Три године након Гадафија Либија је још увек у хаосу

Бивши премијер Либије напустио је земљу након што му је парламент изгласао неповерење. Нафтни танкер под севернокорејском заставом „Морнинг глори“ илегално је преузео товар сирове нафте од побуњеника на истоку земље и у сигурности напустио луку игноришући претњу владиног министра да ће пловило бити „претворено у комад гвожђа“ уколико теретни брод исплови.

Јединице милиције које су стациониране у Мисрати на северозападу Либије, које су познате по насиљу и независном деловању, отпочеле су офанзиву против источних побуњеника, што се може сматрати почетком грађанског рата између западне и источне Либије.

Без централне владе која би имала било какву стварну моћ, Либија се распада. И све ово се догађа готово након офанзиве Муамера Гадафија, која је за циљ имала да угуши побуну у Бенгазију. Са САД, које су криле умешаност у догађаје у Либији, НАТО је започео рат у коме су побуњеничке јединице милиције играле секундарну улогу. Рат је водио до збацивања Гадафијевог режима и убиства самог Гадафија.

Протекле недеље су показале да лидери и земље који су били пуне ентузијазма 2011, када је букнуо рат у наводном интересу либијског народа, имају мало интереса у ономе што се данас развија у Либији. Првобитно, амерички председник Барак Обама поносно је говорио о улози у спречавању „масакра“ у Бенгазију. Али нити Вашингтон, нити Париз или Лондон нису уложили никакав протест након што су припадници милиције, подржани од НАТО, отворили ватру током демонстрација против америчког присуства у Триполију у новембру прошле године, када је најмање 42 протестаната убијено.

Случајно је прошле недеље Ал-Џазира емитовала последњу епизоду у трогодишњем истраживању бомбашког напада у авиону над Локербијем када је погинуло 270 људи. Четири године је ово сматрано највећим Гадафијевим злочином, али документи су потврдили сумње да је либијски обавештајни официр Абделбасет ал-Меграхи, који је оптужен да је извршио бомбашки напад, невин. Иран, делајући кроз Палестински фронт за ослобођење Палестине, наредио је уништење авиона "Пан Ам 103" ради освете за обарање иранског путничког авиона од америчког морнаричког носача 1988.

Као што знате, новинари кажу да уколико желите да нађете политику владе, замислите најгору ствар коју могу да ураде и онда претпоставите да они управо то и чине.

Међутим, НАТО земље које су збациле Гадафија, и по неким прорачунима издале наређење за његово убиство, нису то учиниле због тога што је он био тиранин. Оне су то учиниле зато што је он наставио са националистичком политиком која је подржана са пуно новца, а која је била у супротности са западним политикама на Средњем истоку. Ово једнако важи и за интервенцију Запада и Саудијске Арабије у Сирији.

Либија се распада. Њен нафтни извоз је пао са 4 милиона барела по дану у 2011. на 235 000 барела на дан. Милиција у затворима држи 8000 људи, многи од њих кажу да су мучени. „Што дуже либијске власти толеришу милиције да делају некажњено, оне ће се све више учврстити и мање ће желети да сиђу са положаја“, каже Сара Ли Витсон, директор Канцеларије за људска права за Средњи исток и Северну Африку.  

Тужна је чињеница да милиције у Либији бивају све снажније. Либија је земља у којој етнички господари рата јесу једноставно добро наоружани рекеташи, који користе моћ у одсуству адекватних полицијских снага. У земљи нико није сигуран. Шеф либијске војне полиције је убијен у Бенгазију у октобру, док је први либијски постгадафијски генерал војног суда убијен у Дерни 8. фебруара. Често мотиви ових убистава нису јасни.

Западне и регионалне владе су одговорне за много тога што се дешава у Либији, али исто тако и медији. Либијски устанак је сматран углавном као сукоб добра и зла, у којем су Гадафи и његов режим демонизовани.  

Да ли се нешто позитивно може научити из либијског искуства? Захтеви за грађанским, политичким и економским правима, који су били у фокусу револуција током арапског пролећа, не значе ништа без националне државе која ће их гарантовати. У супротном, националисти ће се наћи у држави секташког, регионалног и етничког феуда.

„Слобода под владавином закона је скоро непозната изван националних држава“, пише британски политичар, новинар и аутор Данијел Ханан у језгровитој анализи о томе зашто је арапско пролеће пропало. „Уставна слобода захтева меру патриотизма, односно спремност да се прихвате одлуке суграђанина које се не слажу са вашим и да се придржавате изборних резултата када изгубите“, додаје он у закључку.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић