Споразуми које су појели скакавци

Споразуми великих сила обично се склапају да би се постигла равнотежа снага у одређеном делу света где се њихови интереси сукобљавају. Ти делови света су хроничне неуралгичне тачке које неретко постају окидачи, али не и стварни узроци глобалних сукоба.

Једном када је споразум постигнут, задовољне стране не остају заувек задовољне, већ тај предах користе као интермецо за нове сукобе или одмеравање снага како би се задовољио перманентни циљ - доминација над противником.

Питање је времена када ће споразуми постати превазиђени, односно када њихова снага нестаје јер је реалност на терену постала потпуно другачија, док услови који су довели до компромиса више не постоје.

Историја ја пуна таквих примера, а могуће је и данас поставити неке историјске паралеле.

Бечка конференција којом је успостављен мир после Наполеонових освајања створила је Свету алијансу, која је требало да ограничи француску моћ на континенту. Ипак, савез источних дворова распао се оног тренутка када је Русија вођена религијским мотивима и једностраним потезима цара Александра заратила са Турском 1854. због Крима и на тај начин после четири деценије ујединила остале силе са „вечитим“ непријатељем – Француском.

Берлински конгрес творевина је мудрог пруског канцелара Бизмарка који је створио Други рајх као противтежу аустријској доминацији над немачким говорним подручјем. Најзначајније одредбе истог су међународно признање Србије и Црне Горе, чиме је јасно спречен продор Хабзбурга на Балкан, иако је југ био једини пут њихове експанзије после пораза у Пруска-аустријском рату 1866. године.

Једно нерешено питање касније ће постати могући узрок глобалног сукоба у потпуно другим околностима.

Тридесет година после балканских ратова Аустроугарска се позвала на право утврђено Берлинским конгресом да анектира Босну и Херцеговину над којом је имала фактичку цивилну управу. Тадашња Европа није ни у чему личила на ону из Бизмаркове епохе.

Уједињена Немачка била је најјача сила у Европи и од такве зазирали су њени суседи, пре свега Русија и Француска. Једини савезник кајзера Вилхелма Другог била је Аустрија, иако је он узалудно покушавао да направи савез са Великом Британијом којој би препустио прекоморске поседе зарад немачке доминације у Европи.

„Стара дама“ је те 1908. године била подељена између два супротстављена блока која су чекала варницу да започне глобални пожар. На једној страни били су немачки суседи приморани на сарадњу, а кроз историју љути противници, Француска и Русија спојени у „Entente cordiale” 1891. године којој се прикључила Велика Британије 1907. године, а на другој савез којег су се плашили сви државници осамнаестог и деветнаестог века – уједињена Немачка и Аустроугарска.

После мароканске кризе из 1905. године, када је Немачка понизила Француску јер Русија после пораза од Јапана није била спремна да ратом подржи свог савезника и 1911. године када Аустрија одбија да ризикује свој опстанак зарад северноафричке авантуре немачких националиста, анексија Босне и Херцеговине је заправо шамар Русима на њеној интересној зони због чега ће неколико година касније то буре барута најзад експлодирати и довести човечанство пред катастрофу.

Беч није схватао да су се околности драматично промениле од средине 19. века и платио је скупу цену заједно са својим савезником.

И данас свет се вртоглаво мења. Нестају некада доминантне силе, настају нове и сведоци смо нове поделе света и нове расподеле интересних сфера.

Следствено томе међународни споразуми склопљени у прошлом тешко да могу да преживе овај бурни и непредвидиви 21. век.

Будимпештански споразум, који дефинише статус Украјине у новој постхладноратовској Европи, данас је само мртво слово на папиру. Руска традиционална експанзионистичка политика све више узима маха, а жртва је, наравно, Украјина у совјетским границама, чија је судбина све неизвеснија.

Све указује на то да је за одрживо решење потребна нова међународна конференција, где се више неће трговати украјинским нуклеарним наоружањем, нити ће Русија у новој консталацији моћи имати дефанзивну улогу. Америка и ЕУ мораће да прихвате политику равнотеже снага, пре него да одмеравају снаге у тренутку када свет потреса економска криза, када је Унија у процесу унутрашње реорганизације, а Америка није заинтересована или нема снаге да војно делује у Европи као крајем двадесетог века.

Слично је и са Дејтонским споразумом. Босна и Херцеговина као вештачка творевина којом ниједна страна није задовољна довољно је нефункционална да захтева потпуну реконструкцију и ниједна опција не сме бити искључена.

Држава која је настала распадом друге државе нема морално право да негира опцију сопственог распада. Ако та опција доноси мир на Балкану она је подједнако реална као и компромис у виду конфедералног уређења или савеза држава, све сем једне опције, оне због које је и почео крвави босански сукоб-унитарна Босна и доминација муслимана над друга два конститутивна народа.

Још један међународни споразум појели су скакавци. А то је Резолуција 1244.Статус Косова решава се и решаваће се новом Резолуцијом јер то захтевају нове околности на терену и нови односи снага.

Привремени органи који су успостављени Споразумом из Рамбујеа као саставним делом Резолуције који дефинише цивилно и политичко уређење Косова били су само међукорак ка потпуној ампутацији јужне српске покрајине.

Коначни статус Косова решен је унилатерално, а однос Србије са новим суседом успоставља се у Бриселу као коначној дестинацији оба „ентитета“.

Бриселски споразум је само правно ситуирање српске мањине у државоидној творевини која нема потпуно међународно признање, али која ће ускоро добити војску - једини део извршне власти који јој недостаје, као и посебан статус у Уједињеним нацијама као компензацију до пуноправног чланства.

У скоријој будућности Србија ће морати да постигне трилатарелне споразуме са Приштином и ЕУ којима ће дефинисати своје државне интересе на Косову, прихватајући, али формално не признавајући независност Косова и са таквом одлуком новоизабрано руковудство ће позиционирати Србију као део европске интересне сфере и део нове европске породице.