Нестанак очева

Ако желимо више деце прво треба да спасимо тате.

Италијани могу да бирају: или ће се вратити уживању у животу, између осталог и љубави, или ће нестати. Стопа наталитета у Италијана је толика да су, чак и у краткорочном погледу, на путу нестанка или замене (другим становништвом).

Коначно увиђамо ту чињеницу, чак и путем узнемирујуће кампање коју је покренуло (италијанско) Министарство здравља за «Дан плодности». Боље икад него никад. Новац је од другоразредног значаја. Тако Немачка, која је великодушнија од нас спрам запослених мајки, са очевима који су спремни да остану код куће како би чували децу, са вртићима у зградама (у којима раде родитељи) , и другим погодностима, такође ризикује исту судбину: поменути нестанак или замена.

Ако пре вођења љубави почнеш да изводиш рачун значи и да немаш неку жељу. Значи да си почео да водиш један антиживотни стил, прорачунат, готово неспреман за нешто друго и за друге; можда је боље да све отераш у три лепе. Али, тада је неопходно да ти и твоја земља разумете шта вам се десило.

У сваком случају нису криве жене похлепне за каријером и парама, нити инфантилни и килави мушкарци. Ствар је да се овде више нико не заљубљује, или скоро нико. То није само италијански проблем, већ проблем целог Запада. Ту пара (упркос мањем броју сиромашних који пак праве децу) има све више, али деце све мање.

Појединац, протагониста савременог света, све је повезанији и све више затворен у самога себе. Истина је да више готово и не умире од вируса које је добио од других, већ се, као евнух, у три четвртине случајева гаси од болести које сам себи прави: од чувених непреносивих болести (Ncd - non communicable disease) – правих протагониста извештаја Светске здравствене организације. Појединац се разбољева својим антиживотним начином живота: трујући се дрогама различитих врста, гутајући храну, материје, течности (које би покосиле у неколико година домородачка становништва која живе изоловано, нпр. у Амазонији), добијајући неизлечиви дијабетес и смртна срчана обољења. Трује себи ваздух, воду и земљиште због чега све раније долази и до појаве тумора док жеља за размножавањем сигурно не расте.

У том аутореферентном моделу (усмереност на себе), неповерљивом, шљаштећем, али нездравом и чак досадном, односи између двоје, између мушкарца и жене не пролазе уопште добро. Делује да су обоје у паници од заљубљивања, вођења љубави, провођења времена удвоје и наравно од прављења деце. Нико им није објаснио да су сви ти страшни ризици прелепи, да су саставни део живота који без њих и не постоји и замењују се лековима за смирење.

Ако је материнство разапето између проблема које је немилосрдно представило Министарство здравља (односа фертилитета и старости жена), шта да кажу мушкарци који не само да имају смешно кратка одсуства за рођење детета, већ су прошли кроз деценије психолошког и симболичног изгнанства у којима је отац представљао реликт прошлих времена којег држава треба што пре да се реши.     

Још увек има судова који не примењују (италијански) Закон о заједничком старатељству, а Италију сваке године осуђују европске институције јер је међу последњима у Европи по времену које се у случају развода, очевима даје на располагање да проведу са децом: много мање од времена неопходног за здрав однос.

Међутим, без оца нема одрастања (правилног), како је у више наврата истакао не неки тврдокорни конзерватор, него Барак Обама. Без оца је тешко постати стабилан партнер, муж и отац. Зато је потребно променити начин живота. Како би могли да га даље преносимо.

Извор: Claudio Risè, Ил Ђорнале

http://www.ilgiornale.it/news/cronache/scomparsa-dei-padri-ultimi-esiliati-societ-1302669.html

Превео и припремио: Слободан Јанковић