Неки грађани Русије опраштају Вашингтону антируску реторику тумачећи је као последицу старих стереотипа из времена хладног рата, каже Робертс. Он истиче да је Вашингтон усмерен ка Русији, да је Русија на удару и уколико грађани Русије то не схвате, отићи ће у историју.

Руси и Кинези се све успешније одупиру доминацији и контроли Англосаксонаца. То постаје проблем запада. Јер Англосаксонцима полако нестају опције и економски утицај. У старо доба, када је још постојао Совјетски Савез, имали су велику предност,могли су да сами себе успјешно приказују као примјер слободе, правде и просперитета.

Владајућа Партија региона све више прераста у оно што она заправо и јесте, најјача странка у земљи, чију базу чини проруски део становништва, апсолутно већински у југоисточној половини земље. Од ње отпадају и све више ће отпадати каријеристи и они који су у њу ушли задњих година из профитерских разлога вршења власти.

Због свега овога, оне земље Европске уније које себе сматрају ,,газдама’’, старијим и успешнијим, гледају на новајлије из источних земаља као на бедне рођаке које за сада треба држати на грбачи. Али у коначном свођењу рачуна, гледано у геополитичком смислу, ,,газде’’ ће ипак бити на добитку.

Владимир Путин сигурно неће пасивно посматрати како на изборима губи Јанукович. Москва ће морати виртуозном дипломатијом, као и у случају Сирије, да се довија како би спречила горенаведене сценарије, јер она није Србија и њена геостратешка важност за Русију је далеко већа.

Јасна је повезаност свеопште борбе за ресурсе широм планете и догађаја на Блиском истоку, а понајвише у Сирији, земљи потонулој у сурови рат чији ће исход по много чему бити пресудан не само по будућност Блиског истока.

Сејање семена раздора између грађана Украјине који говоре украјински и руски је веома тежак али остварљив задатак што су догађаји из протеклих 10 година показали. “Наранџаста влада” Јушченка и Тимошенкове исто као и Јануковичев покушај да удовољи локалним националистима много су допринели процесу раздора.

Јанукович од почетка не растерује бојовнике, дао им је могућност да покажу своју праву природу кад су покушали да на јуриш заузму председничку администрацију. То је било онда кад су „мирни демонстранти“ војнике на одслужењу војног рока пребијали, спаљивали и на њих бацали камење

Запад је, на примеру Украјине, показао да не преза ни од чега, да је спреман на отворену сарадњу са неонацистима и да је спреман на грађански рат усред Европе само како би остварио свој геостратешки циљ – антируску и прозападну НАТО Украјину.

Све ове војне игре у Сирији и око ње, остављају нас у недоумици: да ли је заиста могуће дипломатско решење или су догађаји на терену толико узели маха да је успостављена нека врста неконтролисане ланчане реакције која више не може да се заустави?