U Britaniji je otkucalo pet do dvanaest. Vreme slatkog i ružičastog života očigledno je završeno, kao uostalom i u ostatku Evrope. Slatkorečiva retorika i nerealni snovi se u jednoj po jednoj državi EU pretvaraju u nimalo veselu realnost.

Brojne kritike stizale su na račun vlasti. Čini se da nekad nije bilo razloga za to, ili su razlozi nejasni, ali neke stvari su ipak očigledne. Pre svega, ko je dozvolio da Srbija postane zemlja Trećeg sveta, koja ima tek minimum resursa za delovanje u vanrednim situacijama?

Pozivanje na širenje optimizma samo je izraz ideološkog ćorsokaka, nemoći i nespremnosti da se osmisli produktivan kritički dijalog o najvažnijim pitanjima našeg društva. Nije slučajno rečeno da su pesimisti u stvari samo dobro obavešteni optimisti.

Da je sistem zaštite i spasavanja u ozbiljnim problemima vidljivo je od proglašenja vanredne situacije. Da li je to zato što država nije dovoljno ili nije ništa uradila na njegovom osposobljavanju, sigurno će biti predmet burnih rasprava kada se ukine ova situacija.

U trenucima očaja tešim se mišlju da vizionari i planeri evropskog puta kombinuju vazdušni i kopneni transport. Naime, jedan broj Srba će do Evrope stići kao padobranci, kao deo NATO snaga. Doduše, taj put vodi preko Avganistana, ali za dolazak u Evropu su potrebne i žrtve.

Ne priznajemo legitimnost postojanja lažne narko-države zvane „Kosovo“ i stidimo se naših evropskih vlada.

Srbija je odavno postala regionalni El Dorado za imućnu i nezasitu manjinu, odnosno konc-logor za ojađenu većinu. Površna statistika može da zamaskira tu tragičnu činjenicu, ali profesionalni novinari, urednici i analitičari ne bi smeli da se zadovoljavaju površnom statistikom.

Mislim da ljudi koji su pod Vučićevim plaštom ili pogrešno tumače njegove misli, ili ga odlično poznaju i čitaju da je ovo što on govori o slobodi samo deklarativno.

Svi su saglasni da ono malo glasača nije znalo šta radi u trenutku glasanja pa sada opštinska vlast treba da bude identična republičkoj, sa malim izmena i dopunama a sve sa ciljem da na „presto“ ne zasednu „ratni huškači“.

Država Srbija je simulacija države: ona ima granice, ima vlast, zakone, građane. Međutim, te granice su sklone pomeranjima, vlast je hronično nesposobna, zakoni su ili loši ili se ne primenjuju, a građani su poniženi, uplašeni i ućutkani. Posledica izgradnje mita o vođi je življenje u fikciji.