Zašto naš narod u Austriji propada

Zašto propadamo kao narod? Ovo je verovatno najčešće pitanje koje se u našem poimanju istorije i društva postavlja kao lajtmotiv u razumevanju sudbine srpskog naroda. Nije ovde reč o našoj sklonosti jadikovkama i jeremijadama, niti predstavljanju sebe kao jedine i najveće žrtve, što se često može čuti od naših novopečenih demistifikatora političkih i istorijskih mitova. To je pre svega traganje za odgovorom zašto je srpski narod u svojoj burnoj i tegobnoj istoriji doživeo toliko teških i dramatičnih iskušenja.

Ovo pitanje se ne javlja samo u našem ništa manje izazovnom i dramatičnom dobu, već je bilo aktuelno i polovinom 19. veka. Na njega je pokušao da odgovori Đorđe Natošević u knjizi Zašto naš narod u Austriji propada, objavljenoj u Novom Sadu 1866. godine.

Ova knjiga nam pruža pre svega sveobuhvatan uvid u duhovno i materijalno stanje srpskog naroda u Austriji, pokušavajući da odredi koji su to društveni, ekonomski, kulturni i politički procesi dovodili do njegovog propadanja, osipanja i ukupnog socijalnog i političkog slabljenja. Natošević odnarođavanje i depopulaciju navodi već na prvim stranicama knjige kao osnovne uzroke naše propasti. „Mi propadamo moralno i materijalno i nestaje nas što se ne rađamo i što se odrađamo. Moralno propadamo svuda; na domu, u crkvi i u opštini: a uzrok je, čini mi se, svud jednak: nemarnja i nedotupavnost starešina opštinskih crkvenih, kao i domaćih. Nebrojeno dece i odraslijih pomre u nas pre vremena, propadne sa nevešte nege, nečuvanja, neurednosti, pijanstva, sirotinje, netraženje leka u veštih lekara nego u kojekakvih varalica i baba vračara.“

Već ovde možemo videti da autor smatra da su loše upravljanje narodnim poslovima, nemarnost i sebičnost starešina, ali i nerađanje i odnarođavanja glavni uzroci moralnog propadanja i osipanja našeg naroda. To su društveni i politički činioci koji imaju razornu ulogu u tom vremenu, ali deluju i danas kao svojevrsni kontinuitet srpskog naroda. Sve slabiji prirodni priraštaj u Srbiji doveo nas je u situaciju da budemo jedan od najstarijih naroda na svetu. O tome je pisao Natošević već 1866. godine. Zato se opravdano može postaviti pitanje da li su Srbi uopšte sposobni i spremni da išta nauče od svoje istorije ili neprestano ponavljaju pitanje o sopstvenom propadanju.

Na moralnu degradaciju Natošević neprestano ukazuje kao na jedan od presudnih uzroka razgradnje naše nacionalne supstance i identiteta. „Niti ko pazi ni mari što mladi čine, niti im ko dobra primera daje, te onako izlaze sve gori i gori. Otuda maznost, svojevoljstvo već u male dece, raspuštenost i nevaljalstvo momčadi, nerad i gizdavost devojaka, raskalašnost i razmetljivost žena, neznaboštva i demoralizacije svuda. Ovde je primera još više, kako propada poboštvo, poštenje, stid, a izašlo neznaboštvo, laži, varanja, krađe, otimanje, zlobe, pakost i svako zlo.“

Natošević takođe piše o žalosnom stanju trgovine i zanata i arčenju imovine koja je stečena u prethodnim trgovačkim i preduzetničkim generacijama, kao i o sklonosti da se danas, kako on kaže, ‘oće svako odjedared bez rada i štednje još uz arčenje da se obogati. Sve su to društvene pojave koje su i danas prepoznatljive. Tim više je ova knjiga dragocena za naš savremeni društveni i politički život. On je ukazao na pogubne posledice nemogućnosti da se u to doba formira solidan trgovački i preduzetnički sloj koji bi mogao da obezbedi na zdravim poslovnim osnovama ekonomski napredak srpskog naroda. „Naša kuća troši više, troši napred, potroši i ono što nema. Naš je narod još više nečuvaran nego neradni, pa svaki čas u zlo padne, i onda bi se uvek popravio, a čim mu bolje pođe, opet onaj stari razmetljivac, te tako nikada tečevine nema, nego mora sa sirotinje da propadne i telesno. On je jedan koji čeka da ga vlast natera da ispred kuće đubre očisti, da svoje voće od gusenice otrebi, da opravi školu u koju šalje decu na nauku, da opravi stazu ispred kuće kojom prolazi. Svuda se đubre rasiplje, samo ne na njivama, gde mu je mesto, da trostruki rod dade. Od pre je bilo oko svake kuće puni dvori i pune bašte, a sad se potamanilo, i niko ne mari da podigne; volije pusto dvorište nego pitoma voća po njemu.“

Ovu potresnu sliku opšte zapuštenosti možemo često naći u Srbiji i danas, i to je sigurno jedan od najtežih izazova jer je očigledno da još nema političke spremnosti da se uhvatimo u koštac sa razornim posledicama opšte depopulacije, ekonomskog propadanja i gubljenja nacionalnog identiteta. To je teška istorijska istina sa kojom nas suočava Natošević, ističući u prvi plan lenjost, raspusnost, pijanstvo, nedostatak mere, odsustvo inicijative i inertnost kao osobine koje su ometale i ometaju srpski narod u njegovom ukupnom ekonomskom i društvenom razvoju. On poredi srpski narod sa drugim narodima u Austriji u to vreme, i ta poređenja su često sa puno prava na našu štetu. „Nemac dođe go golac, i golim šakama, ali radom i štednjom digne za kratko vreme lepšu kuću, nego što je naš ikad video, zapati bolju stoku, nego što je naš ikad zamislio, i rani se bolje, i odeva se bolje, narodi gomilu dece, i vaspita i nauči ih bolje, i svakome steče. I svakoga načini gazdom. A naš, kom je još od dede puna kuća ostala, i koji bi valjalo danas trired više da ima, ne ume ni ono da sačuva, nego propada, jer svud rasiplje, nigde računa ne vodi. Silni se u pijanstvu potuku, pokrve, osakate, ubiju, ili počine svakojakih zala na propast svoju i svojih. Ali zaviri po vašarima, koga ćeš više naći da pije i da se opija i tuče, nego Srbina.“

Problemu odnarođavanja Natošević je u ovoj knjizi posvetio posebnu pažnju. Taj proces u srpskom narodu dugo traje, i imao je i ima pogubne posledice na konstituisanje i održavanje našeg nacionalnog identiteta. On sa neskrivenom tugom navodi razorne posledice do kojih je doveo proces odnarođavanje naše elite, ali i naroda spremnog da se olako odrekne svog bića, i tako postane deo drugog nacionalnog i verskog korpusa. U Austriji tog doba odnarođavanje je bilo pre svega izraz ukupnog slabljenja socijalnog, kulturnog i društvenog ustrojstva srpskog naroda izloženog stalnim pritiscima da napusti svoju veru i identitet. Ali taj proces nije bio rezultat samo spoljnih pritisaka, već dramatičan izraz klonuća i slabljenja srpskog naroda i njegove političke i društvene elite, koji često nisu uspeli da se odupru snažnim procesima odnarođavanja.

„Među nas ako dođe jedna porodica švapska, mađarska, talijanska, grčka održi se vekom, mi je nismo kadri u nas preliti, nego još dočekamo, te ona nas odvuče za sobom i odrodi. To su žalosni znaci kako u nama nema čvrstine, a onda ni budućnosti, ni bića, a nema zato što nema svesti i ponosa. Mnogo se naših pogubi i u tuđoj crkvi. I ovoga čuda ima samo u nas. Ima li još koji narod da sam sebe ovako tamani, i ima li žalosnijega i sramotnijega znaka po svest ličnu i narodnu. Eno Mađara, Rimljana i kalvina i lutorana, ali se znaju i drže da su po narodu braća rođena; eno se i Vlasi drže složno, pravoslavno se unijati, vide i oni da je pretežniji interes narodnosti, nego konfesije, pa svi u slogi čuvaju svoju narodnost i jezik. Za naše dostojnike, izuzev crkvene, i za činovnike odavna se kaže: što je veći, da se tim većma od svojih tuđi, da sve većma zaklanja nego svoje, da se sve većma zauzimlje, i da je sve pre nego Srbin; mnogi neće ni da se kaže da je Srbin, kao da se stidi sebe i svoga. Je li dakle čudo što je ustala i hala i vrana na nas, pa nas tlači. Mi tako trulo stojimo da samo mali potres treba pa sasvim da se raspasamo, a preporođaj u istom vidu nije nikad ni možan bio. Pa bud je začmao narod, ali i svi učitelji njegovi.“

Đorđe Natošević, pored svih ovih već navedenih uzroka propadanja našeg naroda, nije propustio da govori i o političkim uzrocima i njihovim veoma pogubnim manifestacijama. Oni imaju poseban značaj, i ne deluju mimo ostalih istorijskih činilaca u ovom procesu, ali su u velikoj meri određivali i danas određuju političku i društvenu sudbinu srpskog naroda. „Ali nije ni čudo; ko nas zastupa, zaklanja, vodi, oduševljava! Naši blagorodnici, kako se odmetnuše, ne znaju više ni šta su ni čiji su, ne umu ni sebe da zastupe, a za narod svoj kako nemaju svesti, tako ni srca. Naši naučnici svađaju se o svojim ličnostima i teraju po kafanama politiku svega sveta, samo svoju narodnu ne. Naši činovnici glede samo svoj leb i trbu. Ali ni politički listovi, što bi valjalo da budu vođe u svemu, ni oni baš ne istrzaju jezika, kazujući i donoseći vesti o onom što bi po nas za ugled ili što za opomenu i strašilo bilo: redak je dopisnik koji pazi šta i kako javlja, nego dopisuju najviše bapske vesti i teraju iz babini budžaka politiku sveta i kabineta; vrlo malo gledamo na svoja zla, koja bi svojim načinom goniti valjalo, da bi svi koji ih čine klonu u njima, a da se ukrepe i utvrde u poštenju i ponosu; nego da ih krijemo, napuštamo da seve gora budu, ili ih pronosimo onako, da nas još većma truju.“

Poštenje i ponos dve su kategorije koje su se izgubile i u našem savremenom političkom životu, jer ne spadaju u korpus poželjnih marketinških i pragmatičnih političkih izraza koji dominiraju našom savremenom politikom i političkim delovanjem. Ovo su zaista veoma dalekosežna i za nas izuzetno inspirativna i opominjuća saznanja o prirodi naših političkih aktera i procesa, u kojima i danas dominiraju ocene izrečene u ovoj knjizi.

Oštre reči kritike Natošević je takođe uputio i delovanju naše crkve, ali i istakao nepostojanje dobrih i kvalitetnih škola, što je ocenio kao dodatni činilac u razgradnji naroda. On je smatrao da se bez temeljnog i upornog prosvećivanja i osvešćivanja srpskog naroda ne može osigurati ni njegova trajnija i solidnija politička i društvena perspektiva. „Prošlo je ono vreme kad se glup narod održati mogao i kad je glup narod najbolji za popu bio, i ne povrati ga nikad više. Danas glup narod propada, tim sunovratnije što bliže uz izobražen stoji, pa danas je zadaća pravoga sveštenika, koji će za svoju radnju sa obrazom na odgovor da izađe, raditi sve možno da naukom sačuva narod i sebe ili da bar spere krv sa sebe.“

Natošević je ukazao na jednu kod nas veoma retku osobinu – da uzrok našeg propadanja tražimo u sebi i u svojim redovima jer, kako je govorio, mi ne valjamo. Samo takav uvid može biti osnova za suočavanje sa dramatičnom istorijskom situacijom u kojoj se danas nalazimo. U ovoj knjizi nema otužnog samooptuživanja i samonegacije, čemu su tako skloni naši grlati reformatori i evropejci koji zastupaju tzv. građanski pogled na svet u kome nema mesta za argumentovano raspravljanje o nacionalnom identitetu. Oni to zalaganje diskvalifikuju kao nastojanje da se konstituiše i konstruiše demokratski nacionalizam, koji je po njima najopasniji oblik nacionalističke političke mimikrije.

Ova knjiga je pre poziv na trezveno rasuđivanje o prilikama u kojima se danas nalazi srpski narod i razlozima njegovih velikih istorijskih poraza i klonuća. Ona takođe ruši stari, ali i danas veoma prisutan stereotip da Srbi nisu spremni i sposobni da se suoče sa svojim manama i nedostacima, i da su samo skloni da prihvataju stare i grade nove političke i istorijske mitove i predrasude.

Uvidi do kojih je došao Natošević upravo pokazuju suprotno i imaće za nas veliki značaj ako budemo umeli da objektivno protumačimo gorke, otrežnjujuće i surove istine koje je izrekao još polovinom 19. veka. Predrag Protić je u pogovoru ove knjige s pravom istakao da Natošević rešenje srpskog pitanja nije video u politici, već u ekonomskom i kulturnom položaju srpskog naroda, i mislio je da taj problem može rešiti pedagoškim i ekonomskim sredstvima i metodama. Ali naše vreme pokazuje da su nama danas potrebne pre svega duboke i temeljite političke promene kao osnovni društveni preduslov za promenu celokupnog društvenog ustrojstva.

Nakon više od sto pedeset godina srpski narod se nalazi pred gotovo istim iskušenjima pred kojima je bio u vreme kada je ovu knjigu pisao Natošević. Zato je i danas više nego aktuelno pitanje zašto propada srpski narod. Čitanje i razumevanje poruka Đorđa Natoševića može nam mnogo pomoći u pronalaženju odgovora.

13. februar 2008. godine