Правдање напада на ненаоружану колону ЈНА 1992. и убијање њених припадника, фатално подрива тезу да је масовно убијање ненаоружаних припадника бошњачких формација у јулу 1995. представљало „геноцид“ или злочин планетарних димензија.

У протеклој деценији прљави новац је преплавио Србију уз прећутну дозволу државе, која је лошим законодавством омогућила његов улазак у легалне токове. Србија се нашла у опасности да постане тзв. „заробљена држава“, у којој криминал подрива и контролише институције.

Било би интересантно повући паралелу са недавно одржаним парламентарним изборима у Ираку где је поткупљивање гласача постало пракса. Поставља се питање колико смо ми близу нашем облику „иракократије“.

Оснивачи „Друге Србије“ били су углавном угледни универзитетски професори, пристојни и сталожени људи. Данас, неки од њених најистакнутијих представника просто се такмиче у вулгарностима, увредама и сексуално-вербалном егзибиционизму.

Дакле, насупрот званичној верзији и њеној јеретичкој алтернативи, рекао бих да је Ђинђић постао жртва несрећног споја прилика (пост)милошевићевске Србије и властитог политичког темперамента.

Већина америчких војних партнера више је заинтересована за симболичну безбедност, него за то да играју значајнију улогу у рату. Владе тих земаља желе да покажу како су оне добри савезници и “вољни“ учесници у мисијама које воде САД, а да се притом излажу врло малим ризицима на бојном пољу.

Панарин очигледно верује да оно што се десило Совјетском Савезу и што може да се деси Руској Федерацији, једнако може да се деси и Сједињеним Државама, уколико се узме да Сједињене Државе и Русија функционишу по упоредивим системима.

„Тешко да је Вашингтон заинтересован за јачање Европске уније”, пише Јевгениј Примаков, руски државник, ветеран совјетске и руске дипломатије и обавештајне службе, у књизи „Свет без Русије?”.

Називати данас руску војску „тигром од папира“, у ситуацију када та армија тренутно има више нуклеарних бојевих глава од САД, па чак и више тенкова од САД, више је него чудно. Осим, ако у елементе поређења нису ушле и плате војника и официра.

Земља, која је једном представљала сигурно уточиште за људе попут Спинозе, какве ни једна друга држава не би трпела, сада суди онима који имају спорне ставове.Слобода говора више не постоји у земљи једном познатој по својој толеранцији и слободи.