Да ли је Алепо паклена клопка за Асадове трупе?

Од како је почела битка за Алепо, највећи град Сирије са преко два милиона становника, сматрало се да ће борбе брзо бити окончане, јер су се припадници терористичке формације Ал-Нусра нашле у потпуном окружењу.

Данас ником не пада на памет да изјави да ће борбе брзо бити завршене. Зашто је то тако и шта се променило на тактичком плану на терену?

Као прво, и кад су биле у окружењу терористичке групације су једноставно биле превише бројне, њихов број је износио преко десет хиљада! И иако је процурела вест да се терористи међусобно боре јер наводно половина је желела предају а друга половина наставак борби, чак и да је стање ствари на терену било овакво, терористи су убрзо нашли заједнички језик и сложно су наступили против владиних трупа. 

Губици међу обе зараћене стране су огромни, али они много теже падају сиријској војсци, јер она нема више начина да регрутује нове младиће, и да није руске подршке ствар би одавно била свршена али вратићемо се на ово кључно питање које карактерише рат у Сирији мало касније. Наиме, када је реч о борбама у Алепу терористи су убрзо после затварања обруча изјавили да је он пробијен - што је највероватније и било тачно јер више нико не говори о томе да су терористи у обручу. Напротив, изгледа да се сада владине трупе грчевито боре да се саме не нађу у обручу.

Прошлог месеца неколико хиљада џихадиста, што из Ал-Нусре што из других, тзв.  „умерених“ фракција, покушало је да нападне владине снаге с леђа, али су их руски бомбардери спречили у томе. Судећи по изјави руских комаданата мисије, погинуло је најмање хиљаду терориста(!), а још толико их је рањено.

Дакле, борбе за Алепо трају несмањеном жестином а владине трупе које су држале терористе у обручу сада се грчевито боре да се саме не нађу у окружењу упркос руском бомбардовању. Владине трупе се боре на тлу, док им ваздушну подршку пружају Руси у садејству са сиријским ваздухопловством. Ово се пре Алепа показало као добитна комбинација када су остварене неке значајне победе, попут оне за Палмиру, на пример. Међутим, у Алепу је другачије. У том великом граду воде се уличне борбе и владине трупе су измешане заједно са терористима. Такође има много цивила који су заробљени у Алепу и хуманитарна ситуација је близу тачке пуцања!

Стратешко, тзв. „тепих бомбардовање“ не може се извести у Алепу, једино тактичко, са навођеним и прецизним ракетама и бомбама. И док битка за Алепо траје несмањеном жестином, цивили су ти који све више пате. У Алепу страдају сви жене, деца и мушкарци без разлике. Представници неколико хуманитарних организација апелују да борбе престану барем на пар дана како би се цивилима пружила помоћ. Али терористи не дозвољавају прекид борби, или те прекиде користе за заузимање бољих положаја у односу на владине трупе.

И тако се борбе за Алепо настављају несмањеном жестином, а рат у Алепу прети да постане још један заборављени сукоб. Рат у Сирији траје већ неколико година без могућности да му се наслути крај, или прогнозира било какав исход. Да није руске ваздушне подршке рат у Сирији би већ одавно био готов, барем што се тиче сиријске армије. То је једна изнемогла народна војска коју углавном чине шиити из племена Алавита.

Сиријска војска је до сада претрпела стравичне губитке због којих би се било која армија на свету већ предала, али она наставља да се бори зато што нема избора. Њен кадар је страдао, мало је официра остало живо да води операције сиријске армије, многи млади војници-регрути су страдали и остао је само мали број прекаљених бораца да се носе са терористима. Њена техника је уништена, или је у рукама терориста који имају једну огромну предност у односу на владине трупе – они само пристижу, нових терориста је све више и њима не сметају катастрофални губици.

Да није Руса и њихове кадровске шпијунско-обавештајне и ваздушне помоћи, сиријска војска би одавно била уништена а легално изабрани председник Сирије Башар ал Асад би, попут Гадафија, вероватно био зверски мучен и убијен. Овако тешко је написати дефинитивни закључак, јер је тешко прогнозирати крај рата у Сирији. Али је више него јасно да ће, уколико влада ал Асада падне, земља – слично Либији – склизнути у још већи хаос и анархију.