Да не би било недоумица шта се заправо хоће, америчке и проамеричке европске дипломате у неформалним разговорима све чешће отворено помињу да се показало да за БиХ није најбоље рјешење консоцијација, него власт већинске нације са заштитом мањина.

Након информација о еволуцији спољнополитичких структура долазимо до поенте. Брисел до политичких одлука долази дугим процедурама преговарања и усаглашавања свих чланица, па се то односи и на спољну политику ЕУ, док у Вашингтону све то иде много једноставније.

Како извештаја још нема, из одломака које су јавности читали званичници ИЗ у БиХ није било тешко разазнати да је ту пре реч о маркирању непријатеља којима жели да се окружи вођство те заједнице оличено у реису Церићу и муфтији Зукорлићу.

СДА и ХСП јесу напукле по шавовима, док је СДП нервозан од чекања да страни фактор надолазећу парализу система на нивоу БиХ «пресјече» октроисаним уставом. Међутим, претумбавања у излогу не значе пометњу у «платформашком» магацину.

Велики део наше политике према Босни био заснован на исфантазираној верзији онога што је та држава заправо била. Фантазмагорично је било уверење да је пре ратова из деведесетих година БиХ била нека врста срећног, толерантног, мултиетничког и мултикултурног балканског Дизниленда.

Трећи проблем, по Фаруку, представља то што “наведене опасне тезе аплаузима дочекују националистички кругови код Срба и Хрвата”. Национализам код Срба и Хрвата у БиХ пролази кроз све друштвене слојеве и представља заједнички именитељ свих политичких опција.

Шта ако је испровоцирана криза само планирани алиби за нову туру америчког наметања старих бошњачких фантазија о јединственој Босни у новој верзији? Издржаћемо, имамо искуства, а Русија и Европа су на нашој страни.

Нико не ставља знак једнакости између РС и владајуће странке у ентитету, али, апаратура за ту врсту обрачуна лако се преноси на међунационални терен. Осим те упозоравајуће димензије, нема штете од наговјештаја елиминације СНСД-а из Социјалистичке интернационале.

И као што је предсједнику „грађанске БиХ“ било сасвим нормално да се бави вјерским питањима, а реису да се ангажује у предизборним политичким кампањама, тако ни Тајипу Ердогану не изгледа ништа необично да се као премијер једне бар номинално секуларне државе препоручује за новог калифа.