Ekonomski rast, ili ekološka održivost

Pokret „Degrowth“ ili „NE-rast“ predstavlja nemilosrdnu kritiku dogme ekonomskog rasta, pre svega u odnosu na njegove ekološke posledice. Glavna hipoteza je da je potreban napredak bez rasta, što zahteva radikalno drugačiji ekonomski sistem i način života.

Da je voda „došla do grla“, odnosno da je percepcija o mogućoj klimatskoj katastrofi postala široko rasprostranjena, može se naslutiti iz sve većeg razumevanja za nekada potpuno marginalizovani „degrowth“ ili „NE-rast“ pokret. Tako je maja 2023. Evropski parlament, odnosno njegova zelena frakcija, bila domaćin Beyond Growth Conference, sa zgradom parlamenta ispunjenom mladim aktivistima iz brojnih nevladinih organizacija, predstavnicima akademske zajednice i izabranim zvaničnicama.

Dok su na samoorganizovanom okupljanju u Lajpcigu 2014. učesnici sami pravili obroke (naravno, veganske), drugi sličan samit u Zagrebu, avgusta 2023, podržan je prisustvom gradonačelnika i finansijski pomognut od strane gradske uprave, te predstavnika Međudržavnog panela za klimatske promene (IPCC).

Učesnici konferencija su bili uglavnom mladi bogati belci, ali ideološki različiti: neomarksisti, feministkinje, pristalice dekolonizatorskih pokreta, te od skora i izabrani političari razočarani obećanjima o „zelenom rastu“.

Zalaganje protiv ekonomskog rasta

„Degrowth’’ ili „NE-rast“ je pokret čije pristalice smatraju da je na dugi rok nastavak ovakvog ekonomskog rasta ekološki neodrživ, te se posledično zalažu za de fakto stagnantnu dinamiku ekonomske aktivnosti. DŽejson Hikl, ekonomski antropolog i jedan od ideologa pokreta, koji je 2020. napisao neku vrstu „degrowth biblije“ („Less is More“, tj. „Manje je više“), definiše cilj pokreta kao planirano smanjenje upotrebe energije i resursa osmišljeno da dovede ekonomiju ponovo u ravnotežu sa živim svetom na planeti, na način koji smanjuje nejednakost i poboljšava ljudsko blagostanje.

"Beyond Growth Conference" u Evropskom parlamentu, Brisel, maja 2023.

Georgos Kalis, takođe važna intelektualna figura pokreta, vidi kao glavni cilj „degroversa“ neminovnu, ali pravičnu redukciju protoka energije i resursa kroz privredu (što je inače direktno korelisano sa rastom BDP-a), uz istovremeno obezbeđivanje adekvatnog nivoa društvenog blagostanja.

Termin „degrowth“ bi se najbolje mogao shvatiti kao „alat“, koji se koristi da bi se preispitale dominantne paradigme, te da bi se „problemi“ koje u 21. veku imamo sa idejom i praksom države blagostanja, odnosno njenog finansiranja, uspešnije rešavali. Inače, pokret ima korene u direktnoj demokratiji i antikapitalizmu, i pokušava da izazove centralno načelo posleratne ekonomije: da povećanje BDP-a – inače u snažnoj korelaciji sa povećanjem emisija ugljen-dioksida – dovodi do daljeg napretka u društvenom i individualnom blagostanju.

Na ideološkom planu, cilj „degrowth“ pokreta je kreiranje misaonog prostora „izvan kapitalizma“, čija je tržišna logika, po njima, preuzela previše društvenog i ekonomskog odlučivanja. „Degroversi“, inače demokrate koji jasno odbacuju jednopartijsku državu, su očekivano i izvan tradicionalnog socijalizma ili marksističkog produktivizma, čiji su ekološki rezultati u zemljama realsocijalizma bili jednako poražavajući.

Protest zbog "klimatske katastrofe" u Amsterdamu, maja 2023.

Pokret dobija na zamahu. Na primer, nedavna direktiva predložena u Evropskom parlamentu kojom se produžava zastarevanje mnogih proizvoda i time povećava trajnost robe široke potrošnje, je na njihovom fonu. Dodatno, u šestom izveštaju IPCC-a iz 2022. prvi put se pominje „degrowth“ i potencira razmatranje pojma „ekoloških granica“.

Ono što najviše medijski odzvanja je ukazivanje na rekordne temperature (leto 2023. je bilo najtoplije ikada zabeleženo) i posledično podizanje nivoa mora i okeana što bi moglo da dovede do potapanja delova gusto naseljenih država poput Holandije ili Bangladeša, ako trend globalnog zagrevanja nastavi da se ubrzava.

Za popularisanje pokreta veoma je važan 36-godišnji japanski filozof Kohei Saito, međunarodna zvezda u usponu, čiji je bestseler iz 2020. „Kapital u antropocenu“ dobio mnoge pozitivne recenzije. On tvrdi da kapitalizam organizuje „ljudsku interakciju sa prirodnim eko sistemima“ na takav način da ugrožava i ljude i prirodu. Saito je oštri kritičar kapitalizma koji, po njemu, veštački stvara društvenu oskudicu, te smo de fakto primorani da želimo više. Upravo bi bez prekomerne proizvodnje i nepotrebne potrošnje radna sedmica mogla biti kraća (četvorodnevna), a slobodno vreme duže, smatra Saito.

Inače, sam izraz „degrowth“ nosi negativnu konotaciju. Kako potencira Noam Čomski, kada izgovorite 'NE-rast' to plaši ljude, i to je kao da kažete da ćete sutra morati da budete siromašniji nego što ste danas (mada cilj nije da se zaustavi ekonomski rast, već da se upodobi ekološkim zahtevima).

Kohei Sato, japanski filozof i marksista koji želi da "spase planetu"

Terminologija nije nevažna, te se insistiranje na marksističkim terminima ublažava – „komunizam“ se često zamenjuje „komunalizmom“ (municipalizmom), pod čime se podrazumeva ekspanzija države blagostanja. Saito insistira na reči commonification, misleći na zajedničko (opšte) blagostanje (bogatstvo). On polazi od toga da društvo treba da bude utemeljeno na takvoj vrsti udruživanja naših osnovnih potreba, koje nikako ne treba prepustiti tržišnoj logici. Naravno, ostaje širok prostor za tržišne mehanizme, ali uz posvećenost proširenju socijalnih usluga kao što su univerzalna zdravstvena zaštita, obrazovanje, javni prevoz i stanovanja.

Međutim, upotreba provokativnog diskursa može biti i korisna. Naime, uporna upotreba radikalnih termina može da utre put napretku. Pre deset godina u Americi niste mogli da izgovorite reč „socijalizam“, dok je danas tabu ukinut, sa političarima poput Bernija Sandersa i Aleksandre Okasio-Kortez.

Limiti rasta

Termin „degrowth“ se prvi put pojavio u Francuskoj tokom debata o resursima 1970-ih, nakon što je Rimski klub 1972. objavio svoj čuveni izveštaj „Granice rasta“ („The Limits to Growth”), koji je i dalje jedna od najkontroverznijih i najprodavanijih knjiga o zaštiti životne sredine svih vremena.

Autori ove studije tvrdili su da će eventualna eksplozija globalne populacije i posledično korišćenje resursa premašiti kapacitete Zemlje u roku od jedne generacije, što će rezultirati naglim padom blagostanja. Izveštaj je praktično popularizovao ideju da ne postoji beskonačan rast na konačnoj planeti.

Indikativne su reči američkog ekonomiste Keneta Boldinga: „Svako ko veruje da eksponencijalni rast može da traje zauvek na planeti sa ograničenim resursima je ili ludak ili ekonomista.”

Izdanja knjige "Granice rasta"

Izveštaj Rimskog kluba je bio – i još uvek je – ismevan od strane mejnstrim analitičara, koji ukazuju da je sledeća generacija, suprotno nalazima, postala daleko bogatija, iako je planeta naseljenija. Međutim, sa čisto ekološkog gledišta, novije studije prirodnjaka sugerišu da je Izveštaj iz 1972. bio više tačan nego pogrešan. Naime, ekolozi upozoravaju da smo sada premašili četiri od devet planetarnih granica koje definišu planetu pogodnu za život.

Ideja o preorijentisanju bogatih ekonomija i udaljavanju od težnje za rastom BDP-a, zajedno sa etosom antikonzumerizma, antireklamiranja i dekolonizacije, dobila je na snazi u Francuskoj i južnoj Evropi nakon finansijske krize 2008-09.

Ekonomski rast i povećana upotreba materijalnih resursa

Samodeklarisani „tehnooptimistički” mislioci kao što su Endru Mekafi i Stiven Pinker se manje-više suprotstavljaju idejama pokreta. Oni žele ubrzavanje rasta, tj. ekspanziju BDP-a zahvaljujući rastućoj upotrebi materijalnih resursa. Njihov optimizam proizilazi iz činjenice da se „razdvajanje“ (decoupling) ekonomskog rasta od povećane upotrebe materijalnih inputa već dešava, te da se ta dinamika može ubrzati novim tehnologijama i razumnom politikom.

Zaista, postoje dokazi da je relativni „decoupling“ u toku od sredine 20. veka – istina samo u bogatim zemljama (i to tek nakon enormnog intenziviranja korišćenja resursa). Rani dokazi o dematerijalizaciji proizvodnje roba i usluga, npr. u SAD, još uvek ne obuhvataju ogromne ekonomije poput Kine i Indije. Pitanje je i da li ovaj parcijalni trend uzima u obzir odbacivanje materijalno intenzivne proizvodnje od strane bogatih zemalja ili „povratni efekat“, pri čemu se efikasnija i „dematerijalizovanija“ proizvodnja dobara i usluga odmah pretvara u povećanu potrošnju, tako poništavajući ekološke dobitke.

Termoelektrana Letabo u blizini Johanesburga, Južna Afrika.

„Degroversi“, sa svoje strane, tvrde da je apsolutno razdvajanje iluzija. Generalno posmatrano, imajući u vidu sve dostupne podatke, samo hiperoptimisti mogu verovati da će scenario „razdvajanja“ dovesti ekonomsku aktivnost u sklad sa mogućnostima planete da se regeneriše.

Ipak, i tehnooptimisti i pristalice zelenog rasta se slažu oko jedne stvari – da bi se izbegla najgora moguća klimatska budućnost, potrošnja materijala i emisija ugljen-dioksida mora drastično da se smanji. Međutim, načini na koji će se doći do tog cilja su potpuno različiti. Prvi kao recept vide više rasta, a drugi potpunu rekonfiguraciju trenutnog sistema, tj. ideološke matrice.

Kritike „degrowth“ strategija

Kako smatra ugledni ekonomista Vim Naude, „degrowth“ bi bio neefikasan i mogao bi biti još gori za životnu sredinu, dok bi sprovođenje strategije u industrijalizovanim zemljama teško pogodilo zemlje u razvoju (ZUR) zbog ekonomske međuzavisnosti. On tvrdi da smanjenje BDP-a razvijenih zemalja ne bi imalo značajan uticaj na ukupnu emisiju CO₂, pošto većina trenutnih emisija (čak 63%) dolazi iz ZUR, koje ne bi bile obuhvaćene strategijom (Kina, na primer, gradi ekvivalent od dve nove elektrane na ugalj svake nedelje). Zbog isprepletenosti globalne ekonomije, sprovođenje „degrowth“ strategija može nesrazmerno naštetiti najsiromašnijima.

Protest italijanskih farmera protiv poljoprivredne politike EU u blizini Rima, 9. februara 2024.

„Degrowth“ strategija bi zahtevala prelazak sa industrijske poljoprivrede na manje intenzivne i održivije agrarne prakse, kao što je organska poljoprivreda. U slučaju organske poljoprivrede, Nemačka, na primer, ne bi mogla da prehrani svoje stanovništvo pod idealnim organskim prinosima na celom svom obradivom zemljištu bez značajne redukcije potrošnje mesa i smanjenja bacanja hrane.

Prema „degrowth“ pokretu skeptičan je i ekonomista Branko Milanović, koji polazi od pretpostavke da „degrowth“ implicira globalni BDP dugoročno fiksiran na sadašnjem nivou. Posledično, ako bi svi stanovnici planete imali globalni srednji prihod, donjih 72% svetske populacije bi ostvarilo drastičan rast dohotka, dok bi prihodi preostalog dela populacije, uglavnom na Zapadu, bili srezani za skoro dve trećine.

„Osiromašenje“ Zapada bi se odvijalo postepeno, kroz trajno smanjenje proizvodnje i prihoda. Fabrike, vozovi, aerodromi, škole radili bi jednu trećinu svog normalnog radnog vremena; struja, grejanje i topla voda bi bili dostupni 8 sati dnevno; automobili bi se mogli voziti dva dana sedmično. Jasno je da je nerealno da takva strategija nađe bilo kakvu političku podršku ne samo na Zapadu, nego i kod samih zagovornika pokreta, kao i kod vladajućih elita u siromašnim zemljama.

Autoput u Nemačkoj

Milanović smatra da treba razmišljati kako da se roba i usluge sa najintenzivnijim emisijama više oporezuju kako bi se smanjila njihova potrošnja. Dodatno, akcije koje bi vodile eventualnom značajnijem smanjenju nejednakosti, tj. raspodele prihoda, promenile bi obrasce potrošnje i smanjilo zagađenje, budući da bogati kreiraju višu prosečnu emisiju ugljen-dioksida po potrošenom dolaru od siromašnih (jer troše usluge i robu sa intenzivnim emisijama, poput putovanja avionom i više mesa).

Uporedo sa radikalnim pozivima da se napusti ekonomski rast kao cilj politike, mnogi ekonomisti primećuju da dinamika BDP-a, posebno po glavi stanovnika, u razvijenim zemljama već usporava, naizgled sama od sebe i suprotno političkoj volji. Trend se često naziva „sekularna stagnacija“, i primetan je u skoro svim bogatim (industrijalizovanim) zemljama, posebno u Japanu, Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji, SAD.

Relevatne prognoze upućuju na nastavak ovog trenda, tj. da je u visoko razvijenim ekonomijama veoma nizak rast BDP-a manje-više neizbežan. Usporavanje privrednog rasta prati povećanje nejednakosti, i konsekventna rastuća polarizacija i na levici i na desnici. Specifičan problem su opadajuće stope fertiliteta, koje dovode do nejednake starosne distribucije radne snage, dodatno opterećujući sisteme socijalne zaštite.

Obeležavanje „Dana poštovanja starijih“ u Japanu, koji sa 30 odsto starijih od 65 godina ima najstariju populaciju na svetu, Tokio, 2019.

Praktični dometi pokreta

Suštinski, „degrowth“ je nemilosrdna kritika dogme ekonomskog rasta, pre svega njegovih ekoloških posledica. Glavna hipoteza je da potreban napredak bez rasta, za šta su potrebni radikalno drugačiji ekonomski sistem i način života.

Zahtevi idu dalje od uobičajenih poziva zemljama da postignu ciljeve sa neto nultom emisijom. Naime, klimatska kriza se posmatra kao društveni problem, a njeno rešavanje podrazumeva reinžinjering celokupnog globalnog socioekonomskog poretka, posebno na bogatom Globalnom severu.

Prema pristalicama „NE-rast“ pokreta, dok upotreba materijalnih resursa i emisija CO₂ ne mogu biti odvojeni od ekonomskog rasta – inovacije, kreativnost, sreća i društveni napredak mogu. Međutim, ovaj stav ignoriše činjenicu da je društveni napredak tokom poslednja dva veka praktično bio uzrokovan ubrzanim privrednim rastom, te da ekonomski rast možda igra i krucijlnu ulogu u društvenim praksama i u socio-ekonomskim institucijama. Naime, imperativ rasta je duboko ukorenjen u tržišno kapitalističkim društvima, i neophodan je za njihovu stabilnost.

„Degrowth“ tranzicija bi stoga zahtevala ne samo promenu ekonomskog sistema, već i podsistema na koje se on oslanja – nacionalna država, socijalna zaštita, tržište rada, obrazovanje, akademska zajednica, pravo i finansije – što se čini nerealnim.

Ekološki transport mrtvačkih kovčega biciklom pogrebne firme "Nebo i zemlja", Pariz, 2022.

Ovako radikalni stavovi impliciraju da će postizanje zadatih ciljeva pokreta biti teško ili nemoguće. Posledično, intelektualne i političke elite treba da uzmu u obzir ono što govore i pišu „degroversi“, ali njihove politike ne mogu u potpunosti odražavati predložene solucije i strategije. Naime, nezavisno od ekonomskih troškova takvog pristupa, on je sa čisto političkog stanovišta teško sprovodiv imajući u vidu da bi žestoko pogodio interese plutokratskih, samim tim i političkih elita. Naime, demokratija i ekonomski rast su sami po sebi „neprijatni prijatelji“.

Ipak, političke i akademske elite, posebno u bogatim zemljama, moraju da nađu način da se suoče sa ekološkim problemima i rastućim nezadovoljstvom populacije, u situaciji kada uobičajeni lek – brzi rast – može biti ekonomski nemoguć i ekološki problematičan. Iako nam nauka ukazuje da je sprovođenje elemenata programa za koji se zalaže „degrowth“ pokret neophodno, to političarima ne znači puno, osim ako im se ne pomogne da tu poruku uspešno prenesu javnosti, tj. biračima.

Ono što ohrabruje, pored aktivne uloge naučnika u podržavanju ekoloških akcija, je rastući broj političara koji shvata neminovnost angažmana, odnosno rizike nečinjenja. Na kraju, kako tvrdi Marijana Macukato, nije pitanje da li možemo priuštiti sprovođenje ekološki „friendly“ industrijskih politika, već da li možemo da to ne učinimo.

(RTS)