U Londonu ništa novo

Neredi u Londonu i u ostalim većim gradovima Engleske podstakli su brojne komentare da smo svedoci početka poslednjih dana Velike Britanije, da prisustvujemo kraju liberalnog kapitalizma i potrošačkog društva, a da su engleske mase jedan od vesnika promena. Četovrodnevna erupcija nasilja nezadovoljne omladine, ali i huligana i kriminalaca, stvorila je utisak da je dovoljan još samo korak do šire pobune siromašnih ugnjetenih masa i obespravljenih emigranata, koja će do temelja uzdrmati oštro klasno podeljeno britansko društvo, a samim tim i Evropu. Suprotno od očekivanja, pokazalo se, bar za sada, da su jake policijske snage i jaka engleska kiša ohladile mnoge glave i smirile strasti inače uzdržanih Ostrvljana.

Neredi kao tradicija

Analitičari, novinari, ali i obični građani, pitaju se sada šta je dovelo do besa i nasilja, i koji su uzroci bunta, ali objašnjenje ne može biti jednostavno. Većina se slaže da su nemiri izazvani nizom problema koji su već duže prisutni u britanskom društvu, počevši od problema porodice, vaspitanja i obrazovanja, preko ekonomske krize, do pitanja rasnih i etničkih odnosa. Trajno rešenje tih problema je gotovo nemoguće, a obzirom na dugu istoriju nereda u Britaniji, i sklonost anglosaksonskog društva ka povremenim eksplozijama nasilja, postoji velika mogućnost da slične bune izbiju i nekom drugom prigodnom prilikom u budućnosti. Međutim, iako duga, lista uličnih nereda u Velikoj Britaniji pokazuje da oni gotovo nikad nisu bili u stanju da značajnije uzdrmaju vladajući poredak. Engleske pobune su uvek bile manje ambiciozne od pobuna u drugim krajevima Evrope i sveta, i one, iako su dovodile do uništavanja imovine, ili gubljenja života, nisu izazivale korenite promene u društvenom sistemu.

U Srbiji se stvara slika o Velikoj Britaniji kao uzornom demokratskom društvu uglađene gospode i dama, skladnih etničkih odnosa i očuvanih vekovnih običaja, ali je činjenica da je Britanija veoma socijalno podeljena, a da su očajni uslovi života nižih klasa, nasilje i etnički sukobi odavno postali deo tradicije, jednako kao i monarhija. U britanskim arhivima ostali su sačuvani brojni opisi i izveštaji o životu i ponašanju nižih klasa u proteklim vekovima, posebno u 18. i 19. veku, čiji užasi svedoče o neverovatnoj materijalnoj i moralnoj bedi u kojoj su obitavale mase nagurane u prljavštinu i crnilo ranih industrijskih gradova. U takvim okolnostima, britanske mase davale su sebi oduška povremenim provalama nasilja, i detaljna lista višednevnih, nasilnih i masovnih nereda u Britaniji, u kojima su nekad učestvovale na desetine hiljada ljudi zato je prilično dugačka. Sam London takođe ima dugu istoriju društvenog nasilja, koje se može pratiti od pogroma Jevreja 1189. Prva velika pobuna siromašnih zabeležena 1196. a „londonska rulja“ je bila nešto čega su se bogati uvek plašili, posebno u 18. i prvoj polovini 19. veka, kada je „rulja“ živela u izuzetno neljudskim uslovima, savremenom umu gotovo neshvatljivim.

Prestonica Ujedinjenog kraljevstva ranije nije bila imuna ni na etničke sukobe, pa su se tako u 18. veku na primer, jake tenzije imeđu Engleza i Iraca vrlo često završavale neredima i krvavim sukobuma. Kako je grad sa razvojem britanskog carstva postajao sve više multirasan, etničke sukobe su zamenili rasni neredi, koji su kulminirali u drugoj polovini 20. veka. Neposredno posle drugog svetskog rata porasle su napetosti između belog stanovništva i crnih stanovnika doseljenih sa Kariba, koje su rezultirale velikim rasnim neredima u londonskom Noting hilu 1958, kada su se više dana sukobljavale bande belih tedi-bojsa sa jamajčanskim i karipskim rud-bojsima.

Darežljiva država

Ovaj sukob je bio je signal da nešto treba ozbiljno uraditi po pitanju rasnih tenzija, a jedan od odgovora bio je karneval, koji je počeo 1959, čiji je cilj bio da se Engleskoj predstave vrednosti kulturne raznolikosti. Svečanost, slična onoj u Riju, zatim je izrasla u jedan od najvećih događaja u Britaniji i proslavu multikulturalizma, koga je prošle godine posetilo milion ljudi. Sam karneval ipak nije sredstvo kojim se mogu rešiti dublji društveni problemi, a u Britaniji je sada na snazi politika po kojoj država treba da se angažuje i pomogne ugroženima da se izbore za sebe, što je naročito isticano za vreme vlade Tonija Blera. U praksi se taj princip pretvorio u politiku izdašnih programa socijalne pomoći, a država je postala toliko darežljiva u nekim segmentima, da je njena briga prema ugroženima za naše pojmove gotovo bizarna. Zanimljiv je podatak da u Britaniji 160 000 ljudi godišnje prima socijalnu pomoć jer zbog alkoholizma ne mogu da rade, a socijalna davanja i osetljivost prema manjinama su obilna i u mnogim drugim oblastima. Ali, kako su najnoviji nemiri pokazali, to se nije pokazalo kao dovoljno. Jer, kako se mnogi analitičari slažu, siromašni ne mogu da se zadovoljavaju mrvicama, dok gledaju neverovatno bogatstvo vladajuće klase, niže klase ne žele da se pomire sa svojim autsajderskom ulogom u društvu, dok većina građana ne želi da ćuti pred aferama vlasti, špekulacijama banaka i pohlepom berzanskih brokera. Takođe, mnogi tamnoputi Britanci i ostali emigranti ne mogu tako lako da se pomire sa činjenicom da nikada neće biti tretirani isto kao Englezi.

Jedan od odgovora na društvenu krizu je sporadično nasilje, dok je drugi organizovani kriminal, koji je u Ujedinjenom kraljevstvu eksplodirao tokom 70-tih i 80-tih. Trgovina drogom stvorila je velike i moćne bande, a brojni gradovi su postali poprište obračuna rivalskih kriminalnih grupa. Zbog intenziteta sukoba Mančester je na primer 80-tih dobio naziv Gančester, dok je 90-tih, zbog zloupotrebe ekstazija i naleta tehno muzike nazvan Medčester. Ovaj ulični sleng odlično oslikava atmosferu koja je vladala u Britaniji proteklih decenija, a ni London nije pošteđen procvata bandi, tako da on danas, uz Njujork, LA i Čikago predstavlja jednu od prestonica svetskog kriminala.

„Slomljeni i bolesni“

Policija je 2009. objavila da u Britaniji postoji 2 800 organizovanih kriminalnih bandi, a zapaljiva mešavina kriminala, siromaštva, etničkih tenzija i rasizma izazvala je u proteklim decenijama niz velikih nereda. Serija rasnih nemira izbila je na primer u više gradova 1981, sa najžešćim obračunima u londonskoj četvrti Brikstonu, koji su se ponovili i 1985. Te godine izbili su i nemiri u Totenhemu, a rasni nemiri u zemlji zabeležni u i 1987. i 1989. Veliki neredi izbili su u Londonu 1990. povodom uvođenja novih poreza, kada je povređeno oko 5 000 ljudi, dok su neredi u Bredfordu 1995, bili takođe rasno motivisani. Nemira je bilo i u prvoj deceniji 21. veka (Bredford, Oldham, Herhil, Birmingem), a mnogi su, poput poslednjih, bili uzrokovani brutalnom reakcijom policije i njenim odnosom prema tamnoputim emigrantima. Nasilja u Londonu bilo je i za vreme studentskih protesta prošle godine, kao i ovogodišnjeg prolećnog protesta protiv vladinih mera štednje.

Poslednji nemiri u Britaniji nisu tako odstupili od već viđene matrice, osim što su mediji isticali i učešće dece od 11-12 godina, što na žalost za Britaniju i nije nekakva novost. Istorija je već zabeležila da su, na primer, Engleskom u 19. veku harale bande maloletnika, pa i bande dece, čiji je izgled i ponašanje, prema izveštajima savremenika bilo takvo, da današnji huligani prema njima deluju relativno pristojno. Deo omladine u Engleskoj ni danas izgleda ne odstupa od takvog obrasca, pa je jedno od nedavnih istraživanja pokazalo da Engleska ima veliki problem sa delom svoje mlade populacije, i da su engleski tinejdžeri više od vršnjaka u Evropi skloniji zloupotrebi alkohola i droga, preranom seksu, nasilju i udruživanju u bande. Prema jednom istraživanju Skotland jarda iz 2007, težak kriminal omladine postao jedan od najvećih problema u državi, dok je samo u Londonu tada postojalo više od 170 omladinskih bandi, od koje su neke imale i po sto članova.

Ako posmatramo tamnu stranu britanskog društva, možemo razumeti zašto je britanski premijer Dejvid Kameron povodom nereda izjavio da „jedan deo društva nije samo slomljen već je bolestan“. Kameron je naveo i da bolest počinje „kod zavisnika od socijalne pomoći, gde neodgovorni roditelji puštaju decu da podivljaju.“ Problem za Kamerona i za Britaniju se krije u tome što su od bolesti savremene civilizacije izgleda „oboleli“ širi društveni slojevi, jer izveštaji sa suđenja izgrednicima koji su u toku pokazuju da učesnik nereda nisu samo emigranti i besperspektivna sirotinja, koje su iskoristili huligani i kriminalci, već da su u provalama i krađama učestvovali naizgled normalni građani. Mnogi od uhapšenih imaju oko dvadeset godina, ali ima i starijih, mnogi imaju posao, i mnogi su beli. Šok u medijima su izazvali podaci da su među uhapšenima na primer 31-godišnji učitelj, 30-godišnji telohranitelj, 32-godišnji poštar, 43-godišnji vlasnik radnje sa organskom hranom, 42-godišnji humanitarni radnik, pa čak i 19-godišnja ćerka milionera, direktora kompanije.

Država uzvraća udarac

Suđenja izgrednicima će verovatno doneti još iznenađenja za establišment, koji za sada ipak ima rešenja za krizu. Nemiri su već izazvali oštru reakciju države, koja će se pojačati u slučaju dalje eskalacije. Pojedini sudovi sada rade u tri smene i procesuiraju uhapšene, a Dejvid Kameron je u obraćanju parlamentu obećao oštre mere u suzbijanju eventualnih daljih nereda, uključujući i dozvolu policiji da koristi vodene topove i plastične metke koji nikada ranije nisu korišćeni u Engleskoj. Policija će imati ovlašćenja da zatraži od ljudi da uklone marame i druge delove odeće koji prekrivaju lice, a Kameron je rekao da će razmotriti mogućnost pozivanja vojske u eventualnim budućim neredima. Vlada takođe razmatra način na koje bi mogla da ometa onlajn komuniciranje dok traju građanski protesti, a predstavnici vlasti su najavili sastanak sa predstavnicima Fejsbuka, Tvitera i Blekberija.

Erupcija besa nije do sada ništa postigla, osim što su lokalni kriminalci, a i kako se videlo, obični građani, dobili dobru priliku za krađu i „preraspodelu dobara“, a dosadašnja istorija nereda je takođe pokazala da su oni uvek rezultirali pojačanom represijom. Britanska vlada ima instrumenata da zaustavi trenutno nasilje, a država je, posle prvobitnog iznenađenja pokazala da je i dalje jaka. Problem u budućnosti može predstavljati vladin opsežan program smanjenja javnih troškova, koji će pogoditi mnoge od onih koji su se našli na ulicama, a takođe i policiju, koja u narednom periodu treba da otpusti nekoliko hiljada ljudi. To može da izazove nove tenzije, stvori nove nezadovoljnike, dodatno umanji efikasnost snaga reda i otvori prostor za nove i ozbiljne nemire. Ali, politika oštrog kresanja javnih troškova je već vođena za vreme Margaret Tačer, pa država nije propala.

Posle serije nereda, Britancima je sada najpreča bezbednost, a kao posledica nemira na ulicama su se pojavile i građanske patrole, koje čini lokalno stanovništvo naoružano bejzbol i golf palicama, koje, iako formirane radi samozaštite, nisu naišle na odobravanje centralne vlasti, koja je već izrekla niz kritika na ovakav način građanske odbrane. Ipak, iako se navodi da jedan deo tih patrola sačinjavaju ljudi iz redova ekstremne desnice, veliki broj je sastavljen od stanovnika različitih nacionalnosti. Javno mnjenje, prema ispitivanjima, podržava oštre mere prema izgrednicima, a do sada je preko 90 000 ljudi potpisalo peticiju da se učesnicima u neredima ukine sva socijalna pomoć. Prema drugoj anketi, 90 odsto ispitanika smatra da policija treba da koristi vodene topove protiv izgrednika, 33 odsto smatra da policija treba da upotrebi vatreno oružje i bojevu municiju, dok se 77 odsto zalaže za izlazak vojske na ulice.

Neredi koju su četiri dana potresali Britaniju će svakako uticati na sledeće izbore i budućnost zemlje ali, kakva god ona bila, jedno je sigurno - vreme karnevala je završeno, a na horizontu se pomalja Levijatan. Tomas Hobs je izgleda najbolje razumeo svoje sunarodnike.