Arapsko proleće ili iranska zima

Doktrina Novog Bliskog istoka nastala je u neokonzervativnim krugovima u SAD, među aktivistima Reganove ere koji su se dokazali u svrgavanju komunizma u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi. Njihove aktivnosti dale su primer za buduću strategiju u drugim regijama, a neokonzervativci, koji su bili po strani za vreme Klintona, dobili su novu šansu za vreme DŽordža Buša, Prema njihovim stavovima, 90-te su bile decenija oslobođenja i demokratizacije u Istočnoj Evropi i SSSR-u, dok bi prva decenija 21. veka trebala da bude era radikalne političke obnove i stabilizacije na Bliskom istoku.

Napad od 11.septembra je pružio opravdanje neokonzervativnom pristupu i podstakao politiku, koja se, između ostalog, temelji na tezi da je za Ameriku napad najbolja obrana i da je potreban brz obračun sa „problematičnim“ državama, kako bi se zaštitili američki interesi. Prvi na udaru bio je Irak, zatim Avganistan, nakon čega su se Amerikanci posvetili diplomatskom i vojnom neutralisanju ostalih po njih potencijalno opasnih režima u regiji, poput Libije, Sirije, Jemena i Sudana i Pakistana Rezultate ove politike vidimo danas – Libija je izložena višemesečnom bombardovanju, Sudan podeljen na dve države u Jemenu i Pakistanu SAD vojno deluju na kopnu bez obzira da li su lokalne vlade kooperativne ili ne, dok je sirijski režim izložen konstantnom i sve većem pritisku.

Ove države bile su pod stalnom prismotrom, a američke agencije su posvetile znatna sredstva na infiltriranje u njihove političke i vojne strukture i destabilizovanje vlada.  Na primer, Vikiliks je nedavno objavio da je američki Stejt Department finansirao sirijske opozicione grupe i  projekte, uključujući i satelitski kanal TV Barada, koji od aprila 2009.iz Londona emituje protivvladin program. Ovaj kanal je usko povezan s Pokretom za pravdu i razvoj, londonskom grupom sirijskih opozicionara u egzilu, a  poverljive američke diplomatske poruke pokazale su da je Stejt Department od 2006. ovoj grupi dao šest miliona dolara, za satelitski kanal i ostale aktivnosti u Siriji. Prema dokumentima Vikiliksa, SAD su počele da finansiraju sirijske opozicione političare u vreme administracije DŽordža Buša, a  finansijska potpora nastavljena je i pod predsednikom Obamom, iako je njegova administracija nastojala da obnovi odnose s Asadom i u januaru posle pet godina imenovala poslanika u Damasku.

Reorganizacija Bliskog istoka po modelu Vašingtona nije međutim ograničena samo na politiku, već ona obuhvata i pokušaj preformulisanja islama u smeru njegovog prilagođavanja savremenom potrošačkom društvu. Vašingon želi da islamski svet prihvati model tzv „kalvinističkog islama“, ili „muslimansku verziju protestantske radne etike“ koji ne odbacuje „rebu“ ili kamatu, koja je u islamu zabranjena. U tom smislu se arapske zemlje pozivaju na „demokratske reforme“, a glavni promoter tog modela je Turska, koja je usponom AKP i Tajipa Erdogana postala model koji se neprestano nudi ostalom islamskom svetu, što je nedavno učinila i Hilari Klinton, koja je prilikom skore posete Turskoj izjavila da „ljudi širom Bliskog istoka i severne Afrike treba da nauče lekcije iz iskustva Turske“ i da su iskustva Turske koja se mogu preneti na Tunis, Egipat, Jemen i Siriju, pre svega, impresivna stopa privrednog rasta od 11 odsto i demokratska tranzicija

Ipak, i pored želje njegovih kreatora, projekat demokratskih reformi na Bliskom istoku trenutno je dalek, jer je situacija u Egiptu i Tunisu na primer, daleko od smirivanja. Osim toga, u ostvarenju ideje Novog Bliskog Istoka postoje dva problema koji dosadašnje „uspehe“ mogu lako da anuliraju, a najveći je pitanje Palestine. Brojni pripadnici Bušovog tima smatrali su  naime da novi poredak na Bliskom istoku može da se uspostavi sam ako se on ne shvati kao antiarapski ili antimuslimanski. Stoga, da bi se ostvarila regionalna ravnoteža, oni su insistirali na stvaranju nezavisne palestinske države, ali uz stroge uslove. Palestinska vlast mora uspostaviti verodostojnu i slobodno izabranu vladu,  mora odustati od svih tvrdnji o uništenju Izraela, eliminisati terorističke mreže Hezbolaha i Hamasa i potpisati sveobuhvatan dogovor s Izraelom. Barak Obama je nastavio tim putem, i u govoru o Bliskom istoku prošlog maja je predložio da se linija primirja pre šestodnevnog rata 1967. godine prihvati kao polazna tačka u pregovorima Izraela i Palestinaca. Međutim, mirovni pregovori sa Palestincima trenutno su prekinuti oko pitanja nastavka izgradnje u jevrejskim naseljima, dok Izrael na sve načine pokušava da spreči da u septembru Palestina bude u UN priznata kao nezavisna država u granicama koje uključujuju Golansku visoravan, Zapadnu Obalu i Gazu. Prema procenama, ukoliko Izrael zaista uspe da podeli članice SB i Generalne skupštine i speči glasanje, Palestinci se mogu pozvati na “kosovski  model” i jednostrano proglasiti samostalnu državu. Bez dogovorenog razgraničenja, to bi na Bliskom Istoku moglo da podstakne nove sukobe i dodatno zakomplikuje inače veoma tešku situaciju.  SAD su se već našle u nezgodnom položaju pošto su stavile veto na rezoluciju UN o izraelskim naseljima na okupiranim teritorijama, i to u trenutku kada bi trebalo da se bore za podršku u arapskom svetu, a ako Barak Obama po pitanju Palestine do kraja popusti Izraelcima, to bi bio jak udar na američku poziciju u arapskom svetu.

Rešavanje izraelsko-palestinskog problema, po nekim tumačenjima ima širi kontekst, jer on u velikoj meri može uticati na dalja dešavanja u državama u kojima su izbile „revolucije“. Zapad i Izrael su sada veoma zabrinuti da bi u nekim od tih država muslimanski radikali i fundamentalisti mogli da iskoriste nerešeno palestinsko pitanje i nestabilnu situaciju, i čak eventualno preuzmu vlast, što bi bio još jedan veliki udarac američkoj poziciji u regionu. Sekularni diktatori u arapskim zemlja su vladali bezobzirno gušeći svaki politički aktivizam, tako da su džamije i religija postali faktori politike, a islam je postao jezik opozicije. U Egiptu su na primer „Muslimanska braća“ i islam rešenje i mamac za mnoge, i ako ne nađu pravi odgovor na pitanje Palestine, SAD bi se mogle naći u situaciji da pritisak na proamerički orijentisane arapske diktatore da se demokratizuju rezultira pobedom radikala i fundamentalista i eksplozijom antisemitizma, odnosno da umesto Turske dobiju Iran.

Organizacije bliske režimu u Teheranu mogle bi iskoristiti rovito stanje u regionu kako bi se dočepale vlasti ili ojačale svoj uticaj, i  to je ozbiljna dilema za Belu kuću jer je Iran jedan od faktora sa presudnim uticajem na situaciju na Bliskom istoku koji i dalje raspolaže mogućnošću manevrisanja. Istovremeno, zapadni saveznici nemaju efikasnu kontrolu nad Iranom niti su uspeli da otklone mogućnost te zemlje da u bliskoj budućnosti dovrši svoj nuklearni program. Strah od Irana i muslimanskog fundamentalizma je naročiti prisutan u Izraelu, i od kako je počela pobuna u arapskim zemljama, izraelski čelnici upozoravaju na mogućnost »iranskog scenarija«. U Izraelu priželjkuju da se na Bliskom istoku ponovi evropsko proleće iz 1989. ali smatraju da postoji ozbiljna opasnost da Teheran iskoristi događaje na Bliskom i Srednjem istoku i da se ponovi islamska revolucija iz 1979. Tako je na primer i izraelski premijer Benjamin Netanyahu u nedavnom razgovoru za novinsku agenciju Frans Pres istakao da veruje da bi se „arapsko proleće“, lako moglo premetnuti u „iransku zimu“.

Vašington sada balansira na opasnoj ivici, jer, iako u SAD mnogi misle da je kontrolisana nestabilnost na Bliskom istoku odlično sredstvo za ostvarivanje brojnih geostrateških ciljeva, rasplet situacije na ovom osetljivom području bi na kraju mogao da bude sasvim suprotan od očekivanog.