Изгледа да су „прва Србија“ и „друга Србија“ у много чему сличније него што је то било ко икада могао да замисли, а што постаје јасно тек у њиховом суочавању са, како ствари стоје, изгледа најбројнијом „трећом Србијом“ – коју углавном чини већина њеног народа.

Правдање напада на ненаоружану колону ЈНА 1992. и убијање њених припадника, фатално подрива тезу да је масовно убијање ненаоружаних припадника бошњачких формација у јулу 1995. представљало „геноцид“ или злочин планетарних димензија.

У протеклој деценији прљави новац је преплавио Србију уз прећутну дозволу државе, која је лошим законодавством омогућила његов улазак у легалне токове. Србија се нашла у опасности да постане тзв. „заробљена држава“, у којој криминал подрива и контролише институције.

Било би интересантно повући паралелу са недавно одржаним парламентарним изборима у Ираку где је поткупљивање гласача постало пракса. Поставља се питање колико смо ми близу нашем облику „иракократије“.

Оснивачи „Друге Србије“ били су углавном угледни универзитетски професори, пристојни и сталожени људи. Данас, неки од њених најистакнутијих представника просто се такмиче у вулгарностима, увредама и сексуално-вербалном егзибиционизму.

Председник Никола Саркози констатовао да је криза штампаних медија достигла забрињавајуће размере и да је то штетно за нацију, па је подржао мере за ублажавање кризе које ће француску државу коштати по 200 милиона евра годишње у наредне три године.

Ангажовање срспске дипломатије у троуглу са БиХ и Турском, која је, зна се, међу првима признала независност Косова, постаје све израженије, чак дотле да се изјава о давању агремана новом амбасадору БиХ саопштава у Анкари.

Пошто је морална уцена грађана Србије – да је резолуција једини начин да сперу љагу геноцида почињеног у њихово име – главни ако не једини аргумент њених предлагача, понављање основних чињеница у вези са Сребреницом увек је добродошло.

Можда суђење шесторки анархиста, у ситуацији када у Србији поново дивља криминал, и јесте излив политичке репресије и знак страха режима од било каквих социјалних немира, па макар их водио и Ратибор Тривунац.

„Принудна управа“ над Буњевцима наступила је у јеку вербалних напада хрватских националиста у Војводини на оне који не деле осећај припадности хрватском народу. У најосетљивије време буњевачким националним установама одузета је самосталност.