Украјина и Венецуела – две стране исте медаље

Сваком озбиљном геополитичком аналитичару чини сe да је Запад ушао у нову фазу - фазу постимперијализма. У овој етапи, можда и последњој, Запад по сопственом нахођењу мења легално изабране председнике држава и подстиче масе на државнe ударe.

Главни противник Запада још увек је моћна и стабилна Русија и, без обзира на реторику, она ће то остати до самог краја. Европска унија служи само као испостава САД у Европи и имали смо прилике да се у неколико случајева уверимо у истинитост те тврдње.

Запад жели да све земље које се налазе у интересној сфери Русије подрије изнутра и да их отргне од Русије. То видимо на примеру Венецуеле и Украјине. Позабавимо се на почетку Украјином.

Украјина историјски припада Русији. Лист Блумберг пише да Путин неће тако лако препустити Украјину због чврстих историјских и духовних веза: Путин не може да "пусти" Украјину ни због историје. Дубоке историјске везе сежу у времена Кијевске Русије, чије је златно доба било још у 11. и 12. веку. Кијевску Русију сматрају “почетком руске државности” и “претком Белорусије и Украјине”. Године 2008. руски дневник Комерсант цитирао је извор из делегације у НАТО који је тврдио да је Путин тадашњем америчком председнику Џорџу Бушу рекао: “Разумеш, Џорџе, да Украјина чак није ни држава”. Већи део своје историје, до стицања независности 1991. године, Украјина заиста и није била држава, већ су њени делови били делови неке друге државе. Године 2009. Путин је наводно рекао и да је Украјина “Мала Русија”. Малорусија је, наиме, историјски појам - тако су се својевремено у руској империји звале територије с леве обале реке Дњепар. Блумберг подсећа и да је полуострво Крим, јужни део Украјине, било део Русије до 1954. године, кад га је Врховни совјет – да би наводно ојачао братске везе – “доделио” совјетској републици Украјини, иако је имао већинско руско становништво.“[1] 

Запад је од Украјинаца створио антируске војнике које може да употреби по вољи. Мржња једног дела обичних Украјинаца према Русији, руском језику и историји је огромна, а за такву мржњу превасходно је одговоран Запад. Виктор Јанукович, легално изабрани председник Украјине, одбио је да потпише Споразум о придруживању ЕУ и ту је био његов крај. Украјинци, задојени мржњом према Русији, схватили су да ће се он окренути Русији и Евроазијској унији, а то Запад није смео да дозволи. Украјина је духовно-историјски центар Русије и, као што је случај са Косовом и Метохијом, Запад жели да Украјину одузме Русији.

Украјина је практично већ формирала своју православну цркву. Док се на тргу Мајдан Јулија Тимошенко, која је ослобођена из затвора после пада Јануковича, обраћала демонстрантима, у Кијевско-печерску лавру, која је један од најзначајнијих духовних симбола за Русе и Украјинце, упали су демонстранти захтевајући да се она преда „Украјинској православној цркви“. „Кијевско-печерска лавра, један од најзначајнијих споменика православне вере за Русе и Украјинце, саграђена је за време Кијевске Русије. Манастир се налази на јужним падинама Кијева у Украјини и данас је Лавра на листи Унеска и спада у једно од седам чуда Украјине.

Запад је отишао толико далеко да жели да раскине духовну везу која постоји између православних Украјинаца и Руса. Дакле, систематско одвајање Украјине одвија се и у духовно-културно-историјској сфери, а не само политичкој. Запад жели да потпуно „поунијати“ Украјинце и да их претвори у најљуће непријатеље Руса и руског народа. Када је у питању језик, руски језик је раније био потпуно равноправан са украјинским језиком. Међутим, украјински парламент или Рада поништио је закон о равноправној употреби руског језика који је донео Јанукович. „Рада је укинула закон о широкој употреби језика националних мањина, укључујући руски. Законом из 2012. дозвољено је у претежно руском говорном подручу Украјине да се користи руски као званични језик, у послу, образовању и другим областима. Његово усвајање је било један део изборне кампање Јануковича, као што је обећао да ће оборити промоцију украјинског језика као јединог који се користи у Украјини, а које је заговарао његов претходник Виктор Јушченко. Нове власти у Кијеву имају снажне националистичке склоности и виде руски језик као непријатељски према украјинском националном идентитету.[2]

Дакле, све што видимо да се данас догађа у Украјини део је плана да се и сама душа Украјинаца окрене против Руса и то је један од најопакијих планова које је свет икада видео. Нешто слично десило се и Србији када јој је одузет духовно-историјски центар – Косово и Метохија. Запад овим својим потезима доказује колико мрзи словенске народе.

Оно што је уследило у Украјини након што је Јанукович са тројицом опозиционих лидера и са представницима ЕУ потписао споразум о прекиду насиља на улицама главног града Украјине и расписивање превремених избора обавијено је великом мистеријом. Споразум је Јануковичу дозвољавао да остане у свом кабинету макар до децембра ове године, међутим, десило се нешто мистериозно. Након потписаног споразума Јанукович из непознатих разлога напушта Кијев. Кијев је напустила, чини се, и комплетна полиција, као и специјални полицијски одред „Беркут“ који је био лојалан председнику.

Поставља се питање зашто је Јанукович уопште и напустио Кијев и дозволио да се све ово деси када је имао полицију на својој страни? И зашто је армија остала по страни и допустила да дође до државног удара, који је изведен од шачице хулигана? На ова питања можда никада нећемо добити одговор, али једно је несумњиво, а то је да је запад поново умешао прсте. Још је једна велика непознаница је зашто је, како наводе РИА новости, Јанукович уопште и покушао да напусти земљу када има подршку читавог источног дела земље (због те подршке он је, наиме, и победио на председничким изборима 2010. своју супарницу Јулију Тимошенко). Такође, зашто се Русија није оштрије заложила да спасе Јануковича? Све упућује на то да је Јануковичу сопствена Партија региона отказала послушност и да му је Русија окренула леђа. Међутим, уколико се није заложила свим средствима да он остане на власти и да спречи државни удар, зашто је Русија дозволила Јануковичу да се крије у војној бази у Севастопољу. Много је непознаница, али једно је сигурно – запад покушава да очува територијални интегритет Украјине, односно да спречи поделу земље како би Украјину зграбио целу и читаву. Међутим, тешко је да ће се то и догодити зато што је све већи притисак на руске грађане који живе у источној Украјини и они више Украјину не доживљавају као своју домовину. Узевши све у обзир, подела Украјине, па макар и насилна, све је извеснија.

Када је у питању Венецуела, јужноамеричка држава која има дугогодишње стратешки блиске односе са Русијом, и у њој се по истом сценарију дешавају нереди који су наводно социјалног карактера. До сада већ има 14 мртвих у сукобима демонстраната који су из редова опозиције и који траже смену актуелног председника Венецуеле Николаса Мадура.

Када је покојни председник Венецуеле и велики пријатељ Русије Уго Чавез још увек био у болници, он је именовао свог наследника из комунистичке партије. Тај наследник је био управо Николас Мадуро, који је наставио истим путем као и његов претходник. Међутим, опозиција, коју чини мали слој богатих у Венецуели, отпочела је невиђене протесте против Николаса Мадура, који су кулминирали пре две недеље. Пошто је Украјина у првом плану светских аналитичара, Американци се из петних жила труде да једну земљу као што је Венецуела на брзину, ако је то могуће, дестабилизују, а онда и преузму у своје шаке.

Међутим, Николас Мадуро се до сада показао као чврст орах. Он је протерао тројицу америчких дипломата који су били на универзитету где су агитовали против њега и актуелне власти. Министар спољних послова Венецуеле Елиас Хауа рекао је прошле седмице да су америчке дипломате Брајан Мари Макаскер, Џефри Гордон и Кристофер Ли Кларк покушале да се убаце на универзитете у Венецуели, под изговором да се баве конзуларним послом везаним за студентске визе.[3]

Американци су, наравно, узвратили истом мером, па су протерали тројицу дипломата из Вашингтона. Стејт департмент је данас саопштио да су за непожељне особе проглашени први секретари Игњасио Луис Кахал Аваљос и Виктор Мануел Писани Аспуруа и други секретар Маркос Хосе Гарсија Фигуередо. „Бечка конвенција (о дипломатским односима) дозвољава Сједињеним Америчким Државама да било ког члана дипломатске мисије прогласе непожељном особом у било које време и без навођења икаквог разлога", саопштио је Стејт департмент.

"Венецуела је жртва екстремиста који желе да дестабилизују земљу и да нас одведу у грађански рат, а за то имају подршку Америке", каже Николас Мадуро. Каракас оптужује америчке дипломате за сусрете са опозиционарима, па је наложено протеривање три службеника америчког конзулата. Због начина како су извештавали о протестима поништена је акредитација новинара Си-Ен-Ена.[4]

Венецуела је веома богата нафтом, тачније она је, наводно, прва земља по резервама нафте на свету и по томе је претекла Саудијску Арабију.[5] Онај који контролише ову земљу, има у својим рукама и огромне и непроцењиве резерве нафте. До сада Венецуела је била блиски савезник Русије, а то се види и по увозу наоружања. Венецуела располаже веома модерним и софистицираним руским оружјем укључујући и ловце „Сухој СУ-30“. Била је планирана и набавка најсавременијих руских борбених хеликоптера „МИ-28“.

Русија сигурно неће допустити да Мадуро доживи судбину Јануковича и свим средствима ће настојати да заштити свог великог савезника у Латинској Америци. Сигурно је да је следећа „врућа тачка“ управо Венецуела. Америка симултано напада земље које су у руској интересној сфери и то за сада ради веома успешно. Поред Венецуеле, на удару би могла бити и Молдавија, у којој се у време распада СССР-а већ водио један рат.[6]

Све ово указује на то да Америка прелази у једну велику офанзиву против Русије елиминишући најпре њене савезнике и на тај начин покушава да је ослаби. И Венецуела би, као и Молдавија, могла да дође у исту ситуацију као и Украјина и сада је време да Русија покаже своју снагу и не дозволи Американцима и Западу да од ње, како се изразио премијер Медведев у случају Украјине, праве отирач.