Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Američki san – Buđenje (IV) – Nacionalizam i patriotizam
Savremeni svet

Američki san – Buđenje (IV) – Nacionalizam i patriotizam

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
nedelja, 24. januar 2021.

Sjedinjene države su od svog nastanka zemlja velikih različitosti. Današnja Amerika je nastala od Trinaest Kolonija. Prva Engleska kolonija u DŽejmstaunu osnovana je zbog profita, kada je Londonska Virdžinija Kompanija tražeći zlato našla profit u uzgajanju duvana. Zatim su brodom Mayflower došli puritanski odmetnici od Engleske crkve (danas poznati kao Pilgrimi), koji su osnovali Plimut. Nakon toga osnovana je i kolonija u Masačusetsu i Crkva Nove Engleske. Puritanci su žestoko kažnjavali ''nekonformiste'' i ''disidente'' (tada se desio i Salem), pa su oni koji su zbog svoje slobodnije religije izopšteni osnovali Rod Ajlend. Oni drugi puritanci, koji su mislili da u Masačusetsu nisu dovoljno ''čisti'' osnivali su Konetikat. Nju Hempšir i Mejn osnivaju doseljenici različitih religija, koji su se udružili zbog profita. Pensilvaniju su osnovali Kvekeri, a Merilend su naseljavali katolici[1].

Kroz nekoliko generacija, desio se genocid lokalnog stanovništva, biološko osvajanje i masovno naseljavanje novih naroda i rasa. Ali, sa izuzetkom velikih gradova, svako je išao kod svojih. Irci i Italijani na severoistok, Englezi na severoistok i američki Jug, Germani na srednji zapad. Ovakve podele su se kroz vekove smanjivale, ali kulturološke i religiozne podele i dalje postoje. Postoje čitavi regioni koji su toliko različiti, da imaju i svoje nazive – Biblijski pojas, Crni pojas, Kukuruzni pojas, Jevrejske Alpe, Rust Belt, Salt Belt, Pretzel Belt, Zemlja Amiša, Mormonski pojas, Tornado Alley, Nova Francuska, Tri State Area, Upstate NY…

Nama su ovde neki stalno nametali (ili to i dalje rade) kako su neki regioni u Srbiji toliko posebni, da zaslužuju barem autonomiju, ako ne i nezavisnost. Kao da svaka različitost odmah znači potrebu za stvaranjem nove države. U Americi se različitost naziva prosto diversity, proglašava poželjnom i služi kao osnov za formiranje velike države. Srbija je nešto manja od Južne Karoline, po broju stanovnika smo otprilike kao Masačusets. Niko ni u Karolini ni u Masačusetsu i ne sanja o davanju autonomije nekoj oblasti, iako i one imaju svojih unutrašnjih različitosti.

U Americi je poslednjih decenija u porastu izgradnja predgrađa i Gated commynity. Državi odgovara postojanje obe ove vrste zajednica, pa čak daju i subvencije za njihovu izgradnju. U Americi danas 175 miliona ljudi živi u takvim suburban oblastima (46 na selu i samo 98 miliona u gradovima) [2]. Takve zajednice više i nisu tako male – Mesa u Arizoni ima 472 hiljade stanovnika koji žive u prizemnim kućama, na 350 kvadratnih kilometara[3].

Postoje i razlike između urbanih centara i predgrađa. U gradovima je većinsko stanovništo ne-belo, dok su u predgrađima i selima stanovnici većinom belci. Gradovi i predgrađa dobijaju novo stanovništvo imigracijom, odnosno migracijom iz gradova, dok se seosko stanovništvo gubi. Istraživanja pokazuju da stanovništvo gradova i sela smatra da oni koji ne žive među njima nemaju razumevanja za njihove probleme, i da pored toga imaju još i negativan stav o njima. Oni koji žive u predgrađima smatraju da ostatak Amerike ima pozitivan stav prema njima[4].

Sjedinjene države su toliko različite u svojoj sjedinjenosti, da u njoj ne postoji zvaničan jezik. I posle dva i po veka postojanja nije se našao politički koncenzus i hrabrost da se jedan jezik proglasi za glavni. Probali su da to urade u Senatu 2006, kroz Zakon o reformi imigracije, ali su uspeli jedino da se slože da je engleski ''zajednički jezik koji ujedinjuje''[5]. Kongresu je tek 2017. predstavljen predlog zakona da Engleski bude zvanični, ali on još uvek nije usvojen[6]. Tako da se u SAD i dalje ravnopravno koristi oko 350 jezika[7].

Kad u državi postoji toliko različitosti, pa i suprotnosti, mora da se izmisli nešto što bi naciju držalo na okupu. Uobičajene teme (rasa, zajedničko poreklo, jezik, kultura, religija) u Americi ne mogu da budu kohezivni faktor iz navedenih razloga. Zbog toga oni koji brinu o tome koriste ideju o multikulturalizmu kao osnovi za ujedinjenje. Različitost se promoviše i proglašava za poželjnu, kao i ideja melting pot-a i kulturnog pluralizma. Religija se gura na stranu, a kroz jezik se promoviše politička korektnost, da bi se izbegli sukobi i održala iluzija o zajedništvu. I naravno, ništa ne ujedinjuje naciju tako dobro kao stalni ratovi, i priča o prethodnim.

Po toj teoriji, Amerika je po svemu posebna i bolja od ostatka sveta. Tamo je najbolja demokratija, oni su Imperija Slobode, predvodnik Slobodnog sveta, imaju najbolje obrazovanje, tamo je ''način života'' najbolji, oni su kao ljudi jednaki uprkos tome što nemaju zajedničko poreklo, i zbog toga imaju obavezu da svoju demokratiju šire po svetu. 

Sve ovo objedinjuje agresivni nacionalizam. Pošto ne može da se zasniva na ideji o genetskoj, kulturnoj ili religijskoj superiornosti, on potencira ideju o ''američkoj izuzetnosti''. Po toj teoriji, Amerika je po svemu posebna i bolja od ostatka sveta. Tamo je najbolja demokratija, oni su Imperija Slobode, predvodnik Slobodnog sveta, imaju najbolje obrazovanje, tamo je ''način života'' najbolji, oni su kao ljudi jednaki uprkos tome što nemaju zajedničko poreklo, i zbog toga imaju obavezu da svoju demokratiju šire po svetu. Takav stav zasnovan je na uverenju da su evropski doseljenici ''osobodili'' Ameriku, i doneli civilizaciju na novi kontinent, pa zbog toga moraju da ''oslobađaju'' i ostatak sveta.

Taj nacionalizam je agresivan zbog toga što se zasniva na parolama o posebnosti i paradno-ritualnim ponašanjem, mahanjem zastava na svakom mestu, intoniranjem himni, davanju zakletvi, glorifikovanjem vojske. I u tome većina učestvuje. U Americi ne postoji ni televizijska emisija ili voditelj, koji će se suprotstaviti Stejd Departmentu. Predsednik i vlada mogu da se najoštrije kritikuju, ali kad je reč o spoljnoj politici ili ratu – Vašington je u pravu, šta god tvrdio, i Amerika je najveća. Na svim tv stanicama.

U Americi ne postoji ni televizijska emisija ili voditelj, koji će se suprotstaviti Stejd Departmentu. Predsednik i vlada mogu da se najoštrije kritikuju, ali kad je reč o spoljnoj politici ili ratu – Vašington je u pravu, šta god tvrdio, i Amerika je najveća. Na svim tv stanicama

Najbolji primer koji pokazuje koliko je u američkom društvu duboko ukorenjeno verovanje u američku izuzetnost je Obamin govor na NATO konferenciji u Strazburu 2009. godine. Tadašnji predsednik je rekao ''verujem u američku izuzetnost, baš kao što pretpostavljam da Britanci veruju u britansku a Grci u grčku''. Nakon toga je kod kuće napadnut sa svih strana, jer izgleda da samo jedna izuzetnost sme da postoji[8].

Nama je ovde teško da razumemo, ili čak i ne znamo, ali većina ozbiljnih američkih analitičara i političkih teoretičara (političari se podrazumevaju) istinski i do kraja veruju u tu posebnost, koja proizlazi iz sigurnosti da su oni od svog osnivanja najbolja demokratija i najslobodnija nacija, i da zbog toga imaju obavezu prema ostatku sveta da takvu svoju dobrotu šire.

Postoje barem dva primera loše prakse na koji se takav zilotski nacionalizam kod građana usađuje od malih nogu. Prvi je postojanje vojnih letnjih kampova za devojčice i dečake. Za razliku od Srbije, gde su u jedan takav kamp na Zlatiboru poslali policiju da prestraši decu i ukine okupljanje, u SAD takva letnja događanja organizuje država. Ne samo što Ministarstvo odbrane SAD formira letnje kampove za osnovce i srednjoškolce, nego u mnogima od njih decu vojnim veštinama i patriotizmu podučavaju oficiri, podoficiri i vojnici američke vojske [9] [10] [11] [12] [13] [14].

Drugi je još sveobuhvatniji, i počinje od prvog razreda osnovne škole. Zavet Odanosti (Pledge of Allegiance) se recituje na početku radnog dana, u skoro svakoj državnoj školi u Americi. U osnovnim školama svakog dana, u srednjim i na fakultetima najmanje jedanput nedeljno. Ritual počinje tako što deca ustanu sa svojih mesta, zajedno sa predavačem se okrenu ka zastavi, stave ruku na grudi i odrecituju ''Zavetujem se na vernost Zastavi Sjedinjenih Američkih Država i Republici koju predstavlja, jednoj naciji pod Bogom, nedeljivoj, sa slobodom i pravdom za sve'' [15] [16] [17] [18].

https://www.youtube.com/watch?v=xcwg7cnhW4E

Takva zakletva je smišljena i sprovodi se od 1892. i u početku je desna ruka dece bila podignuta na gore, sa ispravljenim dlanom (''Belami pozdrav''), ali je Kongres to promenio tek 1942. (nakon čak devet godina vladavine nacista, i više od dvadeset godina postojanja istog pozdrava u Nemačkoj).

U Americi ne postoji nacionalizam. On se tamo zove patriotizam. Termin nacionalizam je rezervisan za osudu patriotizma koji se javlja u ne-zapadnim državama, uključujući i Srbiju. Ali po everopskim merilima, kad bi neko smeo da meri, brojni Amerikanci bi bili ultra-nacionalisti, bez obzira na stranačku pripadnost

Istine radi, u pet država određivanje vremena za zakletvu u školama nije obavezno. U onim preostalim škole su obavezne da je organizuju, ali đaci (ili roditelji umesto njih) mogu da odluče da ne učestvuju u tome, ako smeju. Ali i pored toga, prošle godine učenik šestog razreda je uhapšen i osuđen zbog nesporazuma koji je nastao nakon što je rekao da ne želi da učestvuje u tome [19].

Ili kako izgleda kad sto hiljada ljudi peva himnu Teksasa? Kod nas bi oni bili ultra-desničari, huligani na tribinama, a tamo se zovu samo navijači. Pritom, oni i jesu porodični ljudi, sa decom. Ali ipak, sve neodoljivo podseća na Nirnberg 1933. U koloru.

https://www.youtube.com/watch?v=gQoEmklnxHM

U Americi ne postoji nacionalizam. On se tamo zove patriotizam. Termin nacionalizam je rezervisan za osudu patriotizma koji se javlja u ne-zapadnim državama, uključujući i Srbiju. Ali po everopskim merilima, kad bi neko smeo da meri, brojni Amerikanci bi bili ultra-nacionalisti, bez obzira na stranačku pripadnost.

 


 

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner