Zaigrala mečka i pred kapijom Bakingemske palate

O dvoličnosti svetskih sila moglo bi se napisati bezbroj knjiga sa milionima stranica, ali je i bez njih veoma jasno pravilo po kome se one odnose prema slabijima.

Još od stare latinske izreke koja upozorava na činjenicu da ono što je dopušteno Jupiteru nije i volu “Quod licet Iovi non licet bovi”, zbivanja u svetskoj istoriji neprestano potvrđuju tačnost ove mudrosti.

U današnje vreme ovakvo ponašanje velikih sila sve je bezobzirnije i uočljivije; male i slabe zemlje izložene su gotovo neprestanom ugnjetavanju i teroru kome se ne mogu suprotstaviti ni na koji način. Ako se ponekad i usude da se požale zbog onoga što im čine veliki i moćni, njihov glas se neće daleko čuti, a još manje će se neko osetiti pozvanim da na ove vapaje odgovori.

Međunarodna zajednica, za koju je već odavno rečeno kako je to, zapravo, samo drugo ime za Sjedinjene Američke Države i njihove satelite, postupa po pravilu koje je sama uvela: prema svakom slučaju odnosi se onako kako njoj odgovara, te se može reći da je za nju pravedno i legalno samo ono što je za nju korisno u određenom trenutku.

Pošto je predvodnik ove moćne i neformalne zajednice SAD, a u kojoj vlada anglosaksonsko, tzv. precedentno pravo, gde se presude donose na osnovu nekih sličnih presuđenih slučajeva, moglo bi se očekivati da će i međunarodna zajednica postupati na ovaj način. Međutim, to uopšte nije slučaj, već se očigledno sve svodi na improvizaciju, u kojoj, razume se, nema mnogo pravne osnove.

Može se navesti mnogo primera koji to potvrđuju, a nas najviše bole očigledne nepravde i neskriveno licemerje koje smo osetili na svojoj koži. Zapad je organizovao i na razne načine pomogao (oružjem i instruktorima, zatim i bombardovanjem Bosne, Srbije i Crne Gore) raspad Jugooslavije. On je oformio i tim koji je predvodio francuski pravnik Rober Batender, a koji je zaključio da se Jugoslavija raspala... Zatim su Vatikan i glavne zapadne sile pohitale da priznaju nove države: Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, što im, međutim, nije nimalo smetalo da u isto vreme oštro osude i spreče nastojanja Srba u Hrvatskoj i Bosni da se izdvoje iz otcepljenih republika u kojima su se osetili ugroženi... A šta tek da se kaže o Kosovu!

Krajem marta ove godine Barak Obama održao je u Briselu govor u kome je objašnjavao politiku SAD prema događajima u Ukrajini. Uz neizostavne velike prazne priče o demokratiji, poštovanju ljudskih prava i napretku civilizacije, usledila su i objašnjenja za prostodušne kako CIA i Stejt department nemaju nikakve veze sa američkom invazijom na Irak, a još manje sa događajima u Tunisu, Libiji i Egiptu za vreme “Arapskog proleća”.

U istom govoru Obama je nadmašio samog sebe pričom o Kosovu. Sjedinjene Američke Države su, kako je rekao, intervenisale tek “pošto je narod na Kosovu godinama sistematski terorisan, a priznale kosovsku nezavisnost posle referenduma koji je sproveden u okvirima međunarodnog prava”. O sistematskom ubijanju Srba i rušenju pravoslavnih crkava i manastira, koja su nastala pod upravom NATO-a, ili o svečanom obećanju da će Kosmet ostati u okviru Srbije, predsednik SAD nije rekao ni reč, ali je zato mnogo govorio o teritorijalnoj celovitosti Ukrajine koja se, prema međunarodnom pravu, mora poštovati.

Ovih dana svet ima novu priliku da upozna još jednu "doslednost" velikih sila. Uređujući svet prema potrebama i pravilima SAD, njena najvernija saveznica, Velika Britanija, iznenadila se kada je shvatila koliko je ozbiljan škotski pokret za nezavisnost. On zahteva odvajanje od tutorstva Londona, pošto je uveren da će građani Škotske bolje živeti ako ne budu deo Ujedinjenog Kraljevstva.

Pravo naroda na osamostaljenje, kao što je to bio slučaj u SFRJ i SRJ, potpuno je zakonito, ali se pokazalo da je njegovo pominjanje na Ostrvu prava katastrofa. Predsednik vlade gospodin Kameron je očajan, kaže da će mu srce prepući ako se Škotlanđani zaista odvoje, dok članovi kraljevske porodice smrknutih lica slušaju sve nepovoljnije vesti o raspoloženju u Edinburgu i Glazgovu, sluteći da će morati da se promeni i ime kraljevine, u kojoj će biti samo Engleska, Vels i Severna Irska, a i da će njihovi lični posedi ostati u drugoj državi.

Došlo je, izgleda, vreme da mečka zaigra i pred kapijom Bakingemske palate. Shvatljivo je očajanje i vlade i kraljevske porodice zbog svega što se dešava i zemlja smanjuje. Ne znam samo kako bi se tek osećali da im se država raspada kao Jugoslavija uz ogromne ljudske i materijalne žrtve, a sve uz obilatu pomoć neke SAD ili Velike Britanije i njihovih satelita?