Замерају ми исто што и Ђинђићу

(Време, 27. 9. 2012)

Демократска странка је дошла у потенцијалну ситуацију да 7. маја, па онда 21. маја може да предложи председника владе, али је Борис Тадић одлучио да он буде премијер а не ја. Тачно је, причали смо о месту премијера. Рекао сам тада председнику државе и странке да ја хоћу да будем премијер када премијер заиста буде премијер и да не желим да будем председник владе а да је заиста не водим већ да служим за украс.

"Надам се да сам ти помогао овим." Овако почиње посљедњи пасус пропратног писма Горана Весића, бившег функционера Демократске странке Драгану Ђиласу, објављеног 25. септембра у "Данасу". Како тврди овај лист, Весић је за Ђиласа, по наруџби, написао "Манифест нових демократа", програмски документ са циљем да му послужи у преузимању предсједничке функције у Демократској странци или као база за формирање нове политичке партије. Тешко да се Весић надао да ће помоћи Ђиласу. Баш напротив. Можда не треба сумњати да је и писмо и "Манифест" послао Ђиласу, али више је готово невјероватно да би замјеник предсједника Демократске странке ангажирао Весића за било што; исувише је дуга историја њихових сукоба. Писмо и "Манифест" нису били тема овог интервјуа пошто су објављени касније, али је сам Ђилас у току разговара поменуо Весића као човјека без моћи и утицаја у странци коју, заједно са још неким другима, настоји да искористи садашње сукобе у вођству демократа. Зато писмо и "Манифест" треба тако и третирати, односно као значајан допринос методама и тактикама у политичким обрачунима. Иначе, Ђилас је још прије мјесец дана демантирао да му Горан Весић пише програм и стратегију дјеловања. Али, ситуација у Демократској странци након преласка у опозицију и пред страначке изборе и те како су тема овог интервјуа.

"Демократска странка је опозиција на нивоу целе Србије осим у неколико градова, локалних самоуправа и у Војводини. Не мислим да смо толико лоше прошли на сам дан избора, већ да смо изгубили власт због погрешне политике после њих.

Свака странка у таквој ситуацији уђе у фазу преиспитивања: ако смо заиста прихватили поруке које смо добили од грађана, онда се у овој фази морају дефинисати неке ствари, мора да дође до промена, до реформи и да се окренемо будућности. Управо на тај начин ја видим све што се дешава у Демократској странци од 20. маја – заправо од 6. маја – па до данас", каже за "Време" Драган Ђилас.

"ВРЕМЕ": У том контексту, да ли ћете бити кандидат за предсједника Демократске странке на партијској Скупштини 9. новембра?

ДРАГАН ЂИЛАС: Да бисте били кандидат за председника, морају да вас предложе одбори Демократске странке. Свако ко данас сам себе кандидује не поштује страначку организацију и њену процедуру. Кад одбори буду рекли шта мисле ко треба да буде кандидат за председника Демократске странке, ја ћу тек тада моћи да донесем одлуку.

Да ли вас у овом тренутку поједини одбори предлажу за кандидата за предсједника Демократске странке?

По Статуту странке потребно је да Председништво донесе одлуку о формирању организационог одбора и тек тада би требало да започну формалне изборне радње. Међутим, неки одбори у Србији већ су кандидовали Бориса Тадића за председника, а вероватно има и још неких других кандидата. У сваком случају, ја у овом тренутку не сматрам да је у Демократској странци отпочела изборна процедура, тако да се одговор на ваше питање може дати тек за седам дана.

Многи људи у странци говоре о потреби промјене програма. Борис Тадић, на примјер, говори о потреби да треба јаче нагласити социјалдемократско опредјељење. Како ви видите програм Демократске странке?

Програм Демократске странке је добар. Можда и треба да променимо неке ствари у досадашњем програму, али нас он ни до сада није ометао да постигнемо боље резултате. Једноставно, ми се у пракси нисмо показали ни као довољно искрени а ни као довољно успешни заштитници оних које би, пре свега, као странка левице требало да заступамо. Наравно, то су сви грађани, али и губитници транзиције, средња класа итд. Сама по себи измена програма не значи ништа. Оно што је нама потребно јесте озбиљна реформа целе странке, цео један програм друштвених реформи, нови људи који ће то реализовати и динамика у којој ћемо те циљеве достићи. Све остало је нечији алиби и губљење времена. Нама су потребне конкретне промене.

А колико је Демократска странка заиста партија љевице?

Позиција Демократске странке се зна: то је од центра ка левици. Ја сам човек који дубоко верује у идеје социјалне правде, посебно сада у економској кризи. Сама Демократска странка почела је као високоинтелектуални кружок, па прешла у фазу лидерске странке у једном бунту и побуни народа и, на крају је, као велика странка заиста, реално-историјски, променила Србију. Заслуге за ту, последњу фазу која траје већ десетак година, припадају Борису Тадићу. Међутим, чињеница је да се свет променио. Идеолошки предзнаци неретко су нешто попут побрканих лончића: у данашњем свету негде десница успешније заступа права радника него левица; негде капитализам примењује потпуно социјалистичке рецепте; у Америци се десило доскора незамисливо да држава помаже банке... Сведоци смо и сарадње и љутих политичких противника у разним земљама. Сматрам да ми као странка треба да утврдимо шта је то корисно за Србију и њене грађане и склон сам да у тој тачки намерно заборавим на имена других странака. Или, прецизније: као у Београду да кажем – прошли су избори, идемо заједно да радимо, пустимо то ко је дошао из које странке и хајде да направимо неки резултат. Таква сарадња, свакако, није могућа са свим странкама, али је могућа са већином. Демократска странка ће увек бити социјалдемократска странка. Никад то не смемо сметнути с ума као ни чињеницу да смо данас реални заступници половине грађана Србије који нису гласали за овакву владу. Али ми ћутимо! У протекла четири месеца Демократска странка ћути! То ме љути јер људима остајемо дужни одговоре који они траже од странке која има социјалдемократску оријентацију; људи од нас траже да поставимо путоказе, да их заштитимо, да улијемо реалну наду да је могућа другачија Србија од ове како данас изгледа.

Зашто демократе ћуте?

Данас Демократску странку чине две групе људи. Једни су захваљујући добрим изборним резултатима остали на функцијама на којим су били и пре тога попут Бојана Пајтића, па градоначелника Лесковца и Ужица и многих других општина и градова укључујући и Београд. Ми имамо конкретан посао за који су нас грађани изабрали и не би било фер да потрошимо своје радно време само на Демократску странку. Демократска странка има свог председника и сматрам да је он човек који треба да диктира тон странци својим иступањима, појављивањима у медијима и саопштењима. Само једном сам у протекла четири месеца јавно иступио као заменик председника странке: тражио сам да странка почне да функционише, да дајемо предлоге, да када критикујемо истовремено предлажемо и решење... На пример, сматрао сам да смо кад је власт мењала Закон о гувернеру Народне банке Србије били дужни да предложимо да се гувернер бира са двотрећинском већином; на тај начин бисмо ојачали независност те институције. Није идеја да само критикујете и расправљате се у парламенту – идеја је да понудите предлог како нешто да се реши. Мислим да је прича "ови ништа не ваљају, а ми смо супер" постала бесмислена.

Шта кажете на критике неких људи из странке, па и Бориса Тадића да сте прагматичан човјек без икакве идеологије?

Кажем да ватрени идеолози обично скривају своје неуспехе великим паролама. Мени данас замерају исте ствари – извињавам се на поређењу – које су замерали и Зорану Ђинђићу пре скоро двадесет година: да ће пустити тајкуне у странку, да нема идеологије итд. На то увек одговарам да идеологија јесте скуп идеја и очекивања, али и акције, праксе и резултата. Половично схваћена идеологија не отвара радна места, не храни гладне и не унапређује друштво. Практично, Демократска странка и данас понавља стари сукоб који постоји још од разлаза између Зорана Ђинђића и Драгољуба Мићуновића – а то је сукоб између председничке идеологије и премијерске праксе. У време кризе, сматрам да странка треба да буде вођена премијерски; у време стабилности, државници који воде странку имају предност јер тада има времена и да се процењује три пута и да се полако доносе одлуке... У време кризе, овој земљи треба премијер; у време кризе пракса има предност над теоријом, ствараоци над теоретичарима, радници над чиновницима, привредници над политичарима и премијери над председницима. Ово је време када се мора доносити много одлука и успешни сте ако доносите више добрих него лоших одлука. Али ово није време чекања јер нам то окружење не допушта. Ако могу да будем толико слободан да кажем: идеје левице којима Демократска странка припада – а то је наша идеологија – у протекле четири године примењиване су у пракси у Београду. Рекли смо хајде да видимо који су то слојеви у условима кризе најугроженији, како да финансирамо плате трудницама, како да помогнемо породиљама и пензионерима, како да омогућимо сваком запосленом родитељу да остави дете у вртићу по цени од једне петине тржишне цене... Идеологија се спроводи у пракси, а не махањем папирима и ритуалним заклињањима.

Да се вратимо на резултате избора: Борис Тадић је рекао да је предлагао да се одмах пређе у опозицију, али да је Председништво странке захтјевало да преговара о формирању владе и да он буде премијер. Какав је био ваш став?

Ми смо направили велику грешку јер смо још седмог маја могли да формирамо владу без икаквих проблема; ми то нисмо урадили јер смо желели да сачекамо други круг председничких избора. Председништво се састало 21. маја, увече, дан пошто је председник Тадић рекао да се повлачи. На том састанку је било више кандидата за председника владе да би у једном тренутку људи који нису чланови овог тела, попут Срђана Шапера, предложили Бориса Тадића за премијера. Пошто он то није одбио, Председништво га је подржало као свог председника и човека који је освојио милион и по гласова да отпочне преговоре са СПС-ом о формирању владе. Није постојао ниједан разлог да Демократска странка која је у току кризе на изборима имала само два посто мање гласова од највеће опозиционе партије и са странкама које су чиниле прошлу владу не направи нову. Зато смо и гласали и дали подршку Борису Тадићу да води преговоре и састави Владу Србије која ће бити најбоља за грађане и адекватна резултатима парламентарних избора.

Једном давно сте изјавили да желите да будете премијер. Да ли вам је Борис Тадић понудио ту функцију?

Функција кандидата за место премијера не постоји. Место премијера нудите када имате већину у парламенту и могућност да га изаберете. Демократска странка је 2008. имала ту могућност и Председништво се између Бојана Пајтића и Вука Јеремића изјаснило за Пајтића. Међутим, Борис Тадић је одлучио да премијер буде Мирко Цветковић. Демократска странка је други пут дошла у потенцијалну ситуацију да 7. маја, па онда 21. маја може да предложи председника владе, али је Борис Тадић одлучио да он буде премијер а не ја. Тачно је, причали смо о месту премијера. Рекао сам тада председнику државе и странке да ја хоћу да будем премијер када премијер заиста буде премијер и да не желим да будем председник владе а да је заиста не водим већ да служим за украс.

О томе се разговарало прије избора?

Тако је. Ја сам се у тој ситуацији определио да будем кандидат за градоначелника и стао пред Београђане да оцене шта сам и како радио са својим тимом.

Да ли сам добро разумио – Борис Тадић вам је прије избора нудио мјесто премијера, а ви сте то одбили?

Још једном вам кажем: некоме дајете могућност да буде премијер тек после избора ако имате већину у Скупштини; не можете некоме пре избора да понудите место председника владе када не знате какав ће бити резултат избора.

Да ли сте очекивали да ће пропасти преговори о формирању владе које је водио Борис Тадић?

То је увек опција код преговара. Међутим, нисам видео ниједан разлог да странке које су чиниле прошлу владу – а имају већину у Скупштини, чак и већу него у прошлом сазиву – поново не буду на власти.

Односи Демократске странке и Уједињених региона Србије били су прилично затегнути. Ви сте, одмах после избора 6. маја, изјавили да ћете задржати кадрове УРС-а у Скупштини града упркос томе што ова коалиција није прошла цензус у Београду. Да ли је то био аванс у преговорима за формирање владе Србије?

Не, никако. У бизнису за који ме стално оптужују откако сам дошао на власт, ви можете да будете успешни само ако се окружите људима који су бољи или бар једнако добри као и ви. То знају и политичари, али не желе да примењују. У Београду власт није функционисала по страначком кључу, него по томе да ли неко ради свој посао добро или не. Број људи који је смењен са функција у Београду у протекле четири године већи је него у целој Србији укупно. Ја сам тада, после избора, рекао да нема разлога да сви они који добро раде – јер ти људи су професионалци, а не на политичким функцијама – не наставе да и даље обављају свој посао. Они људи који су најбољи за Београђане не могу а да не буду најбољи и за мене, као првог човека Демократске странке у Београду. И многи од тих људи су остали.

Међутим, Демократска странка ипак није успела да формира владу...

Борис Тадић је водио те преговоре. Ја сам добијао информације... Мислим да је најбоље да о нечему у чему није успео говори Борис Тадић. Он је имао мандат да направи владу, а не ја.

Какве информације?

Проблем је био ко ће бити премијер – Борис Тадић или Ивица Дачић. Проблем је био и лош однос Бориса Тадића и Млађана Динкића. Очигледно је да је то било превелико оптерећење и превелико бреме да би преговори били успешни. Сматрам да је за Србију добро да Демократска странка буде у влади, али са новим људима. Многи кадрови које смо ми поставили на поједине функције нису добили поверење грађана и мислим да је ово била шанса да Демократска странка настави да води коалициону власт са новим људима. На крају смо добили једну невероватну ситуацију: све странке које су с нама биле у влади и даље су у влади само што је уместо нас ушла Српска напредна странка. Ако сада кажемо, "једино смо ми добри, а ти људи су лоши" – то тешко пије воду. Има сигурно кривице и код нас, али и више код бивших коалиционих партнера који нису искрено изнели своје захтеве, тако да преговори нису успели да добију замах и да буду успешно доведени до краја.

У чему је разлика у односу на 2008, када је Демократска странка формирала владу на бази постизборне коалиције?

Српска напредна странка је формирала владу зато што је на изборима добила функцију председника Републике. Спортским речником речено: солидно смо одиграли деведесет минута, али је на самом крају Бајаковић скривио пенал и нас више нема на европској фудбалској мапи. Имали смо, што кажу спортисти, активан резултат. Онда смо се низом погрешних одлука претворили од највећих победника избора од 6. маја у највеће губитнике: странка чији кандидат води у првом кругу председничких избора; странка која је добила само два одсто мање гласова него највећа опозициона партија у условима кризе када се свугде у Европи власт мењала; странка која је победила у Београду и Војводини; странка која је победила или била друга у општинама у којима живи седамдесет посто грађана што је најбољи доказ квалитета наших људи – е та странка је низом погрешних одлука омогућила СНС-у да дође на власт. Ми нисмо, упркос понуди коалиционих партнера, формирали владу између два круга председничких избора јер су неки наши мудраци веровали да ће то умањити шансе нашем кандидату. Забранили смо, даље, локалним организацијама не само да праве коалиције са СНС-ом, него да уопште преговарају о коалицијама са другим странкама и тим људима који се на локалу баве политиком како би дошли на власт у својој средини рекли смо да не раде ништа него да чекају резултате другог круга. Наравно, то су онда сви други искористили и тамо где су СНС, УРС и СПС формирали власт, ми нисмо могли да очекујемо да ће они радити за нашег кандидата на председничким изборима. И на крају, три месеца након што се све завршило, променили смо одлуку да се не могу правити коалиције са СНС-ом на локалу и признали грешку. Чија је одговорност за све те погрешне одлуке? И како се та одговорност манифестује кроз конкретне ствари у политици?

Борис Тадић је изјавио да су исти људи који су инсистирали да он буде премијер и да води преговоре, послије од њега тражили да се повуче. Да ли је мислио на вас?

Борис Тадић је, након месец дана преговора о влади, дошао на Председништво и рекао да он не може да остане на месту председника странке уколико не постане премијер. Тада је рекао да би му то био други пораз и да он, у тој ситуацији, не може да настави даље. После тога смо он и ја сели и разговарали. Рекао сам му да пошто је то његов став морамо да размишљамо о будућности Србије и Демократске странке, којима је потребан Борис Тадић као државник који је урадио много других добрих ствари; рекао сам му и да морамо да уђемо у озбиљну реформу странке и да се, наравно, мора наћи место за њега, али не на политичко-оперативној функцији јер када сте били председник Републике у два мандата, а трећи пут изгубили на изборима, тада се више оперативно не бавите политиком. Сматрао сам да је то најбоље решење. Дакле, да на Програмској скупштини прилагодимо статут и организацију странке новим временима и да тек после тога идемо на изборну скупштину. Сматрао сам и да је то у складу с оним што је рекао и сам Борис Тадић – а то је да не треба да више буде председник Демократске странке. Он је свој став променио и ми смо данас у једној ситуацији да Изборна скупштина буде тек за два месеца, да је Демократска странка главна тема у свим медијима, да чаршија с нама испира уста... Почеле су борбе у самој странци... То није добро за Демократску странку, а сматрам да смо ми, као партија лево од центра и са пуно квалитетних људи, потребни Србији.

Пребацује вам се и да сте мислили само на ваш изборни резултат у Скупштини града, а не и на резултате предсједничких избора...

Вређате људе када кажете да њихове гласове у вашу кутију треба да донесу страначки активисти. На овим изборима грађани нису оцењивали кампању Београдског одбора ДС-а, већ рад сваког од нас. Ми смо одлично прошли на локалу у Београду. Не парламентарним изборима смо се провукли, али је Борис Тадић изгубио од Томислава Николића на председничким изборима. Ја не прихватам ни личну ни кривицу београдског дела Демократске странке за изгубљене председничке изборе. Изгубио је онај који је био осам година председник јер председнички избори представљају директан однос између кандидата и грађана, а не странака и грађана. Кандидати, а не странке, доводе своје присталице на биралишта. Ако је Борису Тадићу лакше да оптужи београдски део Демократске странке него да се суочи са вољом грађана – нека му тако и буде. Ја сам поносан на београдске демократе које предводи Александар Шапић.

Што је опредијелило изборе у Београду?

На локалу људи су рекли: гледамо вас, мајстори, шта сте урадили за четири године, како је тада изгледао наш град, а како сада – и за своје резултате Демократска странка је у Београду добила 36 одсто гласова. То није била, како су је звали, кампања контраста. На парламентарним изборима грађани су оцењивали владу и, схвативши дубину кризе, а мало повучени и успесима у Београду, ми смо освојили 25 одсто гласова. Борис Тадић је у првом кругу у Београду победио Томислава Николића – истина, само за два одсто – али победио. Међутим, грађани су ипак рекли да влада није била добра и да је председник Републике преузимао много одговорности за то и добили смо изборни резултат какав смо добили. Поновићу још једном: звучи увредљиво када изађете и кажете да је странка требала да резултате те ваше политике убаци у вашу гласачку кутију, односно да пренесе резултате локалних избора. Нема ту шта да се пренесе. Не може да буде крив активиста који је уместо двадесет кућа обишао дванаест да би убедио људе да гласају за Бориса Тадића. Данас за то постоје медији и други начини. Наравно да ја мислим да је Борис Тадић бољи председник Србије од Томислава Николића. И увек ћу то мислити. Али грађани су одлучили, а на истим изборима су нам поручили и да Демократска странка треба да остане на власти али са новим људима и са новим методама. Само што ми нисмо хтели да чујемо. Морамо да се захвалимо људима који су се много окористили од Демократске странке, који нису поштовали свој посао, који су много богатији сишли са власти него што су у њу ушли – е то је наш унутрашњи дневни ред. Ја прихватам последице изборног пораза Бориса Тадића као кандидата Демократске странке, али не прихватам кривицу за то.

Сигуран сам да ће се о овоме много говорити и на Изборној скупштини Демократске стране 9. новембра. Због чега сте били против опћих страначких избора?

Зато што су делегатски избори једноставнији, оперативнији и јефтинији; зато што су на таквим изборима изабрани сви председници Демократске странке; зато што су могли да буду одржани у року од тридесет дана; зато што нисмо морали да будемо тема којом чаршија испире уста; зато што се онда кампања води кроз одборе, а не кроз медије; зато што неке ствари које постоје на Западу не можемо тек тако да овде применимо; на крају крајева и не знам колико би људи могло да учествује на тим изборима зато што по нашем статуту мора бити плаћена чланарина – број људи који је платио чланарину десет пута је мањи од броја чланова. То су били моји аргументи. Не постоји ниједан други.

А да ли ће делегатско одлучивање омогућити вишим ешалонима странке да наметну своје одлуке?

Неће. То је скупштина са преко три хиљаде делегата. Имате, наравно, функционера, али и преко 180 одбора који одређују те делегате. Гласање ће бити потпуно тајно. Договорили смо се да нема никакве контроле, да нема сликања имена заокружених кандидата мобилним телефонима и сличних ствари. Делегати ће гласати онако како сматрају да треба и они ће одлучити какву ћемо политику водити у наредне четири године. Функционери, истина, имају право гласа, али њихов глас је само један глас. И ако мене питате, управо су обични чланови, они који су у странку ушли из идеала, ти који желе промене и који су против статуса кво – и у начину размишљања и у начину одлучивања и у кадровској политици.

Да ли је могућа конфедерализација Демократске странке?

Мене чини поносним што данас имам исте ставове као Бојан Пајтић. Мада се и о њему Борис Тадић изражавао негативно, реч је о човеку који је доктор наука, професор на Правном факултету и петнаест година у политици; Војводина од кад је он води део је Србије који се просперитетно развија. Не можете да кажете да он не зна ништа о политици или да ће странка постати конфедерација Београда и Војводине. Јер, први пут на овој Изборној скупштини Војводина неће имати загарантовано потпредседничко место. Ова земља мора да се избори за то да на најважнија и најодговорнија места дођу људи који иза себе имају резултат. На крају крајева, ја сам ставио своје име на београдским изборима и победио; у Војводини то је урадио Бојан Пајтић и победио; у Србији је име истакао Борис Тадић и изгубио.

Има и примједба Бориса Тадића о новим савезништвима у странци, односно да се у страначку борбу укључују људи који су годинама сједили на клупи за резерве због афера у прошлости...

Ти људи су били на неким позицијама у Демократској странци и чинили центре моћи 2003, не воле Бориса Тадића јер им је он одузео тај утицај. Они, свакако, имају мотив због кога би волели да се промени председник странке. Али, ти људи су прошлост. Они више немају ни моћ ни утицај, нити ће они бити ти који ће да воде Демократску странку у новим временима. Шта о њима мисли странка, она је рекла још пре девет година. Међутим, ти људи сада желе да се представе као битни, па имате појављивања Зорана Живковића, Горана Весића и не знам кога све још. Њихов глас данас у Демократској странци нема тежину нити могу да на било шта утичу.

Но да ли постоје савезништва између људи који су и те како данас важни у странци? Борис Тадић је рекао да је више пута био прегласаван, да није први пут у мањини у самој странци, те да је још прије годину дана могао рећи што ће се десити?

Ако је Борис Тадић ту алудирао на мене, онда ме заиста чуди зашто је свуда говорио да ћу ја бити председник Владе Србије и његов наследник на месту председника Демократске странке. Ако је то видео пре годину дана, требало је то тако и да саопшти. Моја амбиција у политици је директно повезана са конкретним пословима и са радом, а много је мање била страначки оријентисана. Данас имате ситуацију у Демократској странци да су много мање криви они који су изгубили изборе на свим нивоима него људи за које су грађани гласали и који су остварили изборни успех. Како да ти људи буду криви за пораз кандидата Демократске странке на председничким изборима? Не, управо су то људи који треба да директно одлучују у Демократској странци, јер она више никад не сме да буде под старатељством уског круга пријатеља и саветника који не сносе никакве последице када се на изборима изгуби. Ја ћу вам сада дати један податак: у Београду би победа Демократске странке била много већа да није било негативне кампање против Томислава Николића. Наша су истраживања показала да је велика већина мушкараца изашла на изборе, али да четрдесет одсто жена није, јер им се згадила негативна кампања и оне су се повукле. А управо међу женама Демократска странка је у Београду, према свим истраживањима, имала три пута више гласова него наши политички ривали. Ја не прихватам да за нас неко треба да гласа јер смо ми мање лоши – то је дефанзивна политика и доста више тога; када сам покушавао да кажем да не смемо то да радимо, нико ме није слушао. За нас у Београду, за Пајтића у Војводини и друге у Деспотовцу, Ужицу и Лесковцу људи су гласали зато што смо добро радили свој посао, а не зато што смо били мање лоши од других.

Тко је одговоран за ту негативну кампању?

Одговорни су они који су водили кампању на републичком нивоу – од Тадића па до оних које је он поставио да одлучују о кампањи. Не могу они сада да се крију, као нема везе. Како нема везе? Има везе! Ко је одговоран за то што је Томислав Николић данас председник Србије? Колика је одговорност Бориса Тадића, који сам каже да је помогао у Николићевом политичком профилисању? Па супер му је помогао – да га победи! Није посао председника Републике да помаже опозиционе партије у њиховом политичком профилисању, већ да води земљу, а ако је у исто време и председник Демократске странке – да се бави њеним сопственим интересима. Немојте да мислите да сматрам да је лоше што је Српска радикална странка са свим њеним ставовима данас ванпарламентарна странка. Мислим да је то добро. Мислим такође и да је политика Демократске странке – о чијој потреби промене програма сада говори Борис Тадић, мада ја тако не видим – данас остварила највећу победу. На овим изборима од 6. маја остварено је оно што је Зоран Ђинђић тражио од Србије – а то је да буде проевропска земља, да се окрене Западу, да буде социјално одговорна. Данас у парламенту од 250 посланика седи 230 који се или декларативно или суштински за то залажу. То је тековина свих нас који смо демонстрирали деведесетих и објашњавали шта треба да се ради. То је очигледно победа Демократске странке, али је народ рекао – поновићу још једном – програм је добар, али ви који сте га спроводили на републичком нивоу нисте били добри.

Да ли се размишљало о великој коалицији са СНС-ом?

Не. Ми смо више пута у Демократској странци рекли да нећемо с њима да правимо коалицију. Чињеница јесте да људе из СНС-а, СПС-а и УРС-а данас прима цела Европа и цео свет, и то најнормалније. Не можемо ми да вичемо да су они за све њих добри, а да за Демократску странку нису добри. Све што смо урадили, најпре у време Зорана Ђинђића, а онда и у време Бориса Тадића, урадили смо са коалиционим партнерима: ПДВ смо уводили са Динкићем, сарадњу са Хагом завршавали са Ивицом Дачићем... Не могу а да не кажем да подржавам оно што Александар Вучић у медијима говори када најављује борбу против корупције и криминала, мада мислим да за то постоје и други начини. Увек ћу се залагати за борбу против криминала, јачање институција, за напуштање те демагогије о давању плата на начин на који се дају у великим системима. Треба заиста отворити конкурсе и рећи: Цоца-Цола плаћа врхунског менаџера толико – дајте да толико платимо оног ко води ЕПС. Јер ЕПС је за Србију милион пута важнији од Цоца-Цоле. Или било која од тих наших великих фирми. Доста је демагогије и време је да се са конкретним проблемима носимо на конкретан начин.

У јавности се говори о пакту о ненападњу између вас и Вучића. У цијелој Србији се мијења локална власт – на пример у Новом Саду – али нема индиција да би се то могло догодити у Београду...

Власт у Новом Саду промењена је на начин који је за мене потпуно неприхватљив, са знатним бројем одборника који су избачени из својих странака... Испало је и да су грађани који су гласали за Лигу социјалдемократа Војводине на крају гласали за СНС. Не верујем у успех тих коалиција. Сматрам да мандати, ако су добијени на пропорционалним а не на већинским зборима, припадају странкама јер ће у супротном завршити на пијаци као што се и догађа. Ситуација у Београду је другачија – ми у градском парламенту сами имамо скоро педесет одсто места. Затим, у Београду смо на изборе изашли заједно са нашим коалиционим партнерима и везују нас заједничка политика и резултати. Сигуран сам да велики број грађана мисли да се градоначелник директно бирао на тим изборима и зато веома поштујем став Александра Вучића, који је рекао да сам победио и да он не може бити градоначелник. А да ли ће они у будућности покушати да направе нову већину у градском парламенту – ја то не могу да вам кажем. Мислим да ко год је ишао против воље грађана није на крају добро прошао.

Александар Вучић је прије три мјесеца јавно рекао да је Милици Делевић понудио мјесто министра вањских послова. Какав је био ваш став у вези с тим?

Ако сматрамо да је Србији место у Европској унији, онда је дужност нас демократа да учинимо све да на том путу будемо што успешнији. Милица је особа за коју се сви слажу да је најбоља за тај посао. Ја сам сматрао да Демократска странка и она сама треба да прихвате ту жртву и да седи у влади којој смо ми опозиција. Желим јасно да кажем: ми нисмо опозиција европском путу Србије; ми смо опозиција лошим стварима које актуална влада ради. Зато сам се ја у својој писаној дискусији Председништву заложио за то, а није ми било лако, немојте да мислите да ми је било лако. Александар Вучић и ја смо највећи политички противници на политичкој сцени Србије, много већи него Томислав Николић и Борис Тадић. Већ два дана након избора, када сам видео слике, мислио сам да су они најбољи пријатељи. Вучић и ја нисмо најбољи пријатељи. Имали смо у каријери многе различите ставове, имамо их и данас, али постоје поједине ствари у којима имамо исто мишљење. Сматрам да је дужност свих нас који се бавимо политиком да урадимо све што можемо да се у овој земљи живи што боље. Ако би Србија са Милицом Делевић као министарком спољних послова ишла брже ка Европи, онда је Демократска странка требало да се жртвује и то прихвати без обзира колико би многима, а посебно мени, било тешко да такву ситуацију прихвате.

Између осталог, Борис Тадић је рекао да неће допустити да се Демократска странка претвори у пословни клуб. Какав је ваш однос према крупним бизнисменима?

Као прво, закон дефинише однос према свима у овој земљи, а не однос странака и појединих власника крупног капитала. Да се разумемо, ја те људе поштујем када запошљавају грађане и када преко њих долазе озбиљне стране компаније у Србију. Али они за мене постају тајкуни када на основу своје природно јаке позиције пожеле да остваре зараду на рачун државе. Има пуно људи у земљи који раде послове на чијем крају је држава и који оштећују државу и државне фирме правећи профит. Е ту ја с њима улазим у озбиљан сукоб. Мој однос према власницима капитала је следећи: ко год од њих дође и каже да ће запослити хиљаду људи у Београду – може да се презива како год хоће – ја ћу ићи с њим од шалтера до шалтера да што пре добије све што треба. Али, ако ми сматрамо да Лука Београд припада граду, а не Милану Беку и Мирославу Мишковићу, ићи ћемо на суд и борићемо се. Такође, сматрали смо и да је локација за Тржни центар "Ушће" дата на незаконит начин Петру Матићу и поднели смо кривичне пријаве због тога. У случају ПКБ-а, довели смо до тога да и "Салфорд" и "Фармаком" плаћају тржишну цену млека, а "МК Комерц" и Миодраг Костић тржишну цену шећерне репе. То је мој посао и ја се за то борим од првог дана. Мислим да је срамота за ову земљу да људи који су власници великог капитала или се бар тако представљају, нису за свој град урадили скоро ништа. Једино што је велико урађено у Београду – извињавам се ако нешто не знам – јесте то што је Делта направила Центар за децу ометену у развоју вредан два милиона евра. Ко год ми дође и каже ево два милиона за децу, за инвалиде, ја ћу да му кажем велико хвала. Ко год је паре стекао нелегално и ко год покушава да на рачун Београђана направи профит – ја ћу му бити најљући противник. Управо због тога неки људи које зовемо тајкунима и који су пре четири године покушали све да ураде да не постанем градоначелник – цео град су исписали графитима да сам ја тајкун – данас поново дижу главе и смета им и сама помисао да бих могао постати још нешто више у Демократској странци.

Колики је утицај власника крупног капитала на Демократску странку?

Могу само да кажем да нико на мене нема утицај, осим мојих сарадника, и ту немам шта да додам. Мислим да ти власници крупног капитала свесно приказују себе важнијим и значајнијим у односу на политичке партије него што је то у реалности.

Ви сте из бизниса дошли у политику...

Мислите на то да сам направио угледну и добростојећу регионалну компанију, а онда сам се, речено жаргоном Београђана, одао политици? Није срамота ући у политику као ситуиран човек. Срамота је обогатити се од политике, а не од рада; срамота је када бављење политиком своди на прескакање социјалних степеница. Неки чланови Демократске странке и свих осталих странака дали су допринос политици као бизнису. Волео бих да у овој земљи има што више успешних привредника и да су ушли у политику на овај или онај начин. Јер ако су умели да зараде поштујући тржишна правила а не крађом, онда ће сигурно знати да направе нешто и за Србију. Мислим, такође, и да би њихова морална обавеза била да део свог знања уступе држави и да нека јавна предузећа постану боља и професионалнија.

Ипак, неки људи из странке вас доживљавају као представника крупног капитала.

Ја сам данас мањински сувласник фирме која нема ниједног државног клијента, која је највећа у пола земаља бивше Југославије, која ради по Европи и има врхунски менаџмент. Ја се у њихов рад не мешам јер у бизнису можете успети само ако уз себе имате људе који су исти или бољи од вас.

Да рашчистимо – јесте ли или нисте представник капитала у Демократској странци?

Ја сам можда највећи левичар у Демократској странци. У мојој фирми, док сам је водио, а и данас, постојало је све оно што данас постоји у Београду – помоћ трудницама и породиљама, све плате "на бело", кредити... Из фирме док сам је ја водио, нико није отпуштен. Ја сам човек који дубоко верује у тим, а тим мора имати лидера. Што у једној странци има више лидера то је она боља. То су људи који могу да преузму одговорност и наставе даље. Верујем у тимски рад; верујем да сами не можете ништа.

Били сте међу лидерима студентских протеста почетком деведесетих. Од тада се много што промијенило. Демократска странка и Социјалистичка партија Србије, на примјер, потписале су Декларацију о политичком помирењу. Да ли политичке битке из деведесетих имају још утицаја, поготово сада када је Демократска странка прешла у опозицију?

Пре свега, ја не верујем у декларације и резолуције... Верујем у конкретне ствари и конкретне показатеље ко шта ради и конкретне заједничке интересе људи. Ми смо деведесетих мењали један систем, тражили да један човек оде, он је остао предуго и то је ову земљу скупо коштало. Наше историјске грешке су нешто на чему треба да учимо и да се трудимо да их никад више не поновимо.

Чули сте за виц: "Тито је, за разлику од Тадића, свог Ђиласа на време уклонио"?

Обично не коментаришем вицеве, али морам да признам да је много бољи виц који је Борис Тадић испричао о мишевима који су се напили, тресли кавез и викали: "Мац, мац..."

Какав је ваш лични однос са Борисом Тадићем? Изјавили сте својевремено да сте због њега ушли у политику...

Ја себе заиста доживљавам као једног од најлојалнијих сарадника Бориса Тадића. Захваљујући њему и Демократској странци добио сам шансу да постанем градоначелник Београда и покажем да ли знам да радим или не. Наши односи после 20. маја нису ни близу онима какви су били пре тог датума и мени је због тога жао.

Да ли ћете му ипак бити противкандидат на Изборној скупштини Демократске странке 9. новембра?

Рекао сам вам да ће о кандидатима за председника одлучивати одбори Демократске странке. У наредних неколико дана видећемо шта они мисле. Сви ми који уђемо у странку прихватамо да део своје самосталности пренесемо на страначке органе. Сачекајмо да видимо шта о свему овоме странка мисли па да се тек онда о томе изјашњавамо.

Разговарао Филип Шварм