЕУ да санкционишу некооперативост босанскохерцеговачких лидера допринела је крају бутмирског процеса и фактичком блокирању процеса уставних реформи.

Вријеме је за потенцијално важну промјену на Балкану гледано генерално, а нарочито у БиХ и РС. Ово је можда најважнији тренутак од склапања Дејтонског споразума 1995. године.

О “средњем решењу” или о “одрживом решењу” – како су до сада описивани циљеви многих дипломатских “напора” усмерених на БиХ – до сада се много причало и писало, али не само да ниједно решење није пронађено већ ни озбиљна стратегијa није урађена.