Zameraju mi isto što i Đinđiću

(Vreme, 27. 9. 2012)

Demokratska stranka je došla u potencijalnu situaciju da 7. maja, pa onda 21. maja može da predloži predsednika vlade, ali je Boris Tadić odlučio da on bude premijer a ne ja. Tačno je, pričali smo o mestu premijera. Rekao sam tada predsedniku države i stranke da ja hoću da budem premijer kada premijer zaista bude premijer i da ne želim da budem predsednik vlade a da je zaista ne vodim već da služim za ukras.

"Nadam se da sam ti pomogao ovim." Ovako počinje posljednji pasus propratnog pisma Gorana Vesića, bivšeg funkcionera Demokratske stranke Draganu Đilasu, objavljenog 25. septembra u "Danasu". Kako tvrdi ovaj list, Vesić je za Đilasa, po narudžbi, napisao "Manifest novih demokrata", programski dokument sa ciljem da mu posluži u preuzimanju predsjedničke funkcije u Demokratskoj stranci ili kao baza za formiranje nove političke partije. Teško da se Vesić nadao da će pomoći Đilasu. Baš naprotiv. Možda ne treba sumnjati da je i pismo i "Manifest" poslao Đilasu, ali više je gotovo nevjerovatno da bi zamjenik predsjednika Demokratske stranke angažirao Vesića za bilo što; isuviše je duga istorija njihovih sukoba. Pismo i "Manifest" nisu bili tema ovog intervjua pošto su objavljeni kasnije, ali je sam Đilas u toku razgovara pomenuo Vesića kao čovjeka bez moći i uticaja u stranci koju, zajedno sa još nekim drugima, nastoji da iskoristi sadašnje sukobe u vođstvu demokrata. Zato pismo i "Manifest" treba tako i tretirati, odnosno kao značajan doprinos metodama i taktikama u političkim obračunima. Inače, Đilas je još prije mjesec dana demantirao da mu Goran Vesić piše program i strategiju djelovanja. Ali, situacija u Demokratskoj stranci nakon prelaska u opoziciju i pred stranačke izbore i te kako su tema ovog intervjua.

"Demokratska stranka je opozicija na nivou cele Srbije osim u nekoliko gradova, lokalnih samouprava i u Vojvodini. Ne mislim da smo toliko loše prošli na sam dan izbora, već da smo izgubili vlast zbog pogrešne politike posle njih.

Svaka stranka u takvoj situaciji uđe u fazu preispitivanja: ako smo zaista prihvatili poruke koje smo dobili od građana, onda se u ovoj fazi moraju definisati neke stvari, mora da dođe do promena, do reformi i da se okrenemo budućnosti. Upravo na taj način ja vidim sve što se dešava u Demokratskoj stranci od 20. maja – zapravo od 6. maja – pa do danas", kaže za "Vreme" Dragan Đilas.

"VREME": U tom kontekstu, da li ćete biti kandidat za predsjednika Demokratske stranke na partijskoj Skupštini 9. novembra?

DRAGAN ĐILAS: Da biste bili kandidat za predsednika, moraju da vas predlože odbori Demokratske stranke. Svako ko danas sam sebe kandiduje ne poštuje stranačku organizaciju i njenu proceduru. Kad odbori budu rekli šta misle ko treba da bude kandidat za predsednika Demokratske stranke, ja ću tek tada moći da donesem odluku.

Da li vas u ovom trenutku pojedini odbori predlažu za kandidata za predsjednika Demokratske stranke?

Po Statutu stranke potrebno je da Predsedništvo donese odluku o formiranju organizacionog odbora i tek tada bi trebalo da započnu formalne izborne radnje. Međutim, neki odbori u Srbiji već su kandidovali Borisa Tadića za predsednika, a verovatno ima i još nekih drugih kandidata. U svakom slučaju, ja u ovom trenutku ne smatram da je u Demokratskoj stranci otpočela izborna procedura, tako da se odgovor na vaše pitanje može dati tek za sedam dana.

Mnogi ljudi u stranci govore o potrebi promjene programa. Boris Tadić, na primjer, govori o potrebi da treba jače naglasiti socijaldemokratsko opredjeljenje. Kako vi vidite program Demokratske stranke?

Program Demokratske stranke je dobar. Možda i treba da promenimo neke stvari u dosadašnjem programu, ali nas on ni do sada nije ometao da postignemo bolje rezultate. Jednostavno, mi se u praksi nismo pokazali ni kao dovoljno iskreni a ni kao dovoljno uspešni zaštitnici onih koje bi, pre svega, kao stranka levice trebalo da zastupamo. Naravno, to su svi građani, ali i gubitnici tranzicije, srednja klasa itd. Sama po sebi izmena programa ne znači ništa. Ono što je nama potrebno jeste ozbiljna reforma cele stranke, ceo jedan program društvenih reformi, novi ljudi koji će to realizovati i dinamika u kojoj ćemo te ciljeve dostići. Sve ostalo je nečiji alibi i gubljenje vremena. Nama su potrebne konkretne promene.

A koliko je Demokratska stranka zaista partija ljevice?

Pozicija Demokratske stranke se zna: to je od centra ka levici. Ja sam čovek koji duboko veruje u ideje socijalne pravde, posebno sada u ekonomskoj krizi. Sama Demokratska stranka počela je kao visokointelektualni kružok, pa prešla u fazu liderske stranke u jednom buntu i pobuni naroda i, na kraju je, kao velika stranka zaista, realno-istorijski, promenila Srbiju. Zasluge za tu, poslednju fazu koja traje već desetak godina, pripadaju Borisu Tadiću. Međutim, činjenica je da se svet promenio. Ideološki predznaci neretko su nešto poput pobrkanih lončića: u današnjem svetu negde desnica uspešnije zastupa prava radnika nego levica; negde kapitalizam primenjuje potpuno socijalističke recepte; u Americi se desilo doskora nezamislivo da država pomaže banke... Svedoci smo i saradnje i ljutih političkih protivnika u raznim zemljama. Smatram da mi kao stranka treba da utvrdimo šta je to korisno za Srbiju i njene građane i sklon sam da u toj tački namerno zaboravim na imena drugih stranaka. Ili, preciznije: kao u Beogradu da kažem – prošli su izbori, idemo zajedno da radimo, pustimo to ko je došao iz koje stranke i hajde da napravimo neki rezultat. Takva saradnja, svakako, nije moguća sa svim strankama, ali je moguća sa većinom. Demokratska stranka će uvek biti socijaldemokratska stranka. Nikad to ne smemo smetnuti s uma kao ni činjenicu da smo danas realni zastupnici polovine građana Srbije koji nisu glasali za ovakvu vladu. Ali mi ćutimo! U protekla četiri meseca Demokratska stranka ćuti! To me ljuti jer ljudima ostajemo dužni odgovore koji oni traže od stranke koja ima socijaldemokratsku orijentaciju; ljudi od nas traže da postavimo putokaze, da ih zaštitimo, da ulijemo realnu nadu da je moguća drugačija Srbija od ove kako danas izgleda.

Zašto demokrate ćute?

Danas Demokratsku stranku čine dve grupe ljudi. Jedni su zahvaljujući dobrim izbornim rezultatima ostali na funkcijama na kojim su bili i pre toga poput Bojana Pajtića, pa gradonačelnika Leskovca i Užica i mnogih drugih opština i gradova uključujući i Beograd. Mi imamo konkretan posao za koji su nas građani izabrali i ne bi bilo fer da potrošimo svoje radno vreme samo na Demokratsku stranku. Demokratska stranka ima svog predsednika i smatram da je on čovek koji treba da diktira ton stranci svojim istupanjima, pojavljivanjima u medijima i saopštenjima. Samo jednom sam u protekla četiri meseca javno istupio kao zamenik predsednika stranke: tražio sam da stranka počne da funkcioniše, da dajemo predloge, da kada kritikujemo istovremeno predlažemo i rešenje... Na primer, smatrao sam da smo kad je vlast menjala Zakon o guverneru Narodne banke Srbije bili dužni da predložimo da se guverner bira sa dvotrećinskom većinom; na taj način bismo ojačali nezavisnost te institucije. Nije ideja da samo kritikujete i raspravljate se u parlamentu – ideja je da ponudite predlog kako nešto da se reši. Mislim da je priča "ovi ništa ne valjaju, a mi smo super" postala besmislena.

Šta kažete na kritike nekih ljudi iz stranke, pa i Borisa Tadića da ste pragmatičan čovjek bez ikakve ideologije?

Kažem da vatreni ideolozi obično skrivaju svoje neuspehe velikim parolama. Meni danas zameraju iste stvari – izvinjavam se na poređenju – koje su zamerali i Zoranu Đinđiću pre skoro dvadeset godina: da će pustiti tajkune u stranku, da nema ideologije itd. Na to uvek odgovaram da ideologija jeste skup ideja i očekivanja, ali i akcije, prakse i rezultata. Polovično shvaćena ideologija ne otvara radna mesta, ne hrani gladne i ne unapređuje društvo. Praktično, Demokratska stranka i danas ponavlja stari sukob koji postoji još od razlaza između Zorana Đinđića i Dragoljuba Mićunovića – a to je sukob između predsedničke ideologije i premijerske prakse. U vreme krize, smatram da stranka treba da bude vođena premijerski; u vreme stabilnosti, državnici koji vode stranku imaju prednost jer tada ima vremena i da se procenjuje tri puta i da se polako donose odluke... U vreme krize, ovoj zemlji treba premijer; u vreme krize praksa ima prednost nad teorijom, stvaraoci nad teoretičarima, radnici nad činovnicima, privrednici nad političarima i premijeri nad predsednicima. Ovo je vreme kada se mora donositi mnogo odluka i uspešni ste ako donosite više dobrih nego loših odluka. Ali ovo nije vreme čekanja jer nam to okruženje ne dopušta. Ako mogu da budem toliko slobodan da kažem: ideje levice kojima Demokratska stranka pripada – a to je naša ideologija – u protekle četiri godine primenjivane su u praksi u Beogradu. Rekli smo hajde da vidimo koji su to slojevi u uslovima krize najugroženiji, kako da finansiramo plate trudnicama, kako da pomognemo porodiljama i penzionerima, kako da omogućimo svakom zaposlenom roditelju da ostavi dete u vrtiću po ceni od jedne petine tržišne cene... Ideologija se sprovodi u praksi, a ne mahanjem papirima i ritualnim zaklinjanjima.

Da se vratimo na rezultate izbora: Boris Tadić je rekao da je predlagao da se odmah pređe u opoziciju, ali da je Predsedništvo stranke zahtjevalo da pregovara o formiranju vlade i da on bude premijer. Kakav je bio vaš stav?

Mi smo napravili veliku grešku jer smo još sedmog maja mogli da formiramo vladu bez ikakvih problema; mi to nismo uradili jer smo želeli da sačekamo drugi krug predsedničkih izbora. Predsedništvo se sastalo 21. maja, uveče, dan pošto je predsednik Tadić rekao da se povlači. Na tom sastanku je bilo više kandidata za predsednika vlade da bi u jednom trenutku ljudi koji nisu članovi ovog tela, poput Srđana Šapera, predložili Borisa Tadića za premijera. Pošto on to nije odbio, Predsedništvo ga je podržalo kao svog predsednika i čoveka koji je osvojio milion i po glasova da otpočne pregovore sa SPS-om o formiranju vlade. Nije postojao nijedan razlog da Demokratska stranka koja je u toku krize na izborima imala samo dva posto manje glasova od najveće opozicione partije i sa strankama koje su činile prošlu vladu ne napravi novu. Zato smo i glasali i dali podršku Borisu Tadiću da vodi pregovore i sastavi Vladu Srbije koja će biti najbolja za građane i adekvatna rezultatima parlamentarnih izbora.

Jednom davno ste izjavili da želite da budete premijer. Da li vam je Boris Tadić ponudio tu funkciju?

Funkcija kandidata za mesto premijera ne postoji. Mesto premijera nudite kada imate većinu u parlamentu i mogućnost da ga izaberete. Demokratska stranka je 2008. imala tu mogućnost i Predsedništvo se između Bojana Pajtića i Vuka Jeremića izjasnilo za Pajtića. Međutim, Boris Tadić je odlučio da premijer bude Mirko Cvetković. Demokratska stranka je drugi put došla u potencijalnu situaciju da 7. maja, pa onda 21. maja može da predloži predsednika vlade, ali je Boris Tadić odlučio da on bude premijer a ne ja. Tačno je, pričali smo o mestu premijera. Rekao sam tada predsedniku države i stranke da ja hoću da budem premijer kada premijer zaista bude premijer i da ne želim da budem predsednik vlade a da je zaista ne vodim već da služim za ukras.

O tome se razgovaralo prije izbora?

Tako je. Ja sam se u toj situaciji opredelio da budem kandidat za gradonačelnika i stao pred Beograđane da ocene šta sam i kako radio sa svojim timom.

Da li sam dobro razumio – Boris Tadić vam je prije izbora nudio mjesto premijera, a vi ste to odbili?

Još jednom vam kažem: nekome dajete mogućnost da bude premijer tek posle izbora ako imate većinu u Skupštini; ne možete nekome pre izbora da ponudite mesto predsednika vlade kada ne znate kakav će biti rezultat izbora.

Da li ste očekivali da će propasti pregovori o formiranju vlade koje je vodio Boris Tadić?

To je uvek opcija kod pregovara. Međutim, nisam video nijedan razlog da stranke koje su činile prošlu vladu – a imaju većinu u Skupštini, čak i veću nego u prošlom sazivu – ponovo ne budu na vlasti.

Odnosi Demokratske stranke i Ujedinjenih regiona Srbije bili su prilično zategnuti. Vi ste, odmah posle izbora 6. maja, izjavili da ćete zadržati kadrove URS-a u Skupštini grada uprkos tome što ova koalicija nije prošla cenzus u Beogradu. Da li je to bio avans u pregovorima za formiranje vlade Srbije?

Ne, nikako. U biznisu za koji me stalno optužuju otkako sam došao na vlast, vi možete da budete uspešni samo ako se okružite ljudima koji su bolji ili bar jednako dobri kao i vi. To znaju i političari, ali ne žele da primenjuju. U Beogradu vlast nije funkcionisala po stranačkom ključu, nego po tome da li neko radi svoj posao dobro ili ne. Broj ljudi koji je smenjen sa funkcija u Beogradu u protekle četiri godine veći je nego u celoj Srbiji ukupno. Ja sam tada, posle izbora, rekao da nema razloga da svi oni koji dobro rade – jer ti ljudi su profesionalci, a ne na političkim funkcijama – ne nastave da i dalje obavljaju svoj posao. Oni ljudi koji su najbolji za Beograđane ne mogu a da ne budu najbolji i za mene, kao prvog čoveka Demokratske stranke u Beogradu. I mnogi od tih ljudi su ostali.

Međutim, Demokratska stranka ipak nije uspela da formira vladu...

Boris Tadić je vodio te pregovore. Ja sam dobijao informacije... Mislim da je najbolje da o nečemu u čemu nije uspeo govori Boris Tadić. On je imao mandat da napravi vladu, a ne ja.

Kakve informacije?

Problem je bio ko će biti premijer – Boris Tadić ili Ivica Dačić. Problem je bio i loš odnos Borisa Tadića i Mlađana Dinkića. Očigledno je da je to bilo preveliko opterećenje i preveliko breme da bi pregovori bili uspešni. Smatram da je za Srbiju dobro da Demokratska stranka bude u vladi, ali sa novim ljudima. Mnogi kadrovi koje smo mi postavili na pojedine funkcije nisu dobili poverenje građana i mislim da je ovo bila šansa da Demokratska stranka nastavi da vodi koalicionu vlast sa novim ljudima. Na kraju smo dobili jednu neverovatnu situaciju: sve stranke koje su s nama bile u vladi i dalje su u vladi samo što je umesto nas ušla Srpska napredna stranka. Ako sada kažemo, "jedino smo mi dobri, a ti ljudi su loši" – to teško pije vodu. Ima sigurno krivice i kod nas, ali i više kod bivših koalicionih partnera koji nisu iskreno izneli svoje zahteve, tako da pregovori nisu uspeli da dobiju zamah i da budu uspešno dovedeni do kraja.

U čemu je razlika u odnosu na 2008, kada je Demokratska stranka formirala vladu na bazi postizborne koalicije?

Srpska napredna stranka je formirala vladu zato što je na izborima dobila funkciju predsednika Republike. Sportskim rečnikom rečeno: solidno smo odigrali devedeset minuta, ali je na samom kraju Bajaković skrivio penal i nas više nema na evropskoj fudbalskoj mapi. Imali smo, što kažu sportisti, aktivan rezultat. Onda smo se nizom pogrešnih odluka pretvorili od najvećih pobednika izbora od 6. maja u najveće gubitnike: stranka čiji kandidat vodi u prvom krugu predsedničkih izbora; stranka koja je dobila samo dva odsto manje glasova nego najveća opoziciona partija u uslovima krize kada se svugde u Evropi vlast menjala; stranka koja je pobedila u Beogradu i Vojvodini; stranka koja je pobedila ili bila druga u opštinama u kojima živi sedamdeset posto građana što je najbolji dokaz kvaliteta naših ljudi – e ta stranka je nizom pogrešnih odluka omogućila SNS-u da dođe na vlast. Mi nismo, uprkos ponudi koalicionih partnera, formirali vladu između dva kruga predsedničkih izbora jer su neki naši mudraci verovali da će to umanjiti šanse našem kandidatu. Zabranili smo, dalje, lokalnim organizacijama ne samo da prave koalicije sa SNS-om, nego da uopšte pregovaraju o koalicijama sa drugim strankama i tim ljudima koji se na lokalu bave politikom kako bi došli na vlast u svojoj sredini rekli smo da ne rade ništa nego da čekaju rezultate drugog kruga. Naravno, to su onda svi drugi iskoristili i tamo gde su SNS, URS i SPS formirali vlast, mi nismo mogli da očekujemo da će oni raditi za našeg kandidata na predsedničkim izborima. I na kraju, tri meseca nakon što se sve završilo, promenili smo odluku da se ne mogu praviti koalicije sa SNS-om na lokalu i priznali grešku. Čija je odgovornost za sve te pogrešne odluke? I kako se ta odgovornost manifestuje kroz konkretne stvari u politici?

Boris Tadić je izjavio da su isti ljudi koji su insistirali da on bude premijer i da vodi pregovore, poslije od njega tražili da se povuče. Da li je mislio na vas?

Boris Tadić je, nakon mesec dana pregovora o vladi, došao na Predsedništvo i rekao da on ne može da ostane na mestu predsednika stranke ukoliko ne postane premijer. Tada je rekao da bi mu to bio drugi poraz i da on, u toj situaciji, ne može da nastavi dalje. Posle toga smo on i ja seli i razgovarali. Rekao sam mu da pošto je to njegov stav moramo da razmišljamo o budućnosti Srbije i Demokratske stranke, kojima je potreban Boris Tadić kao državnik koji je uradio mnogo drugih dobrih stvari; rekao sam mu i da moramo da uđemo u ozbiljnu reformu stranke i da se, naravno, mora naći mesto za njega, ali ne na političko-operativnoj funkciji jer kada ste bili predsednik Republike u dva mandata, a treći put izgubili na izborima, tada se više operativno ne bavite politikom. Smatrao sam da je to najbolje rešenje. Dakle, da na Programskoj skupštini prilagodimo statut i organizaciju stranke novim vremenima i da tek posle toga idemo na izbornu skupštinu. Smatrao sam i da je to u skladu s onim što je rekao i sam Boris Tadić – a to je da ne treba da više bude predsednik Demokratske stranke. On je svoj stav promenio i mi smo danas u jednoj situaciji da Izborna skupština bude tek za dva meseca, da je Demokratska stranka glavna tema u svim medijima, da čaršija s nama ispira usta... Počele su borbe u samoj stranci... To nije dobro za Demokratsku stranku, a smatram da smo mi, kao partija levo od centra i sa puno kvalitetnih ljudi, potrebni Srbiji.

Prebacuje vam se i da ste mislili samo na vaš izborni rezultat u Skupštini grada, a ne i na rezultate predsjedničkih izbora...

Vređate ljude kada kažete da njihove glasove u vašu kutiju treba da donesu stranački aktivisti. Na ovim izborima građani nisu ocenjivali kampanju Beogradskog odbora DS-a, već rad svakog od nas. Mi smo odlično prošli na lokalu u Beogradu. Ne parlamentarnim izborima smo se provukli, ali je Boris Tadić izgubio od Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Ja ne prihvatam ni ličnu ni krivicu beogradskog dela Demokratske stranke za izgubljene predsedničke izbore. Izgubio je onaj koji je bio osam godina predsednik jer predsednički izbori predstavljaju direktan odnos između kandidata i građana, a ne stranaka i građana. Kandidati, a ne stranke, dovode svoje pristalice na birališta. Ako je Borisu Tadiću lakše da optuži beogradski deo Demokratske stranke nego da se suoči sa voljom građana – neka mu tako i bude. Ja sam ponosan na beogradske demokrate koje predvodi Aleksandar Šapić.

Što je opredijelilo izbore u Beogradu?

Na lokalu ljudi su rekli: gledamo vas, majstori, šta ste uradili za četiri godine, kako je tada izgledao naš grad, a kako sada – i za svoje rezultate Demokratska stranka je u Beogradu dobila 36 odsto glasova. To nije bila, kako su je zvali, kampanja kontrasta. Na parlamentarnim izborima građani su ocenjivali vladu i, shvativši dubinu krize, a malo povučeni i uspesima u Beogradu, mi smo osvojili 25 odsto glasova. Boris Tadić je u prvom krugu u Beogradu pobedio Tomislava Nikolića – istina, samo za dva odsto – ali pobedio. Međutim, građani su ipak rekli da vlada nije bila dobra i da je predsednik Republike preuzimao mnogo odgovornosti za to i dobili smo izborni rezultat kakav smo dobili. Ponoviću još jednom: zvuči uvredljivo kada izađete i kažete da je stranka trebala da rezultate te vaše politike ubaci u vašu glasačku kutiju, odnosno da prenese rezultate lokalnih izbora. Nema tu šta da se prenese. Ne može da bude kriv aktivista koji je umesto dvadeset kuća obišao dvanaest da bi ubedio ljude da glasaju za Borisa Tadića. Danas za to postoje mediji i drugi načini. Naravno da ja mislim da je Boris Tadić bolji predsednik Srbije od Tomislava Nikolića. I uvek ću to misliti. Ali građani su odlučili, a na istim izborima su nam poručili i da Demokratska stranka treba da ostane na vlasti ali sa novim ljudima i sa novim metodama. Samo što mi nismo hteli da čujemo. Moramo da se zahvalimo ljudima koji su se mnogo okoristili od Demokratske stranke, koji nisu poštovali svoj posao, koji su mnogo bogatiji sišli sa vlasti nego što su u nju ušli – e to je naš unutrašnji dnevni red. Ja prihvatam posledice izbornog poraza Borisa Tadića kao kandidata Demokratske stranke, ali ne prihvatam krivicu za to.

Siguran sam da će se o ovome mnogo govoriti i na Izbornoj skupštini Demokratske strane 9. novembra. Zbog čega ste bili protiv općih stranačkih izbora?

Zato što su delegatski izbori jednostavniji, operativniji i jeftiniji; zato što su na takvim izborima izabrani svi predsednici Demokratske stranke; zato što su mogli da budu održani u roku od trideset dana; zato što nismo morali da budemo tema kojom čaršija ispire usta; zato što se onda kampanja vodi kroz odbore, a ne kroz medije; zato što neke stvari koje postoje na Zapadu ne možemo tek tako da ovde primenimo; na kraju krajeva i ne znam koliko bi ljudi moglo da učestvuje na tim izborima zato što po našem statutu mora biti plaćena članarina – broj ljudi koji je platio članarinu deset puta je manji od broja članova. To su bili moji argumenti. Ne postoji nijedan drugi.

A da li će delegatsko odlučivanje omogućiti višim ešalonima stranke da nametnu svoje odluke?

Neće. To je skupština sa preko tri hiljade delegata. Imate, naravno, funkcionera, ali i preko 180 odbora koji određuju te delegate. Glasanje će biti potpuno tajno. Dogovorili smo se da nema nikakve kontrole, da nema slikanja imena zaokruženih kandidata mobilnim telefonima i sličnih stvari. Delegati će glasati onako kako smatraju da treba i oni će odlučiti kakvu ćemo politiku voditi u naredne četiri godine. Funkcioneri, istina, imaju pravo glasa, ali njihov glas je samo jedan glas. I ako mene pitate, upravo su obični članovi, oni koji su u stranku ušli iz ideala, ti koji žele promene i koji su protiv statusa kvo – i u načinu razmišljanja i u načinu odlučivanja i u kadrovskoj politici.

Da li je moguća konfederalizacija Demokratske stranke?

Mene čini ponosnim što danas imam iste stavove kao Bojan Pajtić. Mada se i o njemu Boris Tadić izražavao negativno, reč je o čoveku koji je doktor nauka, profesor na Pravnom fakultetu i petnaest godina u politici; Vojvodina od kad je on vodi deo je Srbije koji se prosperitetno razvija. Ne možete da kažete da on ne zna ništa o politici ili da će stranka postati konfederacija Beograda i Vojvodine. Jer, prvi put na ovoj Izbornoj skupštini Vojvodina neće imati zagarantovano potpredsedničko mesto. Ova zemlja mora da se izbori za to da na najvažnija i najodgovornija mesta dođu ljudi koji iza sebe imaju rezultat. Na kraju krajeva, ja sam stavio svoje ime na beogradskim izborima i pobedio; u Vojvodini to je uradio Bojan Pajtić i pobedio; u Srbiji je ime istakao Boris Tadić i izgubio.

Ima i primjedba Borisa Tadića o novim savezništvima u stranci, odnosno da se u stranačku borbu uključuju ljudi koji su godinama sjedili na klupi za rezerve zbog afera u prošlosti...

Ti ljudi su bili na nekim pozicijama u Demokratskoj stranci i činili centre moći 2003, ne vole Borisa Tadića jer im je on oduzeo taj uticaj. Oni, svakako, imaju motiv zbog koga bi voleli da se promeni predsednik stranke. Ali, ti ljudi su prošlost. Oni više nemaju ni moć ni uticaj, niti će oni biti ti koji će da vode Demokratsku stranku u novim vremenima. Šta o njima misli stranka, ona je rekla još pre devet godina. Međutim, ti ljudi sada žele da se predstave kao bitni, pa imate pojavljivanja Zorana Živkovića, Gorana Vesića i ne znam koga sve još. Njihov glas danas u Demokratskoj stranci nema težinu niti mogu da na bilo šta utiču.

No da li postoje savezništva između ljudi koji su i te kako danas važni u stranci? Boris Tadić je rekao da je više puta bio preglasavan, da nije prvi put u manjini u samoj stranci, te da je još prije godinu dana mogao reći što će se desiti?

Ako je Boris Tadić tu aludirao na mene, onda me zaista čudi zašto je svuda govorio da ću ja biti predsednik Vlade Srbije i njegov naslednik na mestu predsednika Demokratske stranke. Ako je to video pre godinu dana, trebalo je to tako i da saopšti. Moja ambicija u politici je direktno povezana sa konkretnim poslovima i sa radom, a mnogo je manje bila stranački orijentisana. Danas imate situaciju u Demokratskoj stranci da su mnogo manje krivi oni koji su izgubili izbore na svim nivoima nego ljudi za koje su građani glasali i koji su ostvarili izborni uspeh. Kako da ti ljudi budu krivi za poraz kandidata Demokratske stranke na predsedničkim izborima? Ne, upravo su to ljudi koji treba da direktno odlučuju u Demokratskoj stranci, jer ona više nikad ne sme da bude pod starateljstvom uskog kruga prijatelja i savetnika koji ne snose nikakve posledice kada se na izborima izgubi. Ja ću vam sada dati jedan podatak: u Beogradu bi pobeda Demokratske stranke bila mnogo veća da nije bilo negativne kampanje protiv Tomislava Nikolića. Naša su istraživanja pokazala da je velika većina muškaraca izašla na izbore, ali da četrdeset odsto žena nije, jer im se zgadila negativna kampanja i one su se povukle. A upravo među ženama Demokratska stranka je u Beogradu, prema svim istraživanjima, imala tri puta više glasova nego naši politički rivali. Ja ne prihvatam da za nas neko treba da glasa jer smo mi manje loši – to je defanzivna politika i dosta više toga; kada sam pokušavao da kažem da ne smemo to da radimo, niko me nije slušao. Za nas u Beogradu, za Pajtića u Vojvodini i druge u Despotovcu, Užicu i Leskovcu ljudi su glasali zato što smo dobro radili svoj posao, a ne zato što smo bili manje loši od drugih.

Tko je odgovoran za tu negativnu kampanju?

Odgovorni su oni koji su vodili kampanju na republičkom nivou – od Tadića pa do onih koje je on postavio da odlučuju o kampanji. Ne mogu oni sada da se kriju, kao nema veze. Kako nema veze? Ima veze! Ko je odgovoran za to što je Tomislav Nikolić danas predsednik Srbije? Kolika je odgovornost Borisa Tadića, koji sam kaže da je pomogao u Nikolićevom političkom profilisanju? Pa super mu je pomogao – da ga pobedi! Nije posao predsednika Republike da pomaže opozicione partije u njihovom političkom profilisanju, već da vodi zemlju, a ako je u isto vreme i predsednik Demokratske stranke – da se bavi njenim sopstvenim interesima. Nemojte da mislite da smatram da je loše što je Srpska radikalna stranka sa svim njenim stavovima danas vanparlamentarna stranka. Mislim da je to dobro. Mislim takođe i da je politika Demokratske stranke – o čijoj potrebi promene programa sada govori Boris Tadić, mada ja tako ne vidim – danas ostvarila najveću pobedu. Na ovim izborima od 6. maja ostvareno je ono što je Zoran Đinđić tražio od Srbije – a to je da bude proevropska zemlja, da se okrene Zapadu, da bude socijalno odgovorna. Danas u parlamentu od 250 poslanika sedi 230 koji se ili deklarativno ili suštinski za to zalažu. To je tekovina svih nas koji smo demonstrirali devedesetih i objašnjavali šta treba da se radi. To je očigledno pobeda Demokratske stranke, ali je narod rekao – ponoviću još jednom – program je dobar, ali vi koji ste ga sprovodili na republičkom nivou niste bili dobri.

Da li se razmišljalo o velikoj koaliciji sa SNS-om?

Ne. Mi smo više puta u Demokratskoj stranci rekli da nećemo s njima da pravimo koaliciju. Činjenica jeste da ljude iz SNS-a, SPS-a i URS-a danas prima cela Evropa i ceo svet, i to najnormalnije. Ne možemo mi da vičemo da su oni za sve njih dobri, a da za Demokratsku stranku nisu dobri. Sve što smo uradili, najpre u vreme Zorana Đinđića, a onda i u vreme Borisa Tadića, uradili smo sa koalicionim partnerima: PDV smo uvodili sa Dinkićem, saradnju sa Hagom završavali sa Ivicom Dačićem... Ne mogu a da ne kažem da podržavam ono što Aleksandar Vučić u medijima govori kada najavljuje borbu protiv korupcije i kriminala, mada mislim da za to postoje i drugi načini. Uvek ću se zalagati za borbu protiv kriminala, jačanje institucija, za napuštanje te demagogije o davanju plata na način na koji se daju u velikim sistemima. Treba zaista otvoriti konkurse i reći: Coca-Cola plaća vrhunskog menadžera toliko – dajte da toliko platimo onog ko vodi EPS. Jer EPS je za Srbiju milion puta važniji od Coca-Cole. Ili bilo koja od tih naših velikih firmi. Dosta je demagogije i vreme je da se sa konkretnim problemima nosimo na konkretan način.

U javnosti se govori o paktu o nenapadnju između vas i Vučića. U cijeloj Srbiji se mijenja lokalna vlast – na primer u Novom Sadu – ali nema indicija da bi se to moglo dogoditi u Beogradu...

Vlast u Novom Sadu promenjena je na način koji je za mene potpuno neprihvatljiv, sa znatnim brojem odbornika koji su izbačeni iz svojih stranaka... Ispalo je i da su građani koji su glasali za Ligu socijaldemokrata Vojvodine na kraju glasali za SNS. Ne verujem u uspeh tih koalicija. Smatram da mandati, ako su dobijeni na proporcionalnim a ne na većinskim zborima, pripadaju strankama jer će u suprotnom završiti na pijaci kao što se i događa. Situacija u Beogradu je drugačija – mi u gradskom parlamentu sami imamo skoro pedeset odsto mesta. Zatim, u Beogradu smo na izbore izašli zajedno sa našim koalicionim partnerima i vezuju nas zajednička politika i rezultati. Siguran sam da veliki broj građana misli da se gradonačelnik direktno birao na tim izborima i zato veoma poštujem stav Aleksandra Vučića, koji je rekao da sam pobedio i da on ne može biti gradonačelnik. A da li će oni u budućnosti pokušati da naprave novu većinu u gradskom parlamentu – ja to ne mogu da vam kažem. Mislim da ko god je išao protiv volje građana nije na kraju dobro prošao.

Aleksandar Vučić je prije tri mjeseca javno rekao da je Milici Delević ponudio mjesto ministra vanjskih poslova. Kakav je bio vaš stav u vezi s tim?

Ako smatramo da je Srbiji mesto u Evropskoj uniji, onda je dužnost nas demokrata da učinimo sve da na tom putu budemo što uspešniji. Milica je osoba za koju se svi slažu da je najbolja za taj posao. Ja sam smatrao da Demokratska stranka i ona sama treba da prihvate tu žrtvu i da sedi u vladi kojoj smo mi opozicija. Želim jasno da kažem: mi nismo opozicija evropskom putu Srbije; mi smo opozicija lošim stvarima koje aktualna vlada radi. Zato sam se ja u svojoj pisanoj diskusiji Predsedništvu založio za to, a nije mi bilo lako, nemojte da mislite da mi je bilo lako. Aleksandar Vučić i ja smo najveći politički protivnici na političkoj sceni Srbije, mnogo veći nego Tomislav Nikolić i Boris Tadić. Već dva dana nakon izbora, kada sam video slike, mislio sam da su oni najbolji prijatelji. Vučić i ja nismo najbolji prijatelji. Imali smo u karijeri mnoge različite stavove, imamo ih i danas, ali postoje pojedine stvari u kojima imamo isto mišljenje. Smatram da je dužnost svih nas koji se bavimo politikom da uradimo sve što možemo da se u ovoj zemlji živi što bolje. Ako bi Srbija sa Milicom Delević kao ministarkom spoljnih poslova išla brže ka Evropi, onda je Demokratska stranka trebalo da se žrtvuje i to prihvati bez obzira koliko bi mnogima, a posebno meni, bilo teško da takvu situaciju prihvate.

Između ostalog, Boris Tadić je rekao da neće dopustiti da se Demokratska stranka pretvori u poslovni klub. Kakav je vaš odnos prema krupnim biznismenima?

Kao prvo, zakon definiše odnos prema svima u ovoj zemlji, a ne odnos stranaka i pojedinih vlasnika krupnog kapitala. Da se razumemo, ja te ljude poštujem kada zapošljavaju građane i kada preko njih dolaze ozbiljne strane kompanije u Srbiju. Ali oni za mene postaju tajkuni kada na osnovu svoje prirodno jake pozicije požele da ostvare zaradu na račun države. Ima puno ljudi u zemlji koji rade poslove na čijem kraju je država i koji oštećuju državu i državne firme praveći profit. E tu ja s njima ulazim u ozbiljan sukob. Moj odnos prema vlasnicima kapitala je sledeći: ko god od njih dođe i kaže da će zaposliti hiljadu ljudi u Beogradu – može da se preziva kako god hoće – ja ću ići s njim od šaltera do šaltera da što pre dobije sve što treba. Ali, ako mi smatramo da Luka Beograd pripada gradu, a ne Milanu Beku i Miroslavu Miškoviću, ići ćemo na sud i borićemo se. Takođe, smatrali smo i da je lokacija za Tržni centar "Ušće" data na nezakonit način Petru Matiću i podneli smo krivične prijave zbog toga. U slučaju PKB-a, doveli smo do toga da i "Salford" i "Farmakom" plaćaju tržišnu cenu mleka, a "MK Komerc" i Miodrag Kostić tržišnu cenu šećerne repe. To je moj posao i ja se za to borim od prvog dana. Mislim da je sramota za ovu zemlju da ljudi koji su vlasnici velikog kapitala ili se bar tako predstavljaju, nisu za svoj grad uradili skoro ništa. Jedino što je veliko urađeno u Beogradu – izvinjavam se ako nešto ne znam – jeste to što je Delta napravila Centar za decu ometenu u razvoju vredan dva miliona evra. Ko god mi dođe i kaže evo dva miliona za decu, za invalide, ja ću da mu kažem veliko hvala. Ko god je pare stekao nelegalno i ko god pokušava da na račun Beograđana napravi profit – ja ću mu biti najljući protivnik. Upravo zbog toga neki ljudi koje zovemo tajkunima i koji su pre četiri godine pokušali sve da urade da ne postanem gradonačelnik – ceo grad su ispisali grafitima da sam ja tajkun – danas ponovo dižu glave i smeta im i sama pomisao da bih mogao postati još nešto više u Demokratskoj stranci.

Koliki je uticaj vlasnika krupnog kapitala na Demokratsku stranku?

Mogu samo da kažem da niko na mene nema uticaj, osim mojih saradnika, i tu nemam šta da dodam. Mislim da ti vlasnici krupnog kapitala svesno prikazuju sebe važnijim i značajnijim u odnosu na političke partije nego što je to u realnosti.

Vi ste iz biznisa došli u politiku...

Mislite na to da sam napravio uglednu i dobrostojeću regionalnu kompaniju, a onda sam se, rečeno žargonom Beograđana, odao politici? Nije sramota ući u politiku kao situiran čovek. Sramota je obogatiti se od politike, a ne od rada; sramota je kada bavljenje politikom svodi na preskakanje socijalnih stepenica. Neki članovi Demokratske stranke i svih ostalih stranaka dali su doprinos politici kao biznisu. Voleo bih da u ovoj zemlji ima što više uspešnih privrednika i da su ušli u politiku na ovaj ili onaj način. Jer ako su umeli da zarade poštujući tržišna pravila a ne krađom, onda će sigurno znati da naprave nešto i za Srbiju. Mislim, takođe, i da bi njihova moralna obaveza bila da deo svog znanja ustupe državi i da neka javna preduzeća postanu bolja i profesionalnija.

Ipak, neki ljudi iz stranke vas doživljavaju kao predstavnika krupnog kapitala.

Ja sam danas manjinski suvlasnik firme koja nema nijednog državnog klijenta, koja je najveća u pola zemalja bivše Jugoslavije, koja radi po Evropi i ima vrhunski menadžment. Ja se u njihov rad ne mešam jer u biznisu možete uspeti samo ako uz sebe imate ljude koji su isti ili bolji od vas.

Da raščistimo – jeste li ili niste predstavnik kapitala u Demokratskoj stranci?

Ja sam možda najveći levičar u Demokratskoj stranci. U mojoj firmi, dok sam je vodio, a i danas, postojalo je sve ono što danas postoji u Beogradu – pomoć trudnicama i porodiljama, sve plate "na belo", krediti... Iz firme dok sam je ja vodio, niko nije otpušten. Ja sam čovek koji duboko veruje u tim, a tim mora imati lidera. Što u jednoj stranci ima više lidera to je ona bolja. To su ljudi koji mogu da preuzmu odgovornost i nastave dalje. Verujem u timski rad; verujem da sami ne možete ništa.

Bili ste među liderima studentskih protesta početkom devedesetih. Od tada se mnogo što promijenilo. Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije, na primjer, potpisale su Deklaraciju o političkom pomirenju. Da li političke bitke iz devedesetih imaju još uticaja, pogotovo sada kada je Demokratska stranka prešla u opoziciju?

Pre svega, ja ne verujem u deklaracije i rezolucije... Verujem u konkretne stvari i konkretne pokazatelje ko šta radi i konkretne zajedničke interese ljudi. Mi smo devedesetih menjali jedan sistem, tražili da jedan čovek ode, on je ostao predugo i to je ovu zemlju skupo koštalo. Naše istorijske greške su nešto na čemu treba da učimo i da se trudimo da ih nikad više ne ponovimo.

Čuli ste za vic: "Tito je, za razliku od Tadića, svog Đilasa na vreme uklonio"?

Obično ne komentarišem viceve, ali moram da priznam da je mnogo bolji vic koji je Boris Tadić ispričao o miševima koji su se napili, tresli kavez i vikali: "Mac, mac..."

Kakav je vaš lični odnos sa Borisom Tadićem? Izjavili ste svojevremeno da ste zbog njega ušli u politiku...

Ja sebe zaista doživljavam kao jednog od najlojalnijih saradnika Borisa Tadića. Zahvaljujući njemu i Demokratskoj stranci dobio sam šansu da postanem gradonačelnik Beograda i pokažem da li znam da radim ili ne. Naši odnosi posle 20. maja nisu ni blizu onima kakvi su bili pre tog datuma i meni je zbog toga žao.

Da li ćete mu ipak biti protivkandidat na Izbornoj skupštini Demokratske stranke 9. novembra?

Rekao sam vam da će o kandidatima za predsednika odlučivati odbori Demokratske stranke. U narednih nekoliko dana videćemo šta oni misle. Svi mi koji uđemo u stranku prihvatamo da deo svoje samostalnosti prenesemo na stranačke organe. Sačekajmo da vidimo šta o svemu ovome stranka misli pa da se tek onda o tome izjašnjavamo.

Razgovarao Filip Švarm