Афера Викиликс је већ сада разоткрила наличје и лицемерје високе светске политике. Нарочито америчке – чија влада јури Џулијана Асанжа, док, с друге стране, у Србији и другим сателитским државицама и територијама директно финансира локалне медијске пројекте.

Била је то у ствари још једна у низу медијских  парада  његовог дефетистичког праснословља  којом се само припрема терен за „историјске“ одлуке о постизању компромисног решења за Косово, и Метохију/ а да нико нема елементарну представу шта тај компромис у суштини значи/

Та непрекидна параноична атмосфера да председника могу убити сваки дан, коју стварају медији, а подржава и подгрева власт и перјанице СНС, прешла је сваку подношљиву меру. И најновија гнусна измишљотина да је посланик Славиша Ристић изнео претње смрћу Вучићу у писму Владимиру Путину спада у параноична дела истих спин медијских мајстора, који већ годинама измишљају драме, атентате, завере државне ударе…

Обе тврдње су у духу „јастребске реторике“ америчких конзервативаца, који знатно више воле да се позивају на идеје да у политици постоје поступци који су сами по себи „добри“ или „лоши“, као што се лепо надовезују на данас актуелну европску дилему између „штедње и развоја“ (америчка дилема гласи „повећати или смањити порезе“).

 Још једном желим да нагласим да Украјина за нас није само суседна држава. То је неотуђиви део наше сопствене историје, културе и духовног простора. Од памтивека, људи који живе на југозападу онога што је историјски била руска земља називали су себе Русима и православним хришћанима

Данас је неопходно говорити јасно, конкретно и усредсређено са отвореним указивањем на главни корен и исходиште разарања нашег друштва, а он је оличен у ауторитарном, недемократском и осионом напредњачком режиму чија је главна окосница садржана у успостављеном систему ничим контролисане личне владавине Александра Вучића.

Писина методологија процене првенствено се занима за вештине, а не за знање. Ова пристрасност у корист вештина не би нужно морала да буде проблем, када не би истовремено била чврсто везана за аверзију према примату образовања утемељеног на знању (knowledge-based education).

Потенцијално најлепша ствар по напредњаке није се одиграла у недељу у Арени, него дан раније на седници председништва ДС, где је Борис Тадић, између два извињења, решио да мало тренира унутарстраначку демократију, разуме се, на половичан и већ по обичају најгори начин.

Европска унија је постала и јадна и тужна, Европска унија је постала "обична и ружна". И зато је, уместо дубљења на глави, много поштеније и смисленије рећи "збогом жохари"!

Србија је земља у којој су неистомишљеници диктатуре неолиберализма унапред осуђени као конзервативни, клерикални, рудиментирани изданци мрачног средњег века, сувишни чланови друштва који су, малтене, неспособни и неподобни за живот у савременом свету.