Volfoviceva doktrina i Vladimir Vladimirovič "Hitler"

Ruski predsednik Vladimir Putin ni pre ukrajinske krize nije spadao u omiljene likove zapadnih političara, pre svega onih iz Sjedinjenih Američkih Država, ali ga, ipak, uz mnoge mane koje su mu pripisivali, donedavno nisu poredili sa vođom Trećeg rajha i najvećim zločincem 20. veka. Sve dok se gđa Hilari Klinton nije setila da izjavi kako se Putin brine za Ruse u Ukrajini kao što je to činio Hitler za nemačku manjinu u Poljskoj i Čehoslovačkoj.

Metaforu je stekao zahvaljujući tome što je odbio da prizna pobunjeničku vladu u Kijevu, stvorenu posle višemesečnih demonstracija i krvavih obračuna, a zatim je i “potvrdio” prihvatanjem rezultata referenduma na Krimu, kojim se ogromna većina građana izjasnila za odvajanje od Ukrajine i pripajanje Rusiji. U Vašingtonu su ovaj čin samoopredeljenja naroda prepoznali kao sasvim jasan znak ruske intervencije. S tačke gledišta Bele kuće lako objašnjivo, jer ga ona nije ni raspisala, ni odobrila, još manje nadgledala. Njeno reagovanje na događaje poslednjih nekoliko meseci u Kijevu i na Krimu primer je ogoljene dvoličnosti, kakvu građani Srbije već godinama dobro osećaju na svojoj koži, a može i da podseti na čuveni dvomisao iz romana “1984” DŽordža Orvela, prema kome je sasvim moguće istovremeno verovati u dva potpuno suprotstavljena pojma.

Događaje u Ukrajini i Kijevu, “spontanu” pobunu građana koji su iznenada shvatili da ne mogu da zamisle život van Evropske unije, te su organizovali demonstracije i smakli sa vlasti legitimno izabranog predsednika Janukoviča, znatno je lakše razumeti ako se ima uvid u “Nacionalnu odbrambenu strategiju Sjedinjenih Američkih Država”, poznatu kao “Bušova doktrina”, mada je njen pravi autor Pol Volfovic. Ovaj nekadašnji američki ambasador u Indoneziji, pomoćnik državnog sekretara za odbranu i bezbednost SAD, svojevremeno i predsednik Svetske banke i profesor univerziteta, ubraja se u istaknute neokonzervativce - jastrebove. Zanimljivo je da je do 1981. bio demokrata, a onda je postao član republikanske partije. Zabeleženo je i da je on, samo dva dana posle rušenja njujorških Kula bliznakinja 11. septembra 2001, zajedno sa Ronaldom Ramsfeldom, državnim sekretarom za odbranu, čiji je bio pomoćnik, počeo da se zalaže za vojni napad na Irak i priprema planove.

Pol Volfovic

Da li je slične ideje imao i za Ukrajinu, zasad još nije poznato, ali bi se nešto moglo naslutiti iz pojedinih delova njegove (Bušove) doktrine:

“Naš primarni cilj je sprečavanje ponovne pojave novog suparnika na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili drugde, koji bi mogao da ugrozi poredak nastao posle raspada Sovjetskog Saveza. To je glavna briga u novoj regionalnoj strategiji, koja zahteva naše napore kako bismo svaku nepijateljsku silu sprečili da dominira regionom, čije bi sirovine, uz čvrstu kontrolu bile dovoljne da omoguće nastajanje nove svetske sile.

Sjedinjene Države moraju ispoljiti vodeću ulogu neophodnu za stvaranje i zaštitu novog poretka i stavljanje do znanja mogućim konkurentima da i ne sanjaju o ozbiljnijoj ulozi ili zauzimanju odlučnog stava u zaštiti sopstvenih interesa. U nezaštićenim regionima moramo ozbiljno uzimati u obzir interese razvijenijih zemalja kako bismo ih predupredili u nameri da ugroze našu vodeću ulogu ili izmene postojeći politički i ekonomski poredak. Moramo obezbediti mehanizam za sprečavanje konkurenata i da igraju značajniju ulogu na nacionalnom ili svetskom nivou”.

U vezi sa Volfovicevom doktrinom zanimljivo je da je upravo ovih dana direktor CIA nekim svojim poslom “slučajno” navratio u Kijev i posavetovao novu ukrajinsku vladu, sastavljenu od komičnih ličnosti skupljenih s koca i konopca, da od Ujedinjenih nacija traži pomoć za odbranu od “ruske intervencije”. Iako Ujedinjene nacije u velikoj meri izdržavaju Sjedinjene Američke Države, možda im, ipak, neće biti lako da na takav mogući zahtev odgovore pozitivno.

Onome ko nije razumeo Volfovicevu doktrinu ostaje samo da se čudi što je i Vladimir Vladimirovič Putin u galeriji Stejt departmenta dobio mesto novog Hitlera. Ovakvo poređenje, međutim, nije novo i ne predstavlja izuzetak, već je pre pravilo i spada u uobičajene metafore američkih državnika i predsednika. Hitler je svaki predsednik neke strane države koji na ovaj ili onaj način ugrožava “životne interese” SAD, dok on, zapravo, samo nastoji da zaštiti interese svoje zemlje.

Stoga je potpuno prirodno što je DŽon Keri sirijskog predsednika Bašara Asada nazvao Hitlerom, ali ni on nema autorsko pravo na tu metaforu. I Fidel Kastro je svojevremeno zaslužio isto ime, a “kum” mu je bio DŽon Mekejn. Salvador Aljende iz Čilea, Manuel Norijega iz Paname, Danijel Ortega iz Nikaragve, Slobodan Milošević, Jaser Arafat iz Palestine, Moamer Gadafi iz Libije, Mahmud Ahmadinedžad iz Irana i Kim DŽong Un iz Severne Koreje takođe su postali imenjaci.

Neizvesno je samo ko će im se u bližoj i daljoj budućnosti pridružiti.