Amerika - odrastanje velikog brata

Od početka devedesetih jedna od zanimljivih informacija koje smo dobijali sa druge strane Atlantika bila je da „američki narod nije neprijatelj Srbije“ i da „američka vlada nije neprijatelj Srbije“. Obe izjave predstavljene su kao nešto što je isto, a nije. Američki narod sasvim sigurno nije neprijatelj Srbije. Američka vlada sasvim sigurno jeste. Od one koja je izdejstvovala uvođenje sankcija, do ove koja je priznala nelegalnu nezavisnost Kosmeta, sve su bile i jesu neprijatelj Srbije i građana Srbije. Ne može se baš tvrditi da je bombardovanje srpskih gradova iz 1944. bio „prijateljski akt“, a i za bombardovanje iz 1999. još uvek čekamo izvinjenje. Iako su se deklarativno pozivali i zalagali za prijateljstvo, u poslednjoj izjavi slične vrste zvanično je priznato da tog prijateljstva trenutno nema, kada je državni podsekretar Nikolas Berns izjavio da „SAD žele da budu prijatelj Srbije“.

Američka vlada odavno već nije prijatelj ni Amerike, kao niti jedne druge države koja iole poštuje svoje građane. Ako bi postojao datum za koji bi i najvećim zagovornicima verovanja u postojanje demokratičnosti američke vlade moglo da postane jasno da ona to nije, taj datum bi bio 19. april 1993. godine. Tog dana su federalne vlasti izvršile napad na malu religioznu zajednicu, osnovanu još tridesetih godina prošlog veka, u blizini gradića Vako u državi Teksas. Zbog sumnje u poligamiju i neprijavljeno držanje automatskog oružja, odnosno neplaćanje poreza od dve stotine dolara po oružju, na objekte zajednice poslato je osamdeset vojnih i policijskih vozila. Nakon napada tenkovima poginulo je 76 ljudi, uključujući 21 dete i dve trudne žene. U brojnim istraživanjima sprovedenim nakon ovog incidenta, i pored mnogo sumnjivih okolnosti, nije zaključeno ništa. Voker tada nije postojao ni u najavi.

Tom napadu prethodio je barem još jedan. Mala američka porodica odlučila je da sagradi kuću u šumi, van civilizacije, na mestu zvanom Rubi Ridž. Verovali su da je na snazi novi svetski poredak i da Amerikom vladaju Iluminati. Otac i majka odlučili su da svoju maloletnu decu ne šalju u školu, nego da ih podučavaju kod kuće, što je potpuno u skladu sa američkim zakonima. U posedu su imali i barem jednu pušku, jer su verovali da su pod stalnom prismotrom agenata vlade. Za ovo poslednje su sigurno bili u pravu, jer jesu bili pod prismotrom. Iako je sloboda mišljenja garantovana Ustavom Amerike, iako je potpuno legalno decu školovati kod kuće, federalne vlasti su u šumu poslale naoružan tim ljudi zbog sumnje da je Rendi Viver nosio pušku skraćene cevi, za koju nije platio porez od dve stotine dolara. Na početku akcije agenti FBI su iz snajperske puške iz očigledne namere ubili Viverovu ženu dok je u naručju držala bebu i pucali u leđa i ubili njegovog 14-godišnjeg sina. Tokom akcije su ranjeni Viver i njegov prijatelj i ubijen jedan federalni maršal. Ni u jednom od ova dva slučaja nije postojala nikakva namera ljudi da proglase nezavisnost, niti su svojim aktima ugrožavali živote predstavnika države ni drugih građana, pa je država ipak reagovala brutalno.

Današnja Amerika je samo tužan nastavak ovih događaja. To nije ona Amerika u kojoj je Henri Dejvid Toro mogao da ode na jezero Valden da bi tamo živeo usamljeničkim životom i napisao istoimeno delo, koje je i sadašnjoj generaciji Amerikanaca još uvek značajno barem koliko i, recimo, Lovac u žitu i Mobi Dik . Da je Toro danas živ, brzo bi ga okružili federalni policajci, koji bi verovatno pucali u njega dok bi ispred kolibe u ruci držao rukopis nedovršenog Valdena .

Šta se to desilo sa Amerikom Bendžamina Frenklina, Tomasa DŽefersona, DŽordža Vašingtona i ostalih osnivača Nacije? Sigurno da je mnogo faktora uticalo na to da Amerika zaboravi osnovne ideje na kojima je osnovana, ali događaj koji je sigurno najpresudnije uticao na to da kormilo države preuzmu ljudi nepoznati široj javnosti bio je osnivanje institucije Federalnih rezervi, koja se navodi kao osnovni izvor prihoda toj grupi ljudi.

Samom osnivanju prethodila su dva događaja. Velika finansijska panika iz 1907. (poznata i kao „Bankarska panika“) sastojala se od dva velika kraha berze, za koja još uvek postoji opravdana sumnja da su namerno izazvana. Zagovornici teorije zavere i danas tvrde, kao što su neki tako mislili početkom veka, da je glavni krivac i izazivač „Panike“ čuveni bankar J. P. Morgan, koji je u zvaničnoj istoriji ipak ostao poznat samo kao čovek koji je te godine zaustavio krizu i spasao Berzu.

Sledeći događaj je takođe vezan za njega. J. P. Morgan je 1910. pozvao nekoliko najvećih bankara na sastanak na svom imanju na ostrvu DŽekil. Na jednom od najtajnijih susreta u istoriji, koji je odmah nakon toga ipak obelodanjen i čiji su detalji danas svima poznati, napravljen je dogovor o načinu formiranja institucije koja bi u budućnosti sprečila ponavljanje takve krize. Rezultat dogovora je Zakon o Federalnim rezervama, koji je usvojen u kontroverznim okolnostima i na brzinu 23. decembra 1913. godine, dan nakon što je to usvajanje prethodno odloženo zbog praznika. Već narednog dana čulo se mnogo glasova stručnjaka koji su osudili donošenje takvog zakona i prorekli ono što će se desiti, a i sam predsednik Vilson, potpisnik akta, svega tri godine nakon usvajanja rekao je: „Naš sistem je koncentrisan u rukama nekoliko ljudi. Postali smo jedna od najlošije vođenih, jedna od najviše kontrolisanih vlada u svetu – nismo više vlada slobodne misli, vlada podložna sudu i glasu većine, nego vlada pod mišljenjem i pritiskom male grupe dominantnih ljudi.“

Ovim zakonom ustanovljeno je postojanje Centralne banke koja je zapravo bankarski kartel najvećih banki, koje su se udružile radi zaštite svojih interesa. Iako reč „federalna“ u nazivu ukazuje na to da su rezerve u posedu države, deonice ovog kartela su zapravo u privatnom vlasništvu, a imena glavnih deoničara su do današnjeg dana tajna. Iako je čitavo bankarsko poslovanje prilično komplikovana nauka, glavna funkcija Federalnih rezervi je zapravo jednostavna i lako objašnjiva. To je institucija kojoj je zakonom dat monopol nad štampanjem para. Sistem funkcioniše tako što se predstavnici Amerike obraćaju ovim privatnim i javnosti nepoznatim bankarima sa zahtevom za isplatu novca. Federalna banka onda odštampa banknote, koje od 1933. nemaju podršku u zlatu, i takve novčanice pozajmi vladi SAD. Reč „pozajmica“ ovde se koristi samo zato što ispravna reč ne postoji ni u jednom jeziku (barem koliko je meni poznato). Radi se zapravo o tome da grupa ljudi ima moć da na listićima odštampa nešto što, u toku štampanja, ima istu vrednost kao moneta iz „Monopola“, dakle nikakvu. Po izlasku iz štamparije, takav šareni papir proglašava se za novac koji se onda pozajmljuje državi i za njega se – a tu je paradoks „pozajmice“ – još i traži kamata. Kada dođe vreme za naplatu kamate, država naravno nema novac da isplati tu kamatu, pa je prisiljena na novu „pozajmicu“. Federalne rezerve onda štampaju nove banknote koje će ponovo pozajmiti državi uz kamatu. Sve ovo je dovelo do porasta nacionalnog duga na devet i po biliona dolara (devet i dvanaest cifara), koji i dalje decenijama neprekidno raste, a to znači da je svaki stanovnik Amerike u ovom trenutku (april 2008) dužan više od 31 hiljadu dolara.

Postojanje Federalnih rezervi odgovara i kongresmenima. Svaki put kad Kongresu zatreba novac, umesto da pribegnu nepopularnim podizanjima poreza koji mogu da ih koštaju mandata, kongresmeni zatraže štampanje novog novca. Dobije se podjednako loša stvar, ako ne i lošija, ali je ovakvo postupanje nevidljivo za javnost i glasače, pa prema tome i manje rizično za popularnost političara.

Iste godine kada je donesen Zakon o Federalnim rezervama, usvojen je i Zakon o saveznom porezu na prihod. Isti ljudi koji su nametnuli osnivanje takve Centralne banke predvideli su da će neprekidno štampanje novca dovesti do nekontrolisane inflacije. Zbog očuvanja moći kontrolisanja novca u opticaju, izmišljen je porez na prihod, za koji mnogobrojni kritičari tvrde da nema osnovu u Ustavu. Ovaj porez uzima u proseku nešto više od trideset odsto zarade svakog Amerikanca. Taj porez zaokružuje čitav put novca – prvo Kongres utvrdi da sredstva nedostaju, zatim od privatnika naloži štampanje novih novčanica, novac se pusti u opticaj uz kamatu, sredstva se potroše, a građanima se od plate odbije „višak novca“ za isplatu kamata kojih ne bi ni bilo da ne postoje Federalne rezerve. I sve bi bilo u redu da nacionalni dug i dalje ne raste.

U godini koja je sledila nakon usvajanja ova dva zakona počeo je Prvi svetski rat. Imajući u vidu da je rat odlično sredstvo za zgrtanje para i razna mešetarenja (što smo, nažalost, i sami iskusili u protekloj deceniji), može se osnovano pretpostaviti da su bogati vlasnici Federalnih rezervi imali interesa u organizovanju ulaska Amerike u rat. Država u ratu ne pita za cenu proizvodnje oružja, i svakako ne okleva da traži štampanje velike količine novca. Predsednik Amerike Vudro Vilson je – iako se deklarativno zalagao za neutralnost – skoro prećutno podržavao britansku pomorsku blokadu Nemačke, suprotnu pomorskom i ratnom pravu. Pored toga, Amerika je prodavala oružje saveznicima i zajmovima podržavala Britaniju. Predsednik Vilson je uoči „podmorničkog rata“ isticao da su Amerikanci koji putuju britanskim brodovima pod zaštitom američke vlade, i da nemačke podmornice ne smeju da potapaju britanske trgovačke brodove, iako su ti trgovački brodovi nosili naoružanje i imali naređenje da pucaju na svaku podmornicu koju vide. Nakon takvih postupaka, bilo je teško ne očekivati da Nemačka odustane od potapanja brodova. Rezultat toga je potapanje nekoliko američkih brodova, a pre svega „Luzitanije“, u kojem je stradalo 1.198 lica. Pre nego što je „Luzitanija“ isplovila, nemačka ambasada objavila je oglas u Njujork tajmsu , u kojem je obavestila da putnici koji se ukrcaju na taj brod to rade na sopstveni rizik. Sjedinjene Države su tako ušle u rat i pored protivljenja pojedinih senatora koji su tvrdili da su državu u rat gurali bankari i fabrikanti oružja. Amerika je u ratu potrošila 32 milijarde dolara, a njih su obezbedile Federalne rezerve.

U Drugom svetskom ratu Amerika se načelno držala neutralnosti, ali je ipak zajmovima pomagala Britance i organizovala konvoje pomoći. Jula 1941. godine SAD su okupirale Island i do te teritorije slali svoje ratne razarače. U novembru je Kongres odobrio naoružavanje trgovačkih brodova i njihovo upućivanje u ratne zone. Američka vlada je istovremeno davala zajmove Kini, zabranila izvoz gvožđa i nafte Japanu i istovremeno zamrznula japansku efektivnu imovinu u SAD. To Japanu sigurno nisu izgledali kao potezi države koja želi da stoji po strani od sukoba. Britanski agent Duško Popov (šifra „Tricikl“) obavestio je 10. avgusta 1941. godine FBI da će Perl Harbur biti napadnut. Oktobra iste godine sovjetski špijun u Tokiju Ričard Zorge obavestio je o tome Kremlj, koji je istu informaciju prosledio Vašingtonu. Nemački ambasador u Americi Tomsen 13. novembra je takođe rekao da će Perl Harbur biti napadnut. Nakon rata, direktor CIA izjavio je da je Amerika sredinom novembra bila upozorena da je japanska flota isplovila istočno od Tokija, i da će Perl Harbur biti napadnut. Američki ratni sekretar Henri Stimson je 25. novembra u svoj dnevnik upisao: „Predsednik je rekao da ćemo verovatno biti napadnuti već do sledećeg ponedeljka.“ Australija i Holandija su 2. decembra poslale informaciju o napadu. To je spisak samo najvažnijih informacija i najava napada koje je Vašington dobio i ignorisao. U Perl Harburu je 7. decembra poginulo 2.403, a ranjeno 1.178 ljudi. Rat je Ameriku koštao 5 biliona dolara (polovinu sadašnjeg nacionalnog duga), odnosno toliko banknota su odštampale Federalne rezerve i za toliko novca zadužile američke građane.

I rat u Vijetnamu počeo je kontroverznim događajem poznatim kao „Incident u zalivu Tonkin“, kada su avgusta 1964. u dva navrata napadnuta dva američka razarača. Do tog trenutka Amerika je već deset godina imala svoje vojne „savetnike“ koji su obučavali vojsku Južnog Vijetnama. Brojne nedoumice i sumnje koje su pratile pomenuti incident trajale su do 2005. godine, kada je NSA, Nacionalna bezbednosna agencija, priznala da nikakav incident nije postojao, da nije bilo nikakvog napada Vijetnamaca, i da je čitav događaj izrežiran. U Vijetnamu je poginulo 58 hiljada Amerikanaca, a ranjeno 300 hiljada. Za rat je odštampano 140 milijardi dolara.

Pripreme za prvi rat u Iraku Amerika je počela odmah nakon invazije na Kuvajt. Invaziji je prethodio čuveni prijem američkog ambasadora April Glespaj, koja je 25. jula 1990. godine zatražila sastanak i informacije o razlozima vojnih priprema i gomilanja trupa na kuvajtskoj granici. Na sastanku je izjavila kako SAD „u duhu prijateljstva, a ne sukoba nemaju mišljenje“ o nesporazumu sa Kuvajtom i „sukobu između Arapa“, ostavljajući tako Sadama da veruje da se Amerika neće mešati. Svega nekoliko meseci kasnije, SAD su iskoristile priliku da prvi put organizuju i mobilišu međunarodnu zajednicu da bi izvršile invaziju na „neposlušnu državu“. Drugom ratu u Iraku prethodile su godine medijske kampanje o iračkom „oružju za masovno uništenje“, za čije postojanje još uvek nisu pronađeni dokazi.

Rat u Avganistanu počeo je napadima 11. septembra. Uz sve dužno poštovanje prema hiljadama nevinih žrtava, svako ko je makar malo informisan o dešavanjima tog dana mora imati barem snažnu sumnju u verodostojnost zvaničnih podataka. Dodatnu sumnju podstiče i to što ne postoji samo jedan napad za koji bi se moglo posumnjati da je režiran, nego za sva četiri napada na tri mesta postoje mnoga pitanja na koja ne postoje odgovori. Posredan dokaz pružio je Eron Ruso, filmski producent, početkom prošle godine. Dokaz možda nije egzaktan, jer se uverljivost zasniva samo na verovanju u reči ovog stvaraoca koji je preminuo nešto nakon toga, ali je svakako slikovit. Po njemu, Nikolas Rokfeler, predstavnik velike bankarske porodice i njegov nekadašnji prijatelj, godinu dana pre 11. septembra rekao mu je: „Erone, desiće se jedan događaj. I videćeš kako ćemo na račun tog događaja ući u Avganistan radi kontrole naftovoda iz Kaspijskog mora, a posle toga u Irak da uzmemo naftu i uspostavimo bazu na Bliskom istoku, a onda ćemo ući u Venecuelu i eliminisati onog Čaveza. I videćeš kako kao tražimo po pećinama neke tipove koje tamo nikada nećemo naći.“ Eron je o tome rekao: „Govorio je o tome kako se taj rat protiv terorizma nikada ne može dobiti jer je to večni rat, u toku kojeg možeš stalno da gaziš ljudske slobode.“ Pitao sam ga: „Kako ćete da uverite narod da je rat stvaran?“ Odgovorio je: „Uz pomoć medija. Mediji mogu da uvere narod da je rat stvaran. Bitno je samo da se stalno govori o tome, neprestano se ponavlja i ponavlja i ponavlja i ljudi konačno počnu da veruju.“

Bombardovanje Jugoslavije započeto je zbog incidenta u selu Račak, januara 1999. godine, koji je šef verifikatorske misije Vilijam Voker označio kao napad u kojem je poginulo 45 civila, bez obzira na izveštaje srpskih, ruskih i finskih patologa.

Zbog osnovanih sumnji da Amerikom već skoro pun vek vlada grupa nepoznatih međunarodnih bankara, naravno da Amerika ne može da bude prijatelj Srbije. S tim što takva Amerika nije prijatelj nijedne države na svetu, pa ni same Amerike. Moglo bi se reći da se građani Sjedinjenih Država nalaze na samom izvoru laži, na mestu na kojem se teško vidi globalna prevara. A to su samo obični ljudi, sa običnim željama i osećanjima, koje je baš zbog tih osećanja lako prevariti. Oni koji ne odreaguju na medijske laži koje su u SAD dovedene do savršenstva, po definiciji su oni koji nemaju osećaja kojim bi odreagovali. Zbog toga, ukoliko prihvatimo priču o postojanju dve Srbije, pre toga bismo morali da prihvatimo i priču o postojanju dve Amerike, dve Britanije, dve Nemačke... S tim što se u takvim državama ne bi koristio pežorativni termin nekakvih „narodnjačkih koalicija“, nego koalicije naroda tih država. Ostatak građana u različitim državama zajednički bi pripadao istoj međunarodnoj grupi zagovornika „internacionalizacije“ i njih bi činili ili ljudi koji imaju direktne koristi od globalizacije, ili oni koji nisu svesni šta se dešava, ili oni koje jednostavno nije briga. A čitav taj osećaj kolektivizma različit je samo u nijansama od borbe za komunističku Internacionalu ili svet pod upravom jednog Rajha. Zagovornici globalizacije zbog toga jesu u pravu u jednome – nacije više nisu bitne. Nije bitno ni kakve je ko boje kože, ni kojeg je porekla i imovinskog stanja. Stanovništvo sveta danas se deli na one koji veruju u to da svetom upravlja šačica bolesnih ljudi obolelih od manije za novcem, i na one koji su svesne ili nesvesne sluge te grupice ljudi.

Amerika je danas ogledno mesto takvog Novog Sveta. U današnjoj Americi policajcima je dozvoljeno da građanima pretresaju stan bez naloga i prisustva vlasnika, da prisluškuju telefonske razgovore i svu drugu komunikaciju (uključujući i mejlove), da privode i saslušavaju bez prisustva advokata, bez podizanja optužnice i bez „čitanja prava“... Na ulicama današnje Amerike, pod plaštom ozloglašenog Patriotskog akta, mogu se povremeno videti policajci sa automatskim oružjem u rukama. Krajem prošle godine na Univerzitet u Floridi poslata je policija da bi „obezbeđivala“ govor DŽona Kerija, predsedničkog kandidata na prošlim izborima. Jedan student je, držeći samo knjigu u ruci, pomislio da sme da postavi pitanja koja nisu „na spisku“, vezana za ispravnost rezultata poslednjih predsedničkih izbora. Odveden je u stranu, desetak policajaca ga je okružilo, bacilo na zemlju i na njemu upotrebilo električni pištolj dok je on vrištao od bolova. Slična scena bila je i tokom govora, u to vreme guvernera, DŽordža Buša Mlađeg, kada je režiser Aleks DŽons uhapšen usred postavljanja pitanja o tome zbog čega se ne ukinu Federalne rezerve i Savet za spoljne poslove. I za vreme govora Donalda Ramsfelda, državnog sekretara Fordove i Bušove administracije, postavljena su nezgodna pitanja o lažima o iračkom oružju, i samo su Ramsfeldovo poštenje i jasan zahtev sprečili obezbeđenje skupa da i tog posetioca ne odvedu.

Po planu vežbe „Rex 84“ („Readiness Exercise 1984.“) širom Amerike počelo je osnivanje velikih kampova, a obelodanjivanje istine o tome počelo je 1987. tokom istrage o naoružavanju Irana. Danas se tvrdi da na teritoriji te države postoji, zavisno od izvora, od 600 do 800 velikih kampova nepoznate namene, za koje su vlasti u početku tvrdile da služe kao preventiva za prihvat velikog broja imigranata iz Meksika. Svi kampovi su povezani železničkom trasom, imaju heliodrom, osmatračnicu i ograđeni su žicom. Najveći broj je prazan, ali su svi potpuno funkcionalni i pod stalnom stražom. Najveći se nalazi na Aljasci i za njega se tvrdi da može da primi čak dva miliona ljudi. Brojne fotografije i video-zapisi ovih objekata koji su pod kontrolom FEMA (Federal Emergency Management Agency) pokazuju njihovu veliku sličnost sa fotografijama logora nacističke Nemačke.

Svet sve više postaje Orvelov svet, samo je to teško uočljivo jer smo usred sindroma „kuvane žabe“ po kojem žaba koja se postepeno kuva u vodi ne prepoznaje šta se dešava i gde se nalazi. Drugi razlog zbog kojeg to ne vidimo je taj što ovakav orvelovski svet nije najavljen. Kamere na ulicama naizgled ne snimaju da bi nas Veliki brat špijunirao, nego da bi brinuo o nama i pratio da li nam neko želi zlo. Istorija se ne briše i ne menja tako što se uništavaju stare, a štampaju nove knjige i novine, nego tako što se dozvoljava svakome da je piše, čime dolazi do inflacije informacija, koje onda postaju obezvređene. Orvelovski svet je za većinu nas svih ovih godina predstavljao nešto što je proizvod totalitarizma, nešto što se ne dešava u demokratiji, svet za koji su nam asocijacije požutele korice stare knjige i crno-beli film. Zato je tako teško poverovati da je ova stvarnost u punom koloru, realnost za koju verujemo da je daleko od totalitarnog društva, zapravo isto ono o čemu je Orvel pisao. Samo u boji. Da se razlike slabije primete.