Простије речено, ако не желе да живе у Христовом свету, живеће у Хомеровом. Последице ове дехристијанизације западне цивилизације као глобалног хегемона већ смо имали прилике да осетимо на својим леђима. Можда неки од њих мисле да свет тако и треба да изгледа. Ако не мисле, најбоље би им било да се – радују Христовом доласку

Економисти су годинама живели у наивном уверењу како су решили велики проблем привредних циклуса и створили нови „нециклични свету" у коме привреде остварују стабилан раст уз ниску инфлацију (тзв. great moderation)

На нама је да објаснимо да посета потредседника Бајдена није била само награда за добро понашање, већ пре почетак нечега што мора да буде знатно интензивнији дијалог о томе како можемо да сарађујемо ближе и продуктивније на заједничким циљевима

Неочекивани резултати првог круга избора у Румунији донели су у политички фокус питања о томе зашто је румунски народ идеолошки подељен између тврдог национализма и либерализма.

Свако ко се бави писањем о прошлости, са иоле дубљим разумијевањем људи и њихових односа, у сваком изабраном исјечку времена може осјетити, наслутити, постојање и рад актера које не биљеже службени архиви, актера који не повлаче линије догађаја и не привлаче свјетла јавности, али повијесну слику испуњавају бојом, они који од нити чине тканину и који ткају тихо и непрестано. У сретним случајевима такви су људи добри духови свог времена, обично позвани да блаже сурове нарави и прилике. Управо нас је након тешког боловања напустио један такав човјек.

Петра М. Лађевића, рођеног у Петрињи 1956. године, његови су бројни пријатељи јако вољели, дијелом зато што је ту екипу он сам формирао, дијелом зато што је било лагодно бити Перин пријатељ, он их је нештедимице величао и помагао. О томе потписник свједочи из властитог примјера. Перо је био неплаћени менаџер људима у које је вјеровао.

Као Србин с Баније видјевши реално стање заједничке државе и хрватско-српских односа, а ослушкујући збивања и вијести из свијета, свјесно се одлучио за алтернативни пут у борби за демократску политичку заједницу на јужнославенским просторима

Седамдесете године прошлог стољећа и све оно што су оне донијеле у нашим животима одредиле су оквир јавног ангажмана овог одличног студента филозофије и социологије на Филозофском факултету у Загребу. Пријатељ и земљак Никола Вујчић сјећа га се као бунтовника већ у петрињској гимназији. Као млад човјек схватајући озбиљно ријечи својих професора, као Србин с Баније видјевши реално стање заједничке државе и хрватско-српских односа, а ослушкујући збивања и вијести из свијета, свјесно се одлучио за алтернативни пут у борби за демократску политичку заједницу на јужнославенским просторима.

Петар је тих година истакнути петиционаш, неке од петиција за обрану људи који ће десетак година касније постати моћници и идеолози држава насталих на развалинама Југославије, само је потписао, некима је био аутор. Он је цијело вријеме свог јавног рада био незамјењив везни играч, повезујући људе, градове, Загреб и Београд нарочито, генерације. Повезивао је истомишљенике с циљем обране оних других, вјерујући снажно да се тако одужује и родној Банији, модернизујући њене традиције, и Филозофском факултету у Загребу, озбиљујући његове теорије. Знао је истину о институцијама, гурајући нас да је кажемо и запишемо, и ипак вјеровао у њих. Невесела истина га није могла тако разочарати да га разоружа.

Петар Лађевић је био анархиста у души, који је потписнику тихим гласом објашњавао смисао свих детаља у православној литургији; био је досљедни либерал који се поносио дружењем с Владом Мијановићем Револуцијом и волио људе из његовог круга; био је Србин с Баније који је увијек пред својима бранио Петрињу и петрињске Хрвате.

Значајну епизоду у његовом животу представља рад у Влади Војислава Коштунице у Београду, у којој је са знањем и разумијевањем донесеним из старог краја уобличио и проводио службену политику према мањинама

Почетком деведесетих, управо на трагу онога што је до тада радио, проналазимо га у кругу покретача и оснивача институција Срба у Хрватској, Српског демократског форума и Српског културног друштва „Просвјета“. Петар није био књижевник, он је друге усмјеравао на теме и проблеме, али његови су ријетки прилози о Адаму Прибићевићу и Ванету Ивановићу – био је то избор по сродности – значајно ширили круг спознаје за нас који смо тада живјели укљештени у политичку стварност прве половине 90-их. Другу половину те деценије он је у Лондону, ради као секретар Ванета Ивановића и значајно доприноси његовом књижевном повратку у домовину. Успијевао је као посредник наговорити породицу Ивановић да материјално помогне јужнославенске студенте у Лондону, неки од њих су данас угледни људи и интелектуалци.

Ни преласком у Београд није напустио свој позив ни улогу. Опет је био незамјењиви везни играч, дио његове мисије било је уредниковање у издавачкој кучи „Профил“, био је човјек који зна што је јавност, како се она ствара и користи. Значајну епизоду у његовом животу представља рад у Влади Војислава Коштунице у Београду, у којој је са знањем и разумијевањем донесеним из старог краја уобличио и проводио службену политику према мањинама.

Петар Лађевић је био наш човјек у Београду. Знам много људи који су интензивно живјели и живе хрватско-српске односе, али не знам никога ко је као он настојао разумјети све актере тих односа у прошлости и садашњости и дати им право на ријеч.

Не знам никога ко ће бити тако ожаљен од тако шароликог и бројног круга пријатеља.

(РТС)

Преко ових „аутоколонијалних трансмисија“, наши компрадорски пропагандисти и денунцијанти, у савезу са политичким колаборантима и капитулантима, настоје да у јавности систематски замагле препознавање истинске агресије и главног зла. Њихов циљ је да од народа направе „становништво“ које само занима „брига за корито и храну“ 

Циљ забране транспорта нафте руског порекла Јадранским нафтоводом је и смањивање профитабилности српске нафтне компаније у тренутку када осваја тржиште БиХ

У атмосфери песимизма инсистирање на важности тога да се буде исправан Бошњак значи задобијање снаге као политичког средства. Оно што даје уверљивост, а највероватније и потхрањује овај дискурс, јесте нарастајући национализам међу босанским Србима.

Али после више од 1.000 дана свима би требало да буде јасно да се у сукобу две велике силе сатире читав један народ као и то да је гаранција украјинске националне државе глупо протраћена

Рат у Европи је могућ, а поновно наоружавање и опасно неповерење на нашем континенту, које је изгледало као да је превазиђено, враћа се са осветом, ексклузивно за РТ Балкан опомиње Кај-Ахим Шенбах

Говорећи на Институту за одбрамбене студије и анализе Манохар Парикар у Индији 22. јануара 2022, немачки вицеадмирал Кај-Ахим Шенбах, тада заповедник Морнарице, усудио се да каже како Путин "вероватно заслужује поштовање". Назвао је Русију старом и важном земљом, додавши да се "треба позабавити руским акцијама у Украјини", али и да је за Кијев "полуострво Крим нестало: Никада се неће вратити — то је чињеница."

Високи НАТО официр, месец дана пре избијања сукоба на истоку Европе, због тога је постао прва жртва европске посвећености рату. Повукао се са функције 24 сата након говора у Индији. Претходно се немачка влада оградила од Шенбахових коментара, а у ту суботу увече, нешто раније, украјинско Министарство спољних послова саопштило је да је позвало немачку амбасадорку Анку Фелдхузен да истакне "категоричку неприхватљивост" Шенбахових коментара.

Вицеадмирал Кај-Ахим Шенбах након пензионисања се није обраћао преко западних мејнстрим медија. Позив за разговор из Београда је, ипак, прихватио.

Питамо га на почетку разговора: Да ли бисте данас изговорили оно што сте рекли у Индији у јануару 2022?

Да, апсолутно. Осим тога, ствари које сам рекао у Индији такође су већ изречене пре избијања рата. Иако је то био трочасовни догађај, цео спор је био у две-три реченице извучене из контекста. Подметнуто ми је и отпустили су ме из морнарице.

Рекао сам тада, и још увек верујем у то, да државе треба да третирају једне друге као једнаке. А шеф државе заслужује поштовање и ако се не слажете са његовим ставовима. У то време то се односило на Владимира Путина, не као особу, већ као председника Руске Федерације.

Друго што сам рекао је да нисам мислио да ће Руска Федерација добровољно вратити полуострво Крим Украјини. Укратко, речено  је, "Крим је отишао и неће се вратити". Нисам изразио подршку овом ставу, већ сам само дао своју политичку оцену овог територијалног питања. Сада су сви догађаји показали да сам у праву.

Поново се од једног броја политичара чује да је Русија слаба а да су Путинове црвене линије фикција и да не  постоје?

Најопаснија ствар коју можете да урадите у овој ситуацији је да потцените свог противника, да га "вербално надговорите" или да заиста сматрате да су његови напори у наоружању занемарљиви. За то не морате цитирати Клаузевица, великог пруског стратега. Ипак, у недавној прошлости чуо сам многе такозване врхунске политичке и војне представнике да говоре управо то. Сматрам да је то политичка и војна глупост.

Руска Федерација је све, само не слаба, и ту не мислим само на нуклеарно наоружање Москве. Чак и ако нас неке тактике руске војске и операције московског министарства одбране на истоку Украјине повремено натерају да се мрштимо, Украјина се суочава са надмоћним противником.

А црвене линије Кремља?

Процењивати  цитиране "црвене линије" руског председника као непостојеће је такође непромишљеност и игра политичке будалаштине. Ове претње Владимира Путина су део политичке комуникације, укључујући и интерну комуникацију.

Ако Запад верује да једноставно може да прави корак за другим само зато што је Москва оставила без реакција прелазак раније дефинисане црвене линије без одговора, није озбиљно управљање конфликтом, а камоли стратешки инстинкт. У једном тренутку, лук ће бити преоптерећен и ескалација рата ће се проширити на државе које раније нису биле укључене. Тада ће бити прекасно за дебату о евентуално погрешно протумаченим црвеним линијама. Циљ нација, посебно УН, мора бити мир, а не како постепено ескалирати рат без пробијања бране. 

Шта је показала украјинска трагедија и где је у том рату изгубљен војнички резон?

Мислим да нисам једини који признаје да се рат могао избећи. Такође мислим да Руска Федерација није себи учинила никакву услугу овим оружаним сукобом. Све стране губе, а велики победник је Кина.

Ова трагедија показује да су људи након завршетка Хладног рата погрешно проценили дешавања у земљама.

Ко је и како погрешио?

Запад је направио грешку што није исправно протумачио и искористио испружену руку Русије. Уместо тога је уследило проширење НАТО-а, уз коришћење тадашње слабости Москве.

То је била пропуштена прилика, не толико за пријатељство, колико за стратешко партнерство са Русијом, посебно против растуће нове светске силе Кине.

Како гледате понашање Русије?

Русија, с друге стране, није искористила демократско реструктурирање своје земље и огромна средства и потенцијал који је ослобођен у том процесу да развије политичку и економску противтежу Западу, али и Пекингу,  иако се, уз мало политичког и историјског знања, може разумети зашто се Русија тако позиционирала.

Да ли је велики рат у Европи данас немогућ?

Рат у Европи је могућ, а поновно наоружавање и опасно неповерење на нашем континенту, које је изгледало као да је превазиђено, враћа се са осветом.

Како може да се заврши ова ноћна мора и шта сви  актери сукоба треба да ураде да  се рат оконча?

Примарни циљ мора бити постизање прекида ватре. Наравно, ово није велика спознаја. Да би се то постигло, обе стране, Украјина и Русија, у идеалном случају морају унапред да именују заједничког преговарача коме обе стране верују. Према мом мишљењу, то искључује неку западну нацију, или чак и Кину. Можда се такав партнер може наћи на Глобалном југу. Међутим, обе стране такође морају бити спремне да воде преговоре без предуслова. Мора се успоставити праћење (фронт) линије са представницима обе зараћене стране и УН (а можда и ОЕБС), а дуж линије контакта мора бити успостављена зона без оружја. Након тога, преговори о новом мировном поретку морају да се одвијају на неутралним локацијама.

Кристина Лалић Спирковић

(РТ)