Činjenicama protiv neistina o Vojvodini

Monografskom studijom „Dosije Autonomna Pokrajina Vojvodina“, Napredni klub je načinio važan korak ka artikulaciji srpskog stanovišta o Vojvodini. Od 2005. godine pred javnošću nije bilo ovako tematski opširno postavljenog dokumenta koji bi rasvetlio važne manifestacije tzv. „vojvođanskog problema“ u čijoj srži je instalacija ilegalne „evropske regije“.

Predrasuđenja fensi paora o „pljačkaškom Beogradu“ i zlim „Srbijancima“ su kontinuirano razvijana u Vojvodini još od doba Saveza samostalnih demokrata i HSS-a pre Drugog svetskog rata.

Srpsko stanovište po pitanju položaja Vojvodine u Srbiji budilo se dugo, sporo i bilo je sklono zaboravljanju zloupotreba severne srpske Pokrajine. Odgovorni ljudi su bili neprijatno zbunjeni nesnalaženjem među idolima teatra čim bi kročili na scenu autonomaškog cirkusa.

Dosije APV u kontekstu srpskog stručnog javnog mnjenja o „vojvođanskom pitanju“

Posle objavljivanja zbornika “Vojvođansko pitanje“ (NSPM 2005. g), organizovan je stručni skup na Pravnom fakultetu BU (1. 12. 2008. godine) o pravnom statusu APV nakon koga je izdata monografija. Potom je objavljeno nekoliko naučnih radova iz oblasti politikologije i istorije, čiji autori su se izuzetno trudili da osetljivom pitanju pristupe bez ikakve političke subjektivnosti (Momčilo Subotić, Vladan Stanković i Slobodan Bjelica).

Naučnom studijom Slobodana Bjelice, objavljenom u novosadskom časopisu Kolipsa 2010. godine, izneta je činjenica da se Vojvodina u evropskom, odn. dunavskom projektu regionalizma razvija na osnovu jednog davnog projekta iz 1949. godine. Drago Njegovan je 2012. godine u Zborniku Matice srpske jasno i argumentovano identifikovao glavni unutrašnji politikološki problem Vojvodine – osciliranje regionalnog identiteta Vojvodine između njenog srpskog etniciteta i njegovog poricanja.

Višegodišnja borba protiv Korhecovog statuta nedvosmisleno je pokazala u kojoj meri je pokrajinska vlast zloupotrebila APV protiv vladavine prava. Međutim, pokušaj okupljanja tzv. „Vojvođanskog fronta“ (2012. g), i zahtevi učesnika tog „fronta“ da APV postane republika i mimo Srbije „evoluira“ ka evroatlantskim integracijama, naveo je srpsku javnost da organizovano i argumentovano artikuliše srpsko stanovište o Vojvodini. Tek je nacrt otvoreno separatističke „Deklaracije od deseti travnja“ (2013. g) naveo građane Pokrajine da javno protestuju protiv separatizma evropske regije. 

Došlo je vreme demistifikovanja autonomaškog cirkusa, njegovih klovnova i njihovih idola teatra.

Napredni klub je okupio tim na poslu stručne obrade tzv. „vojvođanskog pitanja“ od njegovog nastanka do danas. Pod uredništvom Čedomira Antića, 2014. godine objavljena je monografska studija „Dosije Autonomna Pokrajina Vojvodina“ koja sadrži stručne radove dr Slobodana Antonića, dr Boška Mijatovića, Milana Dinića, Dragana Milivojevića, Dijane Hinić i dr Čedomira Antića.

Politički značaj tzv. „vojvođanskog pitanja“

Savremeno ishodište tzv. „vojvođanskog pitanja“ Milan Dinić je vezao za nedemokratsku vlast Brozovog totalitarizma. Njegovo ispitivanje regionalnih autonomija na evropskom prostoru pokazalo je da u EU nema regionalnih autonomija poput APV, kao i da Vojvodina ne ispunjava uslove evropskog statističkog regiona (NUTS).

Navodeći osnovne agregatne podatke iz 2010. i 2012. godine, demstifikovao je predrasuđenja o nesrazmerno većem doprinosu budžetu Srbije koji se ostvaruje na teritoriji APV.

Dinić posebno naglašava činjenicu da građani na teritoriji Vojvodine nikada nisu pitani da li žele formiranje autonomne pokrajine na delu teritorije svoje domovine. Uprkos veoma radikalnoj i po srpski narod uvredljivoj kampanji propagiranja „vojvođanskog“ nacionalnog identiteta, 2011. g. se tek 1,47% stanovništva nacionalno izjasnilo u smislu regionalne pripadnosti.  

Istorijske tradicije Vojvodine i tzv. „vojvođansko pitanje“

Pitanje pregleda istorije personalne autonomije srpskog naroda u Ugarskoj, njenog razvoja koji je doveo do kratkotrajne Srpske Vojvodine, njenu transformaciju u upravnu celinu pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, njeno ukidanje i prisajedinjenje severnih oblasti Srbiji nakon Prvog svetskog rata, prikazao je Čedomir Antić. Ogroman istorijski period i skučen prostor publikacije svakako nije omogućavao detaljnost, ali je autor ipak podrobnije prikazao političke prilike nakon ujedinjenja u Kraljevinu SHS, odnosno Jugoslaviju.

Važno mesto Antićevog prikaza je politički odnos prema Beogradu tokom kratkog i krhkog razdoblja jugoslovenske demokratije, s naglaskom na izdvajanje dela demokrata na prostoru Vojvodine, njihovo okupljanje oko Dude Boškovića, njihovu saradnju sa hrvatskim i mađarskim strankama i potpuni poraz liste Vojvođanskog fronta na demokratskim izborima 1938. godine.

Pregled komunističke SAP Vojvodine ukazuje da „ona nije bila demokratski izraz želje naroda“, ali da “nije bila ni posledica tradicija“, već režima Josipa Broza. Antić podseća na ustavno demontiranje države nakon Brozove smrti, u periodu kojeg pobornici osamostaljenja Vojvodine od Srbije smatraju idealnim. U vezi s tim, Antić podseća na „Plavu knjigu“ srpskog rukovodstva koja je još u ono doba sadržala prigovore na rešenja koja ometaju položaj Republike, i činjenicu da su čelni ljudi savremenog vojvođanskog autonomaštva učesnici Brozovog režima SAP Vojvodine ili potomci tih ljudi.

Od posebnog značaja su otkrića o tvorcima „Vojvođanske deklaracije“ iz redova političke emigracije (Adalbertu Karl-Gausu, Eugenu Jociću i Kornelu Filipoviću), koja je nagovestio Antić. Pošto se na njihovu „Salcburšku izjavu“ (odn. „Vojvođansku deklaraciju“) separatisti rado i često pozivaju, Antić je izneo saznanja Naprednog kluba da su bar dvojica pisaca „Salcburške izjave“, kojom je prvi put osporena koncepcija nacionalne države na teritoriji Vojvodine u ime „evropskog regionalizma“, bili saradnici nemačke obaveštajne službe. Nadamo se da će nas Antić u bliskoj budućnosti ponovo i dokumentom iznenaditi o „fervolfovima“ koji su pre pola stoleća kružili oko naše Vojvodine.

„Iako autonomija definisana 2011. i 2009. nema elemente federalnog i konfederalnog statusa kao što je bio slučaj posle 1974. godine, ona je nesumnjivo zasnovana na nedemokratskim temeljima, autoritarnim tradicijama i prvi put ima političku podršku zapadno-evropskih država - koncept zasnovan na Salcburškoj deklaraciji grupe političkih marginalaca, usvojen je od strane dela vladajućih struktura u savremenoj AP Vojvodini.“ (Č. Antić)

„Di su naši novci“

Rad Boška Mijatovića obuhvata ekonomski aspekt tzv. „vojvođanskog pitanja“. Tema nije toliko netransparentna koliko zahteva pažljivo ispitivanje periodike, ponderisanje cena (osobito nezahvalno zbog galopirajuće inflacije u XX veku), finansijskih tokova i odgovarajućih propisa. Ipak, Mijatovićeva tema je središnja uuobičajenoj argumentaciji promotera osamostaljenja APV – tiče se tvrdnje da je ekonomska samostalnost Vojvodine od Srbije sama po sebi razumljiva radi njenog ekonomskog napretka.

Izuzetno je dobro što je Mijatović najpre podsetio na mere koje su preduzimale centralne vlasti pre Drugog svetskog rata radi spasavanja prezaduženih poljoprivrednika - mere finansijske i agrarne politike koje su uključivale i mere zaštite cena poljoprivrednih proizvoda.

Mijatović je obradio i pitanje zamene austrijskih kruna za dinare i pitanje neujednačenosti poreza u Kraljevini SHS / Jugoslaviji koje su promoteri osamostaljenja Vojvodine predstavljali kao dokaz finansijske eksploatacije prostora Vojvodine od strane (beogradskih) centralnih poreskih vlasti. Petnaestak strana, koliko je Mijatović posvetio poreskoj analizi, ne može biti dovoljan dokaz. Korifej ekonomskog novinarstva osamostaljenja Vojvodine je Mijatovićevim tvrdnjama već toliko uzbuđen da najavljuje pisanje svoje knjige kao odgovora, a počelo je i etiketiranje uz persiranje Mijatoviću (primitivni nihilizam). Međutim, sav argumentacioni materijal oponenata Mijatovićeve analize tiče se daleke (pretkomunističke) prošlosti, a ne sadašnjosti i bliske prošlosti tzv. “vojvođanskog problema“. Bliska prošlost je pokazala da Mijatović od polemike ne beži. Naprotiv.

Mijatović je prikazao (i dokumentovao) neistinitost tvrdnji o rastu BDP-a Vojvodine u „slavljenom“ preriodu primene brionskih političkih smernica na ustavnu strukturu SFRJ. Pošto je jedan političar koji bruka socijaldemokratiju u Vojvodini brzopleto iznosio niz neistina o impozantnim razvojnim projektima SAPV „po Ustavu iz `74. godine“, Mijatović je razotkrio njegovo smehotresno neznanje.

Mijatović podseća da je u ime SAPV 1983. godine njeno rukovodstvo uzelo sa Zapada zajam od 1.02 milijarde. godine, uspešno pobijajući neistinu Dragomira Jankova o ekonomskom napretku iz zalaganja i žrtvovanja. Rukovodioci SAPV su osetili Brozov kraj, pa u skladu s ovlašćenjima „po Ustavu SFRJ iz 1974. godine“ enormno su zadužili Vojvodinu, ekspresno slupali te novce na privredne promašaje i za par godina izazvali kolaps privrede SAP Vojvodine. Srbija je potom preuzela na sebe ekonomsku odgovornost za neverovatne, štetne dugove američkim bankarima kojima je pokrajinska birokratija opteretila Vojvodinu. Egzaktni podaci pokazuju ko je bio odgovoran za the ruination of region, a ko je platio sanaciju te ruinacije.

Treba podsetiti da je urednik „Dosijea APV“ među uvodne izjave uvrstio tvrdnju Zorana Đinđića iz 2001. godine da „pljačke (Vojvodine) nije bilo i da je u pripremi izveštaj o davanju Vojvodine Republici i obratno, prema kome je Vojvodina bila izdržavana“. Naravno, taj Izveštaj nakon Đinđićeve pogibije nije nikada došao pred javnost. Vojvodina o Izveštaju ne zna ništa, pošto je on sasvim zaboravljen, iako je od ključne važnosti za razumevanje ekonomskog aspekta tzv. „vojvođanskog pitanja“ u Miloševićevoj Srbiji. Umesto Izveštaja, promoteri osamostaljenja Vojvodine javnosti su ponudili izveštaj organizacije Fau-21 sastavljen pod rukovodstvom istih onih komunističih birokrata koji su osamdesetih zadužili, pa upropastili privredu Pokrajine. Njihovom tendencioznom „analizom“ trebalo je „dokazati“ ekonomske gubitke Vojvodine tokom 90-tih godina i „krivicu“ Srbije. Naravno, Mijatović ukazuje na bitne ekonomske varijable koje su autori tog dokumenta „zaboravljali“ da uzmu u obzir: između ostalog međunarodne sankcije, ratove i NATO bombardovanje...

Nesumnjivo, ekonomistima nije teško da razumeju 184. član Ustava R. Srbije. Veliko je zadovoljstvo čitati autora s kritičkim stavom o tom ustavnom rešenju koji ne zanemaruje problematiku transfera iz republičkog u pokrajinski budžet. „APV ima ustavno pravo i obavezu da donese budžet koji iznosi najmanje 7% u odnosu na republički, ali istovremeno mora i da se pobrine za obezbeđenje potrebnih sredstava za pokriće tog budžeta. U Ustavu nigde ne stoji obaveza Republike da Pokrajini obezbedi potreban novac, kao što tvrde mnogi pokrajinski političari. Niko, dakle, pokrajinskim vlastima ne brani da utvrde i veći budžet, da on bude i osam ili deset odsto visine republičkog budžeta, s tim što onda moraju da vode računa o tome kako će namaći novac za to.“ Mijatović nije propustio da ukaže na činjenicu da pokrajinska vlast odredbu o 7% formalno realizuje republičkim transferima (novcima Republike, a ne Pokrajine) i da je sama vlast APV pretvorila pokrajinski budžet u „protočni bojler“ republičkih novaca. Kakve god mane ubuduće pripisivali Mijatovićevim analizama, Vojvodina mora priznati da je sve što je napisao o „famoznih 7%“ sto posto tačno!

Programskim dokumentima i pravnim aktima Pokrajine, Mijatović je dokazao suštinski etatistički, konfederalistički i u suštini antitržištni koncept skriven pod pojmom „ekonomske autonomije“ koji je ponudila vlast evropske regije u Vojvodini. Mijatovićevi oponenti su veoma besni, ali morali bi biti srećni što se ovaj autor liberalno-demokratskog ekonomskog gledišta do sada nije bavio praktičnim aspektima realizacije separatističkog i kriptokomunističkog ekonomskog koncepta (Razvojna banka, fondovi Pokrajine, itd.). Jedan odeljak analize Mijatović je posvetio mistifikaciji Vojvodine kao evropske regije. Od posebnog značaja je činjenica što je Mijatović to pitanje obradio na osnovu programskih i pravnih akata savremene APV. Na značaj ovoga ću se vratiti kasnije.

Tzv. „vojvođansko pitanje“ kao identitetsko pitanje

Identitetskim brljanjem najgorljivijih promotera osamostaljenja Vojvodine od Srbije bavio se Slobodan Antonić koji je za njihov „antisrbizam kao sredstvo etnoinženjeringa i secesionizma“ našao mnoštvo slikovitih primera na portalu Slobodna Vojvodina. Njegovoj pažnji nisu promakli ni Autonomija.info i druga „slobodnovojvođanska“ internet glasila.

Široka paleta fantaziranja autora, pseudoautora i anonomnih komentatora tekstova o nasilju, rasistički stavovi o „Srbijancima“, etiketiranja i širenja niza predrasuda, potvrđuju postojanje obrasca predstavljanja „Vojvođana“ kao žrtava „nacističke Srbije“, o čemu je Antonić pisao još 2008. godine. Prema njemu, novina je unošenje rusofobije u taj obrazac, pripisivanje krivice „Srbijancima“ za „nasilje nad Vojvodinom“ i otvaranje diskursa „kolektivne nacionalne krivice srpskog naroda“ za sve što u Vojvodini ne valja.

Antonić je naveo brojna autorska dela anonimnih komentatora kojima oni na osobito prostački način svedoče o rasizmu i netrpeljivosti „slobodnovojvođana“.

„Slobodna Vojvodina je samo jedan od primera ekstremističkih sajtova koji su posvećeni `oslobođenju Vojvodine od Srbije`“, tvrdi Antonić, prelazeći na Priručnik za pružanje građanskog otpora kojim se 2013. godine oglasio „Vojvođanski otpor“ na internetu.

Da je „mržnja gradivo `vojvođanskog identiteta`“ Antonić dokazuje i delovanjem portala Autonomija.info, koji je s radom počeo 2008. godine, pod uredništvom predsednika NDNV. Antonić je podsetio da je prvobitni podnaslov sajta bio „Vojvođanski identitet“, a zatim izmenjen u „Portal građanske Vojvodine“. Portal je služio iznošenju stavova radikalnih promotera osamostaljenja Vojvodine od Srbije. Antonić posebno izdvaja tekstove jednog bivšeg komunističkog kadrovika i direktora RTV NS iz komunističkog doba, a zatim jednog visokog funkcionera pokrajinskih komunista, i njihove sadašnje opservacije o nekakvim „istorijskim pravima“ Vojvodine.

Brojni su primeri optuživanja Srba za „balkanizaciju“, kulturnu inferiornost, „degeneraciju“ koje je Antonić zabeležio u diskursu šefa NDNV, podsećajući da je zbog svojih stavova isti u domaćoj javnosti već okarakterisan kao „osvedočeni srbomrzac“ i „hodajuća mržnja prema Srbiji i Srbima“.

Mračna kruna evrounijskog antisrbizma „slobodno-vojvođanskog identiteta“ bilo je štampano izdanje Helsinškog odbora za ljudska prava iz 2007. godine: „Multietnički identitet Vojvodine“. Ovo štivo je preko EIDHR programa finansirala Evropska unija.

Antonić je demistifikovao „trikove kojima se umanjuje autonomaški antisrbizam“ i anestezira domaća javnost. Prvi trik je pripisivanje antisrbizma i secesionizma „marginalnim grupama“ NVO sektora pod kontrolom evroatlantista, uz tvrdnje o „lojalizmu“ pretežnog dela NVO sektora; Antonić uočava upotrebu tog trika još u doba pre 1990. godine. Drugi trik je namerno predstavljanje secesionističkog antisrbizma kao beznačajnog, što se „dokazuje“ floskulama. Antonić upozorava da za „slobodnovojvođanske“ propagandiste „nema `slobodne Vojvodine` bez antisrbizma“. Time se njegova sociološka analiza sasvim približava politikološkom zaključku Draga Njegovana da postoji poimanje Vojvodine kao entiteta zasnovano na poricanju srpskog etniciteta.

Najzad, Antonić iste mehanizme procesa vojvođanskog antisrbizma uočava i u odnosu na crnogorsku secesiju – razlikovanje, isključenje i sukob.  

„Najgore je što projekat vojvođanskog secesionizma i etnoinženjeringa ima podršku u pojedinim uticajnim evropskim i američkim krugovima“, podseća Antonić, navodeći izjave „uglednog britanskog stručnjaka (hrvatskog porekla) Krsta Cvijića“ iz 1992. godine, nemačkog ambasadora Andreasa Cobela, Jelka Kacina, Radivoja Cvjetićanina, Dušana Mijića itd.

„Opasna igra oko Vojvodine“, odnosno „Projekat Vojvodina“ je za Antonića samo faza koja je usmerena ka stvaranju separatističkog identita, a konačni cilj je secesija Vojvodine od Srbije.

„Pred našim očima ubrzano se stvara jedno čudovište, goji se i neguje. To je čudovište secesionističke mržnje, isključivosti i jednoumnosti. To je čudovište koje bi da uklanja, odvaja, izbacuje, čisti i proždire. To je čudovište koje se hrani svojim domaćinom, to je Behemot koji izrasta iz utrobe svog društva, uništavajući ga i cepajući. Da li je moguće da Beograd to ne vidi? Da li je moguće da Srbi iz Srema, Banata i Bačke to ne shvataju?“ (S. Antonić)

Tzv. „vojvođansko pitanje“ i govor mržnje

Nakon opsežno iznetih primera nakaradnog diskursa, pitanje govora mržnje u službi osamostaljenja APV je posebno obradila Dijana Hinić. Pošavši od definicije govora mržnje koga je usvojio Komitet ministara Saveta Evrope, autorka se fokusirala na problematiku govora mržnje na internetu koji prati propagandu osamostaljenja APV.

 Razmatrajući stvaranje diskursa u prilog osamostaljenju Vojvodine, navela je paradigmatske floskule koje je iznosio šef NDNV, ali i druge retoričke primere (sa Autonomija.info, Slobodne Vojvodine, Vojvođanskog kluba, LSV, ali i određenih stranica na Fejsbuku itd.).

Zaista je šteta što autorka pri svojoj analizi nije ispitala mogu li se ovi primeri podvesti pod odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

Tzv. „vojvođansko pitanje“ i uloga NVO

U stranoj literaturi je odlično poznat fenomen kreiranja udruženja kojima globalističke vlasti simuliraju nacionalno javno mnjenje i aktivizam, kako bi vršile pritisak na ustanove nacionalnog, regionalnog i lokalnog legalnog poretka (Dejvid Harvi – Kratka istorija neoliberalizma).

Imajući u vidu ogromnu, naizgled difuznu smesu NVO koje aktivno delaju ka osamostaljenju APV, netransparentnost njihovog finansiranja i drugih bitnih činilaca važnih za razumevanje tog fenomena, rad Dragana Milivojevića bez „insajderskih“ informacija nije samo smeo, već i pionirski.

Poseban problem je to što nisu sve globalističke organizacije na teritoriji Srbije jednako angažovane na tzv. „vojvođanskom pitanju“, ali je mnogo važnija činjenica da se sve one prema osamostaljenju APV odnose prijateljski. Milivojević je ispitao značajan deo onoga što se ispitati moglo. Njegovo polazište bile su publikacija „Procena stanja u sektoru organizacija civilnog društva u Srbiji“ iz 2011. godine i podaci Agencije za privredne registre. Iz podataka koje je izneo Milivojević, jasno je da smo u doba najveće eskalacije tzv. „vojvođanskog pitanja“ imali posla sa čitavom vojskom maskiranom u civilnu organizaciju. U svom sastavu je imala 150 hiljada volontera raznih NVO, dve odlično plaćene operativno-propagandne divizije (4.500 stalno zaposlenih i još 4.500 plaćanih po projektima). Kada ovome pridodamo političke stranke i javne RTV servise finansirane evroatlantskim novcima, brojni sastav te vojske je znatno veći.

„Svega pet odsto (ovih) organizacija imalo (je) budžet za 2010. od preko 100.000 evra. Organizacije sa ovakvim budžetom najčešće se bave pitanjima razvoja, stanovanja, zakonima, javnim zastupanjem i politikom.“

Milivojević otkriva konstantan rast priliva sredstava evroatlantističkoj „civilnoj vojsci“ od 2008. godine – dakle od doba pobede političke „Koalicije za evropsku Srbiju (i Vojvodinu)“, ali i činjenicu da su donacije evroatlantista postale glavni izvor njihovog finansiranja. Što se tiče uloge stranog novca u eskalaciji „vojvođanskog pitanja“, Milivojević razmatra evroatlantistički korpus NVO pod imenom „Građanska Vojvodina“ koga čine „Centar za regionalizam“ Aleksandra Popova, „Centar za razvoj civilnog društva“, NDNV Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića, „Građanski fond Panonija“, „Građanska akcija Pančevo“, „Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji“, „Zelena mreža Vojvodine“ i „Vojvođanski građanski centar“. Spiskovi donatora ovih NVO i njihovih akcija je impresivan: Fond braće Rokfeler, Mott Foindation, Fond za otvoreno društvo, NED Fondation, ISC, USAID, Friedrich Ebbert Stiftung, Konrad Adenauer Stiftung, Freedom House, ambasade niza država članica NATO-a... Neverovatno ali istinito, pored tolikog finansijskog milosrđa ovih osvedočenih prijatelja, evroatlantistička „civilna vojska“ je od bezalternativno evropske Vlade R. Srbije muzla i naše novce. Tako je Ministarstvo omladine i sporta Republike Srbije dalo 2008. i 2009. godine Centru za regionalizam A. Popova 1.4 miliona dinara, a Ministarstvo rada i socijalne politike je novosadskom odseku istog Centra doniralo 300.000 dinara. A to je tek delić naših novaca koji se od javnosti nije mogao sakriti. 

Podsećam, Milivojevićev rad je pionirski rad i nadam se da će ga nastaviti. Autor znatno podrobnije navodi tzv. NVO, njihove projekte, publikacije i akcije, zaključno sa razmatranjem „Vojvođanske konvencije“ koja je trebala da postane tink-tank političkog pritiska radi osamostaljenja APV, na čijem čelu je stari provereni komunistički funkcioner titovskog totalitarnog doba SAPV.

Krajnje obzirno, Milivojević zaključuje: „...čini se opravdanim da se delovanje ovih organizacija smatra činom koji ugrožava poredak u državi, odnosno – posredno – ugrožavaju se demokratija i prava građana Srbije“. Ovo je zaključak urednika jedinog dnevnog lista u Vojvodini sa skoro stogodišnjom tradicijom, novinarskog brenda. Potvrđeno egzaktnim podacima, njegovo istraživanje nedvosmisleno pokazuje ko je, za čiji račun i za koje projekte plaćao „civilnu vojsku“ u cilju odvajanja APV od Srbije za evroatlantski račun. Pošto nemaju šta da suprotstave tim istinitim navodima, ova „civilna vojska“ okupljena protiv naše Vojvodine će jedinog autora „Dosijea APV“ sa teritorije Vojvodine verovatno pokušati da ignoriše.

Postoji li tzv. „vojvođansko pitanje“?

Pošto, za razliku od promotera osamostaljenja APV, „Dosije APV“ nije štampan ni Vladinim ni stranim novcima, ova monografska studija Naprednog kluba predstavlja nastavak velike tradicije samizdata koja je još u doba Hladnog rata tiho raskopala temelj komunističkog totalitarizma i utrla put njegovom nenasilnom urušavanju.

Politički, istorijski i ekonomski zaključci autora su tačni, kao i zaključci o srbofobiji, autošovinizmu i ulozi evroatlantističkog NVO sektora u eskalaciji tzv. „vojvođanskog pitanja“ nakon 2008. godine. Ove zaključke ne treba posebno prikazivati, potrebno je da ih čitalac pročita.

„Na osnovu argumenata i dokaza izloženih u poglavljima ove knjige, moguće je zaključiti sledeće: Knjiga Dosije AP Vojvodina napisana je u vreme kada ova Pokrajina u sastavu međunarodno priznate Republike Srbije predstavlja ostatak komunističke ustavnosti na Balkanu i u istočnoj Evropi. Lišena demokratskog legitimiteta, osnovana, održavana i Ustavom zaštićena voljom velikih sila i iskvarenih komunističkih i postkomunističkih elita iz Beograda i tek delimično iz Novog Sada, AP Vojvodina je danas krizno žarište u Srbiji koje predstava pretnju kako za Srbiju, tako i za region.“ (Zaključak, Dosije APV)

Ipak, APV nije osnovana i održavana Ustavom. Osnovi Vojvodine su istorijski, politički i kulturni. Važno je napomenuti da oni nisu ekonomski. Ekonomske prirode je nada komunističkih birokrata SAPV i njihovih potomaka da će obnoviti ekonomsko parazitiranje na grbači Vojvodine. Tu njihovu nadu brižljivo održavaju evroatlantske strukture meke moći. Autonomija Vojvodine je Ustavom pravno ustanovljena. Građani Srbije su referendumom 2008. godine doneli Ustav kojim su pravno konstituisali pravo na autonomiju građana na teritoriji Vojvodine. Mora se obratiti pažnja na činjenicu da promoter osamostaljenja Vojvodine od Srbije već zamenjuje teze, naime Ustavno ustanovljenje APV predstavlja kao osnivanje Vojvodine. Na sličan način se kod nas odavno pravna decentralizacija republičke vlasti zlonamerno predstavlja kao politička centralizacija.

Podsetimo se, Boško Mijatović je u „Dosijeu APV“ ukazao na mistifikaciju Vojvodine kao „evropske regije“ u tzv. „vojvođanskom pitanju“. Međutim, uloga te mistifikacije je pre svega lažno predstavljanje evropske regije pod imenom Vojvodina. Naime, već su pisci Prednacrta statuta APV iz 2003. godine ispoljili volju da pravno biće APV ne bude Vojvodina, već pravno nepostojeća floskula zvana „evropska regija“. Separatistima, manje ili više prikrivenim, veoma smeta pravni poredak. Stoga je birokratija APV nakon 2008. godine obrazovala besporedak na „osnovi“ floskula nejasne sadržine, kao što su „evropski principi“ i „evropske vrednosti“, s ciljem da na teret APV uzurpiraju međunarodno-pravni subjektivitet na delu teritorije Republike Srbije. Međutim, Srbija Ustavom i postupkom pred ustavno-sudskim pravosuđem autonomiju Vojvodine brani od pravnih uzurpacija ilegalne evropske regije.

Na minucioznom, dosadnom pravnom terenu su srpski legalisti (DSS I SRS) doprineli odlučujućoj pobedi demokratske pravne države nad „Behemotom“ koji je začet „Salcburškom deklaracijom“. Posledice ovog napornog rada opšta javnost će shvatiti tek u budućnosti, kada mediji postanu slobodni. „Dosije APV“ će tada postati važno svedočanstvo istine o Vojvodini.

Teme rada autora „Dosijea APV“ su široke, problemi duboki, referentni činioci brojni, analize zahtevaju rad na brojnim pojedinostima, manipulacije i predrasuđenja se na svakom koraku moraju pobijati. Multidisciplinarni pristup ovoj temi mora uzeti u obzir potrebu pravne analize fenomena. 

Ako je „Vojvođansko pitanje“ NSPM iz 2005. godine predstavljalo početak artikulacije nacionalnog problema, „Dosije Autonomna Pokrajina Vojvodina“ je početak definisanja istine o tom problemu. Srpsko stanovište je žedno istine o Vojvodini. Kada se sazna puna istina o Vojvodini pokazaće se da, nasuprot onom što neprijatelj servira, „vojvođansko pitanje“ ne postoji, već postoji problem ilegalne evropske regije u Vojvodini.