Iako nije prošla decenija ili više, možemo sa sigurnošću tvrditi da je investicioni tempo kojem prisustvujemo, od formiranja vlade čiji je Prvi potpredsednik Vučić bio, nedovoljan da bi se ,,vizija“ o dvanaestocifrenoj investiciji smatrala ostvarivom.

Mnogo toga je nelogično, apsurdno, tužno, ponižavajuće, bezobrazno, beskrupulozno... I dokle tako? Sve dok se ovaj naš srpski Dan mrmota već jednom ne okonča – za početak ostavkom resornog ministra Tomice Milosavljevića i doktora Kona.

Pokrajinski izbori i dalje ostaju opasnost za nemađarske autonomaške političare koji sebi nisu isposlovali fotelje u republičkoj vlasti. Ipak, politička trgovina autonomijom Vojvodine je etički politički problem onih koji još uvek veruju da jedan isti narod treba da se osamostali od sopstvene države.

Što pre shvatimo da ono što se danas naziva „međunarodnim pravom“, u duhu sofističke definicije koju je u Državi zabeležio još Platon, predstavlja „dobro za jačega“, to ćemo pre naučiti da ga izostavljamo iz jednačina u kojima se konstituišu vitalni nacionalni interesi.

On se, pak, pokazao kao najratoborniji premijer u istoriji Engleske. Za prvih šest godina njegovog predsednikovanja pet puta je slao britanske vojnike u ratne sukobe. Dva puta u Irak: 1998. i 2003, na Kosovo 1999, Sijera Leone 2000. i Avganistan 2001. godine.

Srbi su odavno ocrnjeni kao najgori narod u istoriji čovečanstva, kao pleme bezumnih krvopija koje možete nekažnjeno vređati do mile volje i za koje ne važe pravila političke korektnosti koja se primenjuju na ostale filmske negativce.

Umesto da naši političari, od vlasti do vlasti, pokazuju sve veću svest i „širinu“, prisustvujemo, od vlasti do vlasti, sve arogantnijem i drskijem odnosu prema legitimnim pitanjima koje muče građane. I to je još neverovatnije, jer građani sve teže žive, a bahatost političke elite je sve veća, ne strah od javnosti.

Sve bi bilo u redu da su Nikolić i Vučić makar delimično dosledni u svojim političkim stavovima. Narod zna da politika i iskrenost nemaju mnogo toga zajedničkog, ali neke granice bi trebalo da postoje makar i na srpskoj političkoj sceni.

Bler je tom prilikom izjavio da će mu ,,biti drago da pomogne'', i da ga ,,veoma zanima vaša (Albanska) država. Taj posao savetnika je nekako i logičan, jer je nastavak prirodnog partnerstva započeto bombardovanjem SRJ 1999. godine. 

Dvojica državnika su pokušala da se našale na račun sportskog umeća, što je ostavilo gorak ukus nakon nedavnih napada na Srbe u Hrvatskoj i parole “Srbe na vrbe” koja je osvanula uoči teniskog duela dve reprezentacije.