Rizici deglobalizacije - manji ekonomski rast i nova blokovska podela sveta

Defragmentacija svetske trgovine posledica je nekoliko višegodišnjih trendova. Prvo je došlo pada, a potom drastičnog usporavanja razmene na globalnom nivou što je povezano sa posledicama Velike recesije 2008-09, snažan udarac globalizaciji bio je trgovinski rat Vašingtona protiv Pekinga od sredine 2018, da bi od početka 2020. pandemija Kovid-19 izazvala dramatične prekide proizvodnje i lanaca snabdevanja širom sveta, što se praktično ponovilo od februara 2022, sa ratom u Ukrajini i zapadnim embargom Rusiji. Da li svedočimo deglobalizaciji ili globalizacija stagnira?

Brz rast svetske trgovine od početka 1950-ih pomogao je ubrzanju konvergencija dohotka po glavi stanovnika u različitim zemljama uz veliko smanjenje globalnog siromaštva. Istovremeno, u naprednim ekonomijama potrošači sa niskim prihodima su imali nesrazmernu korist od nižih cena koje su bile posledica uvoza iz zemalja u razvoju. Međutim, poslednjih godina dolazi do pada multilateralnih angažmana, odnosno trenda deglobalizacije povezanog sa rastućim protekcionizmom i snaženjem  nacionalizama.

U sedištu Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu

Defragmentacija svetske trgovine posledica je nekoliko višegodišnjih trendova. Prvo je došlo pada, a potom drastičnog usporavanja razmene na globalnom nivou što je povezano sa posledicama Velike recesije 2008-09. Snažan udarac globalizaciji bio je trgovinski rat Vašingtona protiv Pekinga od sredine 2018, da bi od početka 2020. pandemija Kovid-19 izazvala dramatične prekide proizvodnje i lanaca snabdevanja širom sveta, što se praktično ponovilo od februara 2022, sa ratom u Ukrajini i zapadnim embargom Rusiji.

Možda najbolji indikator globalizacije — udeo trgovine u globalnom BDP-u — posle posebno brzog rasta tokom 1990-2008. dostigao je vrhunac pred početak Velike recesije, kada nastupa nova era protekcionizma. Tako se svetski robni izvoz, kao udeo u BDP-u, sada vratio gde je bio 2000, daleko ispod nivoa 2008.

Opadajući udeo svetskog izvoza u globalnom BDP-u nakon 2008

Ovaj trend se može povezati sa paralelnom opadanjem finansijske globalizacije merene globalnim prekograničnim bankarskim pozajmicama (2008. su činile 60% globalnog BDP-a, da bi 2022. pale na 37%). Ovaj trend je posledica kontrakcije globalnih lanaca vrednosti, odnosno smanjivanja intenziteta veoma složenih finansijskih veza između niza firmi (podizvođača). Budući da su transakcije između kompanija u globalnim lancima vrednosti uglavnom finansiraju prekograničnim kreditima, realna i finansijska globalizacija su usko povezani procesi. Interesantno je da je pad značaja globalnog kreditiranja nakon 2008. ograničen na evropske banke, što je posledica fakta da su od 1990-ih upravo one bile glavni pokretači finansijske globalizacije (tokom 1990-ih prekogranično bankarstvo japanskih i američkih banaka nije imalo izražen trend rasta).

Automobili fabrike Hjundai u luci u Ulsanu, Južna Koreja, novembra 2021.

Dodatno, intenzitet (de)globalizacije se razlikuje u zavisnosti od industrija, odnosno privrednih delatnosti, kao i među regionima sveta. Naime, globalna ekonomija se uvek sastojala od veoma malih celina i uvek su je pokretale mreže koje povezuju određene centre. Globalizacija se nikada nije sastojala od trgovinskih ili finansijskih tokova svih sa svima. Na primer, veliki delovi sveta, posebno Afrika, dobrim delom su zaobiđeni. Kada su u pitanju privrede delatnosti, globalizacija tekstila ima oblik relativno jednostavnih kinesko-azijskih mreža.

Automobilska industrija je dramatično složenija i ima višepolarnu strukturu sa Japanom, Evropom i Korejom koji upravljaju složenim regionalnim i nacionalnim mrežama (japanske međusobno npr.) i velikim američkim proizvođačima koji se uključuju u više međudržavnih veza. Konačno, globalizacija kompanija u IT sektoru uključuje mrežu interkonekcija između japanskih, kineskih, američkih i korejskih firmi (gde prednjači Samsung). Dok je automobilska industrija više regionalna u svojim obrascima integracije, IT industrija je razvila integraciju „globalnog nivoa“. 

Upozoravajuće istraživanje MMF-a

Studija MMF-a: „Geoekonomska fragmentacija i budućnost multilateralizma“  objašnjava zašto je pokušaj deglobalizacije trgovine i unapređenje drugih oblika „geoekonomske fragmentacije“ greška. Raspadanje trgovinskih veza najnepovoljnije utiče na zemlje sa niskim prihodima i manje dobrostojeće potrošače u naprednim ekonomijama (u SAD štetu trpi većina populacije koje antiglobalisti navodno žele da zaštite). Dodatno, ograničenja prekogranične migracije lišila bi razvijene ekonomije vrednih veština, dok bi se smanjile doznake u ekonomije koje šalju migrante. Smanjeni tokovi kapitala, a posebno strane direktne investicije, smanjile bi dotok savremenih tehnologija i time usporile rast.

Procene dugoročnih gubitaka globalnog BDP-a zbog fragmentacije svetske trgovine

Procene troškova teške geoekonomske fragmentacije na osnovu ekonomskog modeliranja uveliko variraju. Dostupne studije sugerišu da što je dublja fragmentacija, to su veći troškovi; da tehnološko razdvajanje značajno povećava gubitke od trgovinskih ograničenja; da će troškovi prilagođavanja verovatno biti veliki; i da će tržišne ekonomije u razvoju i zemlje sa niskim prihodima verovatno biti najugroženije zbog gubitka spillovera (prelivanja) znanja.

U zavisnosti od pretpostavki modeliranja, trošak usled fragmentacije trgovine mogao bi da se kreće od 0,2% (u scenariju ograničene fragmentacije i posledičnog prilagođavanja sa niskim troškovima) do 7% svetskog BDP-a (u scenariju ozbiljne fragmentacije i posledičnog prilagođavanja sa visokim troškovima). Dodatno,  tehnološko razdvajanje bi izazvalo gubitak BDP-a koji bi mogao dostići 8% do 12% u nekim zemljama (to je iznos od 200 milijardi do 7000 ili pak neverovatnih 12 000 milijardi dolara godišnje u tekućim cenama).

Generalna direktorka MMF-a Kristalina Georgijeva tokom Samita svetske vlade u Dubaiju, 13. februara 2023.

Čak bi i međunarodni monetarni sistem mogao da se nađe na udaru, tako što bi finansijska globalizacija  mogla da ustupi mesto „finansijskoj regionalizaciji“ i fragmentisanom globalnom platnom sistemu. Uz manje međunarodne podele rizika, sve ovo bi vodilo povećanoj makroekonomske nestabilnosti, opasnim krizama i većim pritiscima na države da angažuju „zaštitne mehanizme“. Suočene sa rizicima fragmentacije, zemlje mogu pokušavati da se diverzifikuju od tradicionalnih rezervnih sredstava poput dolara (što bi se moglo ubrzati valutnom digitalizacijom), potencijalno vodeći do veće finansijske nestabilnosti, barem u prvim godinama.

MMF preporučuje da današnji multilateralni sistem mora da se prilagodi svetu koji se menja, a pre svega se potencira regulacija međunarodne trgovine i monetarnog sistema. S obzirom na trenutnu geopolitičku realnost, napredak kroz multilateralni konsenzus možda nije uvek moguć. Poverenje će možda morati da se postepeno obnavlja kroz različite angažmane u zavisnosti od spremnosti zemalja da rade zajedno. Multilateralna saradnja ostaje najbolji pristup za rešavanje globalnih izazova, posebno u oblastima kao što su klimatske promene i pandemije. Ipak, od totalne fragmentacije bolje su inicijative manje zemalja. Na kraju, kada se neke zemlje odluče za jednostrane akcije, mogu biti potrebne kredibilne „zaštitne ograde“ da bi se ublažila globalni spiloveri i zaštitili ugroženi (npr. „bezbedni koridori“ za hranu i lekove).

Početak deglobalizacije finansija: Tendencija obima prekograničnog kreditiranja, % svetskog BDP-a

Rešavanje ovih izazova zahteva zajedničke napore svih međunarodnih organizacija, poput Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije (STO), MMF-a, što podrazumeva i reprezentativnost ovih institucija. S tim u vezi, imajući značaj multilateralnih organizacija, eventualni raspad STO, koji nije nezamisliv, bi prema Hereru (2020) mogao da bude kritična  prekretnica ka deglobalizaciji, posebno u domenu trgovine. 

Argumenti za i protiv deglobalizacije 

Strah od Kine, brige oko bezbednosti lanaca snabdevanja, težnje za reindustrijalizacijom i nade u zelenu transformaciju bude nadu kod određenih krugova establišmenta u Vašingtonu da se trgovinska i industrijska politika mogu drastično promeniti. U EU su takođe zabrinuti zbog „tehnološke pretnje“ Kine, ali i politike Bele kuće „Amerika na prvom mestu“, posebno zbog potencijalnih efekata (pogrešno nazvanog) Zakona o redukovanju inflacije vrednog 369 milijardi dolara. S obzirom na ekonomska razočaranja i geopolitičke tenzije ova razmišljanja nisu neočekivana. Međutim, pitanje je šta će pomenute tendencije ka ekonomskom nacionalizmu i intervencionizmu značiti za svetsku ekonomiju.

Američko ograničenje pristupa Kine naprednoj tehnologiji izvesno ugrožava njenu poziciju kao proizvodne baze za izvoz, jer poslovni model proizvodnje u Kini i izvoza u inostranstvo postaje sve teže održiv. Naime, dok su u oktobru 2022. SAD uvele kontrolu izvoza proizvoda visoke tehnologije, koji će kineskim kompanijama otežati razvoj konkurentnih roba, početkom 2023. Japan i Holandija su takođe u dogovoru sa Vašingtonom ograničili izvoz uređaja za proizvodnju čipova u Kini (konkurentska prednost Kine u softveru i veštačkoj inteligenciji neće biti dovoljna).

Mikročip kompanije "Realtek" u Naučnom parku u okrugu Hsinču na Tajvanu, septembra 2022.

Naravno, postoje legitimni bezbednosni razlozi za promovisanje proizvodnje kompjuterskih čipova, bez obzira na cenu. Takođe, u nedostatku boljih politika, subvencije za zelenu tranziciju trebalo bi da poguraju ekonomiju u pravom smeru.

Novi intervencionizam bi u teoriji mogao dovesti do boljih ishoda, posebno tamo gde je jaka intervencija vlade, kao što je klimatske promene ili nacionalna bezbednost. Međutim, postoje i veliki potencijalni rizici, pre svega da će se mnogi od ovih programa ispostaviti kao ogroman gubitak novca.

Argument je i da bi udaljavanje od globalizacije moglo poboljšati bezbednost uvoznika i povećati konkurentnost domaćih proizvođača i broj radnih mesta u domaćoj proizvodnji. Naravno, ima smisla donekle povećati domaću proizvodnju nekih osnovnih dobara, geografski diverzifikovati izvore uvoza i uzdržati se od oslanjanja na dobavljače koji nisu pouzdani jer nalaze se u zemljama sa vladama koje predstavljaju stvarnu ili potencijalnu pretnju nacionalnoj bezbednosti. Međutim, razbijanje ogromnog mnoštva trgovinskih tokova koje integrišu veliki deo globalne ekonomije je greška, osuđena na propast u ekonomskom smislu.

Pitanje je i koliko će novi intervencionizam dobro funkcionisati u današnjim uslovima. Teorijski argumenti za intervenciju, odnosno zaštitu industrija u povoju (i druge slične intervencije) su dobro poznati, a osnovna teza je da kompanije bez pomoći države neće uspeti da iskoriste svoje potencijale. Tim argumentima mogu se dodati i oni oko zaštite ekonomske, tehnološke ili vojne bezbednosti. U praksi, takav intervencionizam teško funkcioniše, a što je zemlja tehnološki naprednija intervencionizam je sve neefikasniji.

12. ministarska konferencija Svetske trgovinske organizacije u Ženevi,juna 2022.

Peterson institut za međunarodnu ekonomiju je 2021. objavio studiju: Ocenjivanje pedeset godina industrijske politike SAD. Opisane su neke veoma skupe politike industrijske zaštite, uz napomenu da američki potrošači i poreski obveznici trenutno plaćaju više od 900 hiljada dolara godišnje za svaki posao sačuvan Trampovim tarifama na čelik, koje je produžio Bajden.

Analizirani su rezultati 18 slučajeva ​​američke industrijske politike između 1970. i 2020. Postoje slučajevi u kojima su trgovinske mere blokirale američko tržište ili otvorile strana tržišta, slučajevi u kojima su federalne ili državne subvencije SAD bile usmerene na određene firme i slučajevi kada su javno i privatno istraživanje i razvoj finansirano za unapređenje tehnologije. Ishod svake od 18 epizoda bodovan je ocenjivanjem po tri kriterijuma: uticaj na konkurentnost SAD na globalnim tržištima, da li je godišnji trošak po radnom mestu sačuvanom ili stvorenom u sektoru bio razuman (tj. ne više od preovlađujuće prosečne plate) i da li je podrška učinila da kompanije i grana napravi tehnološki proboj.

Neke od epizoda su delimično ili potpuno uspešne, dok su druge potpuno neuspešne. Pokazalo se da industrijska politika može spasiti ili stvoriti radna mesta, ali često uz visoku cenu. Ipak, u većini slučajeva, zaštita uvoza nije stvarala konkurentnu industriju i kreirala je ekstremne troškove za domaćinstva i kompanije. Trgovinska politika koncentrisana na otvaranje tržišta u inostranstvu je dala bolje rezultate, dok je podsticanje istraživanja i razvoja bilo ubedljivo najefikasnije.

Sedište Svetske banke u Vašingtonu

Među 18 slučajeva, DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency), je verovatno imala najuspešnije inovacione programe istoriji. Uspeh je bila i Operacija „Varp Speed“, program vakcinacije Trampove administracije. Podsticanje inostranog sklapanja automobila u Severnoj Karolini je takođe  dobro funkcionisalo, kao i poreski krediti za solarne panele. Ipak, najčešće takvi programi nisu uspeli da učine industriju konkurentnom, sačuvaju radna mesta po razumnoj ceni ili unaprede tehnološke granice. Ovo je posebno važilo za trgovinske mere i subvencije za specifične firme (npr. subvencije ograničene na domaće proizvođače, će izazvati sukobe, uključujući i sa prijateljskim zemljama). 

Velika koncentracija svetskih robnih tokova 

Kako pokazuje nedavno istraživanju Mekinsi Global Instituta, koji je analizirao koncentraciju robnih tokova 120 zemalja i oko šest hiljada proizvoda, živimo u veoma međusobno povezanom svetu. Svaki region se oslanja na uvoz iz drugih regiona, a ove interkonekcije su stvorile široku korist tokom vremena, poboljšavajući efikasnost, povećavajući globalnu dostupnost proizvoda i podstičući ekonomsku rast. Uvoz proizvoda iz jedne ili nekoliko zemalja je danas široko rasprostranjena praksa. Naime, za dve petine globalne trgovine proizvodima privreda zemlje uvoznice se oslanja na tri ili manje država za snabdevanje datim proizvodom, čak i kada su globalne opcije snabdevanja raznovrsne. Čak nijedan region nije blizu toga da bude samodovoljan jer se svaki oslanja na trgovinu sa drugima za 25% najmanje jedne važne vrste dobara.

Prehrambeni sektor, rudarstvo, elektronika i prirodni gas (iz gasovoda) su primeri sektora u kojima se roba često uvozi iz samo nekoliko drugih zemalja — čak i tamo gde postoji mnogo veći broj potencijalnih dobavljača. Ovi visoko koncentrisani trgovinski odnosi uglavnom nisu izmenjeni događajima u period 2016-2021, budući da većina sektora nije registrovala promenu koncentracije za više od 10%. Ovakav visok nivo trgovinske koncentracije ukazuje da cilj onih koji su za deglobalizaciju trgovine diverzifikacijom geografskog porekla uvoza i „prebacivanjem“ proizvodnje u treće zemlje, a poželjno „prijateljske“, neće biti lako ostvariti. Prekid trgovinskih tokova može biti veoma skup ili čak nemoguć ako je proizvode teže zameniti u kratkom roku zbog nedostatka alternativa

Kontejneri u luci u Los Anđelesu, jula 2022.

Za mnoge proizvode, privrede (posebno one veće) se oslanjaju na raznovrsnu grupu trgovinskih partnera (npr. Kina uvozi sirovu naftu iz više od 40 ekonomija, a SAD uvoze automobile iz 25 zemalja). Međutim, za 40% globalne trgovine, države uvoznice se oslanjaju na tri ili manje zemalja za snabdevanje datim resursom ili proizvedenim dobrima. Ovi „koncentrisani“ trgovinski odnosi postoje u svim sektorima, u svim fazama proizvodnog procesa i u svim privredama. Dodatno, kod 15% globalne trgovine robom država uvoznica se oslanja na samo dve ili jednu državu (npr. laptopovi, hrom i palmino ulje).

U nekim slučajevima, koncentracija nastaje zato što samo relativno mali broj ekonomija izvozi dati proizvod. Soja je primer, gde na Brazil i SAD otpada više od 90% globalne ponude. Međutim, veći deo koncentracije nastaje kada pojedinačne zemlje dolaze od samo nekoliko trgovinskih partnera čak i kada su globalne opcije snabdevanja raznovrsne. Pšenica je dobar primer: iako 15 ekonomija obezbeđuje 90% globalne ponude, većina zemalja uvozi pšenicu iz samo dve ili tri ekonomije. Ova vrsta koncentracije gde postoji alternative koje se ne koriste, je izražena u poljoprivredi (pšenica, pirinač i kukuruz) ali i u proizvodnji hrane i pića (sveža govedina, piva).

Koncentracija je visoka i u rudarstvu i u elektronici. Elektronika ima najveći udeo u globalno koncentrisanoj trgovini od bilo kog sektora proizvodnih dobara, a tu su „lideri“ mobilni telefoni i laptopi poreklom iz Kine. U rudarstvu, 50% ukupne trgovine je u proizvodima koje snabdevaju tri ili manje privrede, od kojih je najistaknutija ruda gvožđa (Australija i Brazil su vodeći izvoznici). Većina energetskih resursa nije posebno koncentrisana na pojedinačne privrede, ali cevovodni prirodni gas jeste (naime, zbog infrastrukture potrebne za transport, većina zemalja se snabdeva gasovodima iz geografski bliskih partnera, npr. EU iz Rusije do 2022).

Koncentracija svetske ponude najvažnijih minerala i metala 2019. (sankcionisane zemlje su obojene crno)

Svaka zemlja nabavlja najmanje 20% uvoza od tri ili manje trgovinskih partnera, dok je uvoz manjih ekonomija (sa manjim obimom trgovine) u proseku duplo koncentrisaniji. Međutim, čak i SAD uvoze skoro sve svoje poluprikolice i laka teretna vozila iz Meksika, dok Meksiko uvozi skoro sav svoj kukuruz, propan i rafinisane naftne derivate iz SAD. Od velikih privreda (Brazil, Kina, Nemačka, Indija, Južna Afrika i SAD) svaka ima karakterističnu koncentraciju uvoza (treba napomenuti da nije svaka koncentracija uvoza izvor ranjivosti, niti se svaki proizvod može zameniti: kada alternativno snabdevanje nije opcija – kada je trgovina globalno visoko koncentrisana – preduzeća i kreatori politike mogu pokušati da redizajniraju proizvode ili proizvodne procese kako bi se udaljili od koncentrisanih inputa).

Elektronska kompanija Fokskon u Kini

Ekonomije su često najranjivije na poremećaje u sektorima u kojima se domaća potrošnja oslanja na inpute koji potiču iz malog broja zemalja dobavljača. Kina se više oslanja na koncentrisane odnose u rudarstvu; za Nemačku su to energetski resursi i poljoprivreda; a za Brazil, Indiju, Južnu Afriku i SAD to je elektronika. Između 2016. i 2021. ove velike ekonomije uglavnom nisu diverzifikovale poreklo uvoza, odnosno za sve posmatrane države nivo geografske koncentracije uvoza ostao je prilično stabilan. Što se tiče 2022. tek treba da se vidi u kojoj meri su političko-ekonomski poremećaji u vidu rata u Ukrajini i embarga Rusiji izazvali promene. Naime, sa Rusijom odsečenom od svetske ekonomije, postoji perspektiva trajne nestašice ključnih industrijskih materijala, uključujući nikl, paladijum i neon, kao i prirodnog tečnog gasa. 

Defragmentacija svetske ekonomije na blokove

Iako je potpuni preokret globalizacije praktično nemoguć jer bi bio preskup, to ne sprečava zemlje poput SAD da nastave napore u tom pravcu (na primer, Vašington ne namerava da obustavi trgovinu s Kinom jer bi to bilo štetno za Ameriku; zabrane se odnose na relativno mali broj visoko-tehnoloških proizvoda). Sa deglobalizacijom je povezan i realan pad prinosa na ulaganja domaćinstava i korporacija te povećana inflacija, što već stvara probleme svetskoj ekonomiji. Zapadni embargo Rusiji je u oblastima gde ova zemlja ima globalni značaj, de fakto podelilo svetsku privredu na regionalna tržišta sirovina i gotovih proizvoda (logistički tokovi sirovina i gotovih proizvoda se izmenjeni, dok vozarine, transportni i ostali logistički troškovi rastu širom sveta).

Sve veća šteta izazvana pomeranjem ka deglobalizaciji pojačava otpor ekonomskoj fragmentaciji i polarizaciji. Neke od većih zemalja u razvoju odupiru se ovom trendu, na primer odbijanjem da podrže sankcije Zapada Rusiji. Evropski lideri počinju da izražavaju opiranje američkom pokušajima da se omete tehnološki razvoj Kine, čime se rizikuje podela sveta na konkurentske blokove.

Čeličana "Tisen Krupa" u Duizburgu, Nemačka

Naime, iako Brisel smatra nužnim napore Vašingtona da se povećaju investicije u ključne tehnologije da bi se održala hemegonija Zapada, mnogi u EU strahuju da bi nova ograničenja na izvoz napredne tehnologije, softvera i opreme u Kinu mogla označiti prelazak sa strateške konkurencije na pristup „winner takes all“ ili „zero-sum game“. Takođe, Svetska trgovinska organizacija i međunarodne finansijske institucije, kao što je MMF, ističu da je održavanje otvorenosti u trgovinskim, finansijskim i tehnološkim tokovima od suštinskog značaja za podršku globalnoj ekonomiji, suočenoj sa rastućom inflacijom, ratnim šokom, klimatskim promenama, pandemijom, starenjem stanovništva, usporavanjem rasta produktivnosti. Rastuća fragmentacija otežava poslovanje multinacionalnim korporacijama, koje se suočavaju sa kontradiktornim pravilima i standardima, što bi moglo negativno uticati na njihovu pozitivnu ulogu u difuziji tehnologije.

Da li svedočimo deglobalizaciji ili globalizacija stagnira još uvek nije jasno. Naime, uprkos široko rasprostranjenoj percepciji o decoupling-u, tokom proteklih pet godina dve najveće ekonomije nisu diverzifikovale uvoz po zemljama porekla (indikativno je da je razmena dve zemlje 2022. dostigla rekordnu vrednost). Naime, i pored trgovinskog rata Vašingtona i Pekinga, prekidima u lancu snabdevanja i trgovini finalnim robama izazvanih pandemijom, nije bilo sistemske geografske diversifikacije uvoza od strane najvećih svetskih ekonomija, barem ne do rata u Ukrajini i zapadne izolacije Rusije.

Ipak, imajući u vidu da su dve vodeće privrede, SAD i Kina, posvećene izgradnji ekonomske otpornosti kroz diversifikaciju lanaca snabdevanja koja favorizuje pouzdane ili savezničke trgovinske partnere, i da obe države dozvoljavaju da nacionalna bezbednost oblikuju ekonomsku politiku, prevazilaženje problema koje donosi defragmentacija svetske ekonomije neće biti lako. Paralele se mogu povući sa erom Hladnog rata, kada su zemlje saveznici bile ekonomski povezane međusobno, a ne sa drugima. Po Posenu (2022), slično se dešava i danas kako se svetska ekonomija deli na blokove, od kojih će svaki pokušavati da se izoluje, a zatim da umanji uticaj drugog.

(RTS)