Ми наглашавамо братство које је потврђивано у време великих историјских искушења, и које је одраз верске и културне блискости, узајамног разумевања и солидарности.

Постоје у влади и они који би да се од Русије добије драгоцена политичка и економска подршка, а да би истовремено радо ушли у НАТО. Таква лицемерна политика је штетна по Србију. Чини се да им је главна препрека како да уведу Србију у НАТО, а да то Срби не примете.

Можемо ли зауставити врзино коло Прве и Друге Србије, може ли се подељена Србија поново саставити, може ли за сваког грађанина Србије постојати само једна Србија као његова држава којој има све разлоге да буде лојалан, ето колико разлога за постојање Треће Србије.

Зар није Косово требало да буде sui generis, тј. изузетак? Oсим што Војводина некако све више делује као sui generis. То ће бити Србијин последњи sui generis, јер после Војводине нема више покрајина. После тога, Србија може да настави да се придржава универзалних норми.

Као што ниједну увреду на рачун НСПМ не сматра претераном, БКВ ниједну вулгарност на рачун српског народа не сматра ни говором мржње. Штавише, она тврди да ништа што се изговори против Срба не може бити говор мржње, јер српски народ није рањива група!

Да ли је Ваш пристанак да будете уводничар на овако дубиозном скупу у организацији Иницијативе младих за људска права Ваша приватна одлука, или израз политике владе и државе чији сте службеник?

Ритуалним одласком у Вашингтон и још обреднијим сусретом са „деск офисером“, Вучић је, на неки начин, изгубио своју „душу“. Он се, наравно, нада да ће нешто добити за себе и своју странку – а у коначном скору и за своју земљу. Њему остаје да се бори да ипак своје планове оствари.

А шта треба да урадимо да би гладни били мање гладни? Да им помогнемо? Ма јок! То се од нас уопште не очекује. Mи у знак солидарности штрајкујемо глађу један дан. Зашто? И онда ја тако гледам у те рекламе и питам се ко је овде луд.

Да је моћ једне ријечи толико јака иако се она сама извитоперила до непрепознатљивости. И против тога се треба борити, критиковати и наступати што јаче. Зато је потребно стално водити дијалог, а не постављати априорне системе вриједности. Једна ријеч не смије да има такву и толику моћ. 

Ово не само да потврђује оно што је итекако познато – да су спортске победе неодољив афродизијак за политичаре, увек гладне туђег успеха који могу да искористе за себе – већ показује до које су мере српски политичари спремни да иду како би народу, којем немају да дају хлеба, поклонили макар игара.