Kordon na Taksimu - proleće ili sumrak "kemalizma"

Odmah nakon prvih sukoba u Istanbulu i početka protesta novinari i komentatori širom sveta požurili su da događaje povežu sa ,,Arapskim prolećem''. Verovatno zbog toga što su demonstranti koristili Tviter za razmenu informacija, ili zbog toga što se protest odvija u zemlji koja je, uslovno rečeno, deo islamskog sveta. Čak se i premijer Erdogan oglasio povodom toga, i rekao da to nije Arapsko proleće, i da ono ne može da se dogodi u Turskoj. I verovatno je u pravu, nema puno opravdanja za takvu vrstu poređenja.

Demonstracije u Turskoj ne samo što nisu počele nasiljem, nego se na agresivnost policije nije odgovorilo na isti način, onako kako se dešavalo u državama koje su imale "Arapsko proleće". Takođe, država u kojoj se protesti odvijaju je načelno demokratska, sa legalno izabranom vladom i vladavinom prava, dakle onom koja nije nalik sistemima koji su urušeni u arapskim protestima. Osim toga, proteste u Turskoj ne podržava nijedan značajan međunarodni faktor, a kamoli vojna organizacija. I šta god neko od teoretičara tvrdio, teško da su one veštački izazvane, nečijim delovanjem izvan zemlje. Sve može da se izrežira i proizvede, ali početak ovih protesta deluje sasvim spontano. Osim toga, da je protest veštački napravljen, on bi se odvijao potpuno drugačije.

Protest zapravo više liči na neke naše proteste, pogotovo na ,,Beograd je svet'' protest iz 1996/97. I Turci imaju svoje šetnje po ulicama gradova, i zvaničnike koji takve šetnje osuđuju jer smetaju saobraćaju. Imaju i svoj kordon u Kolarčevoj, na trgu Taksim[1]. Dok ostatak zemlje šeta, nekoliko hiljada, povremeno desetina hiljada ljudi sve vreme stoji i živi iza barikada, na trgu Taksim, u senci Ataturkovog Kulturnog centra, braneći tako ulaz u Gezi park[2]. Na Taksimu se održavaju koncerti, čitaju knjige policiji, organizuju se predstave i koncerti, a među demonstrantima su glumci i neke javne ličnosti. Turci takođe lupaju u šerpe[3], ali ne u 19:30 kao kod nas, nego u 21 čas, a pored toga imaju i pištaljke. Imaju istu komunikaciju sa javnošću, i slične duhovite odgovore na izjave od strane zvaničnika vlasti.

U Turskoj se takođe odigrao kontra-miting (mada na daleko bezbednijem mestu po učesnike oba suprotstavljena protesta), i na njemu su se čule iste pretnje i zaklinjanja kontramitingaša. Predsednik turske vlade koristi istu retoriku kakva se čula i ovde, a medijski izveštaji koji su propratili oba događaja pokazuju istu vrstu uniformnosti kakva je bila i ovde, u kojoj se isti naslovi ponavljaju u više novina, sa istim naglašenim delovima tekstova. I u Turskoj su se pojavljivali nepoznati batinaši na ulicama, koji su napadali demonstrante, a zatim nestajali bez traga. Demonstranti čak imaju i bubnjare na ulicama, a i komšije koji hrane demonstrante. U vreme prvih žešćih sukoba na ulicama Istanbula, turski CNN je puštao dokumentarac sa pingvinima, što takođe zvuči poznato. Glavna, i čini se jedina razlika između ta dva protesta je u tome što oni nemaju zvaničnu podršku nijedne grupacije, a ponajmanje neke političke stranke. Dok su ovde lideri demonstranata čitali uputstva DŽin Šarpa, potajno slušali lidere nekih stranaka, koristeći marketinšu podršku stručnjaka i logistiku nekih medija, na turskim ulicama među demonstrantima nema čak ni lidera. Nema ,,vođa protesta'', i nema bedževa sa predlozima za ženidbu. Niti imaju koga da slušaju, niti postoje vođe koje bi slušale nečija uputstva.

Zanimljivo je da su protesti u Turskoj ovde (a i ne samo ovde) izazvali daleko više pažnje od nekih drugih protesta. Mnogo više nego nedavni protesti u Sloveniji i Grčkoj, za koje bi se pretpostavilo da bi bili zanimljiviji za nas. U Ljubljani je na ulice izlazilo više od 10 hiljada ljudi (od 270 hiljada stanovnika), u Mariboru 1.500 od 110 hiljada stanovnika. U Grčkoj je procenat bio još veći, u Atini je povremeno izlazilo do pola miliona ljudi, a ona ima 3 miliona stanovnika. Možda bi neko rekao da je tako zbog toga što su nam Turci istorijski bliži, preko običaja, kuhinje… Kao što je Bregović izjavio ,,Istanbul nam je pet vekova bio prestonica'', to verovatno ostavlja neki trag. Možda je zbog toga što je više ljudi bilo na letovanju u Turskoj, nego na zimovanju u Sloveniji, ili zato što njihov protest liči na domaće proteste. Ali, i svet s velikom pažnjom prati dešavanja u Turskoj. Zato se čini da ta vrsta pažnje više ima veze sa prirodom protesta.

Zbog svega toga, pre bi se moglo reći da su protesti u Turskoj više deo Occupy pokreta, nego što bi bili slični "Arapskom proleću". Occupy pokret je i nastao na temeljima onoga što su u Beogradu pokazali marketinški stručnjaci. Pištaljke, bubnjevi, šerpe i lonci sastavni su deo svakog savremenog nenasilnog protesta, pa i ovog u Turskoj. U Istanbulu, kao i na ostalim Occupy protestima, takođe nema lidera, što je u skladu sa ideologijom o 99% anonimnih. Osim ovoga, svi Occupy protesti su odlično predstavljeni na internetu, i ne samo što su demonstranti povezani preko Tvitera (#occupygezi, #direngeziparki, #taksim i trenutno globalno najbrojniji #1milletuyaniyor), nego su odlično povezani i sa medijima, preko svojih sajtova, korišćenjem društvenih mreža i lajvstrima. Svi takvi protesti, pa i ovaj u Turskoj, jesu veoma media friendly (osim, naravno, za državu u kojoj se odvijaju), što znači da proizvode takve sadržaje koje su bez mnogo obrade pogodni za sve medije. Zanimljivi su, duhoviti, sadržajni a proizvode ih nenasilne grupe, za koje mediji u startu znaju da će zadobiti naklonost publike. S obzirom da u protestu učestvuju uglavnom mladi ljudi, oni kreativniji su već napravili nekoliko pesama-himni[4], spotove sa miksovima pesama, protest ima barem jednu osobu koja je simbol, ,,mučenik'' protesta (,,Žena u crvenoj haljini''), nekoliko jakih slogana (kao ResIsTanbul), i duhovitu svakodnevnu komunikaciju, odgovore na premijerova upozorenja i naredbe. Uključujući i na onu njegovu, meni omiljenu ,,Društveni mediji su pretnja po društvo''. Jedina razlika između ostalih Occupy i protesta u Turskoj je ta što kod Occupy uglavnom ne znaju šta tačno hoće. Ciljevi ili uopšte ne postoje, ili su previše apstraktni, i uglavnom podsećaju na 1968. i ,,Ne znamo šta hoćemo, ali hoćemo to odmah''.

Protesti, odavno je svima jasno, nemaju veze sa drvećem u Gezi parku. Kuvalo se odavno, i građanska Turska je godinama nemoćno posmatrala kako Kemalova Turska polako nestaje. Prvo su uhapšeni generali, pod optužbom da su spremali puč, a onda novinari, pisci, i svi su poslati u Silivri, zatvor u blizini Istanbula. Erdogan je pokušao i da sprovede svoje predizborno obećanje, i da ukine zabranu pokrivanja glave za žene zaposlene u javnim službama. Njegov parlament je izglasao to, i pored brojnih protesta u državi, ali je turski Ustavni sud ukinuo taj zakon. Čak i u slučaju interneta Erdoganova Turska pokazala ekstremni konzervatizam. Sajt youtube je blokiran 2007. godine, uz brojne druge sajtove. Zanimljivo je da je jedini koji je u Turskoj koji je javno podigao glas protiv takve zabrane, bio popularni aktuelni predsednik Abdulah Gul, koji je na svom Tviter nalogu izrazio neslaganje sa blokiranjem jutjuba i nekoliko Google servisa, i objavio da je naložio saradnicima da pronađu legalni način da se pristup dozvoli. Iako je 2010. ukinuta zabrana jutuba, nekoliko desetina hiljada sajtova je još uvek blokirano u državnoj cenzuri.

Samo u maju mesecu desila su se najmanje četiri događaja koja se sasvim sigurno nisu svidela većini demonstranata. Zabranjena je prodaja alkohola noću u marketima, turski aeroprevoznik zabranio je stjuardesama da koriste crveni ruž za usne i lak za nokte, a državna televizija odbila je da prenosi nastup za pesmu Evrovizije, jer se očekivalo da pevačica iz Finske tokom nastupa poljubi svoju plesačicu, što je procenjeno kao nemoralno za turskog gledaoca. Istog meseca, zvaničnici iz metroa u Ankari javno su zatražili od putnika da se ,,ponašaju u skladu sa moralnim zakonima'', nakon što je jedna sigurnosna kamera snimila par kako se ljubi na stanici. Kada je krajem maja povodom toga oko 200 ljudi organizovalo protest, koji je uključivao javne poljupce, tamo se pojavilo dvadesetak islamista koji su napali protestante i jednog od njih izboli nožem.

Dakle, ovako nešto se moglo očekivati. Pristalice Ataturka su godinama zapostavljane, dok su nemoćno posmatrali kako njihova država postaje sve manje sekularna. Verovatno se to sve nagomilavalo i čekalo da se ispolji, što se i desilo nakon brutalne reakcije policije. Ono što je za sve bio veliki šok je ponašanje policije. Na stranu sad suzavac, za koga sam verovao da nikad nije viđen u suzavcem natopljenom i pretopljenom Beogradu, a sada verujem da ga niko nigde nije video u tolikim količinama. Ubrzo su se pokazali i drugi potpuno nerazumni postupci snaga reda. Iz Turske su jedan za drugim stizali snimci koji pokazuju kako policija ispaljuje patrone sa gasom direktno u masu, ciljajući namerno da povredi, puca gumenim mecima bez vidljivog razloga, ili iz blizine prska nepomične demonstrante[5], uključujući i fotografije pomenute ,,Žene u crvenoj haljini''[6], profesorke Istanbulskog univerziteta koja je mirno protestovala. Na fejsbuku postoji snimak, sa izmirskog kordona, na kome se vidi kako policijska vozila noću potiskuju demonstrante preko rive ka moru. Ili potpuno bizaran snimak besmislene arogancije, kad u istom gradu, usred dnevne gužve, policijska cisterna krstari ulicama, a onda iz čista mira, onako nehajno i u prolazu, vodenim topom isprska putnike koji su mirno čekali gradski autobus s druge strane ulice. U Antakiji, policija je blokirala ulaz u bolnicu, sprečivši tako pristizanje ranjenih. U jednom Kulturnom centru u Ankari, koji je pretvoren u improvizovanu bolnicu, ubacivali su gasne bombe, a onde prebijali doktore koji su izlazili napolje[7]. Potpuno bespotrebna prekomerna upotreba sile, pogotovo kad se ima u vidu da bi Erdogan mogao da uči iz iskustava protesta iz država južno od Turske, koji su takođe uglavnom počinjali mirno.

S druge strane, demonstranti dobijaju pomoć sa raznih strana. Gradonačelnik Antalije je u gradu zabranio dopunu policijskih cisterni vodenim topovima. U Istanbulu su protestovali i advokati jednog suda. Neki glumci su takođe na ulicama, uključujući i glavnog glumca serije Sulejman. Zaposleni u Turkish Airlines, kojima je prethodno zabranjena kozmetika u jarkim bojama, na Taksimu su izveli performans o ponašanju u slučaju demonstracija. Neki hoteli otvaraju vrata i prihvataju ranjenike sa ulica, a čak i imami nekih džamija prihvataju demonstrante, pretvarajući džamije u skloništa od policije, a na Taksimu se mogu videti i žene pokrivene glave.

Tursko društvo se tako ubrzano polarizuje, a premijer ne samo da ništa ne čini povodom toga, nego to potpiruje. Zbog toga je teško prognozirati šta bi moglo da se desi. Sigurno je jedino to da su male šanse da će se protest uskoro završiti, pogotovo u ovo doba godine. Imajući u vidu da ga čine uglavnom mladi ljudi, teško je zamisliti scenario po kome bi tokom leta oni naprasno odustali od boravka na ulicama po lepom vremenu, s agresivnom policijom ili bez nje. Sad počinje i glavna turistička sezona, i sigurno nikome ne bi bilo u interesu da države iz kojih dolazi najviše turista proglase Tursku nebezbednom. Zbog toga bi državnički mudro bilo ignorisati demonstrante. Pustiti ih da na Taksimu održavaju svoju komunu i povremeno mirno prošetaju ulicama drugih gradova. Ukoliko bi se tako nešto desilo, a donedavno je bilo za očekivati da hoće, Taksim bi postao nešto kao zabavni park za turiste, obavezno mesto za slikanje i deo turističke ponude Istanbula. Osim toga, teško da su ovakvi protesti ozbiljna pretnja po vlast, i da bi oni nešto značajno promenili. Occupy protesti obično ne donose promene. Oni su medijski atraktivni, izazivaju pažnju, zabavni su za učesnike i posmatrače, ali nisu ozbiljni.

Ali, sva je prilika da Erdogan neće postupiti tako i neće ih ignorisati. I dalje ih naziva ,,teroristima'', ,,skitnicama'',  ,,levičarima'' ,,pljačkašima'' (çapulcu, što je zahvaljujući reakciji i brojnim pesmama[8], poslednjih dana postala globalno prepoznatljiva reč), verovatno računajući na to da može da pokaže čvrst stav, jer ih ima malo. Što i jeste istina. U najboljem slučaju, na trgu Taksim nalazi se nekoliko desetina hiljada demonstranata. U odnosu na 13 i po miliona stanovnika Istanbula, i 75 miliona građana Turske, to je stvarno malo. Ne samo što nema kritične mase za bilo kakav ozbiljan uticaj, nego su i svi mediji u rukama vlasti, i ne postoji centar moći koji je na strani demonstranata. Ali opet, trebalo bi imati u vidu da je u strahu samo od najave njegove kandidature za predsednika, na izborima 2007, na ulice Ankare izašlo 300 hiljada ljudi, u Istanbulu milion, kao i milion u Izmiru. Razumno je pretpostaviti da je kemalista daleko više nego što to izgleda, ali su nakon dugogodišnje vladavine Erdogana, a posebno nakon policijske represije poslednjih dana, verovatno previše uplašeni da bi izlazili na ulice.