Šef države, partije i "vrhovni komandant"

POJAM ORUŽANE SNAGE, KOJI VUČIĆ KORISTI U IZJAVAMA, U BIVŠOJ SFRJ ODNOSIO SE NA JNA, TERITORIJALNU ODBRANU I POLICIJU. SRBIJA TERITORIJALNU ODBRANU NEMA, A UPOTREBA POLICIJE, POSEBNO NjENIH SPECIJALNIH JEDINICA REGULISANA JE ZAKONOM O POLICIJI I NIGDE SE NE POMINjE "VRHOVNI KOMANDANT"

Ustav Srbije, usvojen 2006. ne poznaje odrednicu "oružane snage", a njegov član 112. izričito kaže: "Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje vojskom, postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije." Međutim, to Vučića nije sprečilo da 30. juna izjavi u Dubrovniku: "Po Ustavu Srbije ja sam vrhovni komandant oružanih snaga."

Predsednik Srbije ima svoj vojni kabinet koji bi morao da reaguje na takve greške u izjavama, ali u slučaju Vučića, oficiri u tom kabinetu ostali su "nemi". Zanimljivo je da Tomislav Nikolić, njegov prethodnik na mestu predsednika Srbije, nikad nije o sebi govorio kao o vrhovnom komandantu. Takođe, ni Boris Tadić, koji je pre bio na toj funkciji u dva mandata – iako je imao nekih pokušaja, nikad direktno nije izgovorio tu formulaciju.

Da nakon mesec dana provedenih na funkciji predsednika Republike jednom napravi takvu omašku, Vučiću bi se moglo i oprostiti neznanje.

Ali on u Rimu 25. jula, dajući izjave o svemu i svačemu, ponovo poručuje da će "kao predsednik Srbije i vrhovni komandant učiniti sve da naše oružane snage budu spremne da odgovore svakom izazovu, nadajući se da nikad neće biti potrebe za takvim njihovim angažmanom".

LANAC KOMANDE: Predsednik Srbije i ministar odbrane, naravno, ne moraju poznavati svaku reč zakona. Ali zato postoje ljudi koji su plaćeni za to, u njihovim kabinetima, Ministarstvu i Vojsci, koji bi morali ukazati da su oba zakona – o vojsci i o odbrani – jasna i da se nigde ne pominje odrednica niti formulacija "vrhovni komandant", kao ni "oružane snage". Međutim, saopštenje Ministarstva odbrane od 18. jula u celosti glasi: "Po naređenju vrhovnog komandanta Vojske Srbije, predsednika Republike Aleksandra Vučića, ministar odbrane Aleksandar Vulin kontaktirao je ministarstva odbrane svih naših suseda zahvaćenih katastrofalnim požarima, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore, kao i ministra policije Republike Srpske i ponudio svu tehničku i materijalnu pomoć sa ciljem gašenja požara i sprečavanja većih posledica. Republika Srbija i njeni građani uvek će biti tu da pomognu kad je pomoć potrebna i da u teškim trenucima pokažu da se na njih može i treba osloniti."

Ovo saopštenje još je jedno javno priznanje kršenja Ustava i zakona, jer Ustav Srbije, član 125 kaže: "Ministri su za svoj rad i za stanje u oblasti iz delokruga ministarstva odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini."

Dakle, Vučić kao predsednik Srbije ne može ništa da naredi bilo kom ministru, sve mora da ide preko premijerke Ane Brnabić, kao što ni ministar odbrane ne može da izda naređenje načelniku Generalštaba bez saglasnosti predsednika Republike.

Ali, kako je u Srbiji i njenoj vojsci lanac komandovanja poremećen od dolaska Vučića na vlast – može sve.

Moguće je tako da u maju 2014. godine, kad su počele katastrofalne poplave, Vučić na sednici Republičkog štaba za vanredne situacije, otvorenoj za javnost, protivustavno i protivzakonito postavi načelnika Generalštaba generala Ljubišu Dikovića za komandanta odbrane Šapca od vodene stihije. Pritom ne samo da ga je degradirao na nivo komandanta bataljona, već mu je još i poručio: "Bude li pao Šabac, Dikoviću, znate šta treba da radite..."

Ostalo je do danas nedorečeno šta Diković treba da uradi ukoliko "Šabac padne". Možda general na ovo kršenje zakona o vojsci, kao i pravila službe, nije reagovao zato što u tom trenutku nije zna da li mu se rešenje o penzionisanju uveliko kuca ili ne. Međutim, iz samo njemu znanih razloga, on je sliče nezakonitosti nastavio da toleriše i kasnije.

Primer za to je upotreba počasne čete Garde Vojske Srbije. Ona se ne postrojava – kako kažu oficiri koji poznaju tu materiju – u situaciji kad osoba nije prikladno obučena. Ali to očito ne vredi za Vučića. On je 1. juna, stupivši prethodno na funkciju predsednika Srbije, stao ispred počasne čete Garde Vojske u farmerkama i u sakou, bez kravate. Na taj način prekršena su interna pravila vojske za angažovanje počasnog stroja garde, jer se zna kako gost mora biti obučen. Da je Vučića dočekao vod ili četa u radnim uniformama, to bi bilo u redu, ali ne i u svečanim gardijskim uniformama.

Kako ukazuju oficiri, to nije usamljen slučaj. Isto se desilo 6. aprila 2016, kada je Vučić "otvarao" hangar na vojnom aerodromu Batajnica. I tada je došao u farmerkama i sakou, bez kravate; i tada mu je počasni stroj Garde priredio doček, predat mu je raport... Svesno kršenje pravila dakle, ali to vojni vrh nije zanimalo – bitnije im je bilo da se dodvore.

DRUŽE, PARDON, GOSPODINE: Šta je sledeće? Da li će se oficiri prilikom predaje raporta ubuduće Vučiću obraćati sa "gospodine vrhovni komandante"? Hoće li na taj način i dalje kršiti pravila službe ili će se ona menjati i ta odrednica uvesti? Da li će se možda menjati i deo protokola da se najviše vojne počasti mogu odavati i ljudima koji su neadekvatno obučeni, pa da, recimo, sledeći put počasni stroj bude postavljen za albanskog premijera Edija Ramu koji će doći u patikama i nekom šarenom sakou?

Pitanjima nije kraj. Hoće li se možda za Vučića sašiti posebna uniforma "vrhovnog komandanta"... Istina, Tadić nikad nije obukao vojnu uniformu, Nikolić je to učinio samo jednom, i više nije, zbog podsmeha javnosti, ali sada su nova vremena i pravila... A ako se vratimo malo u prošlost, zar ne bi tragikomično zvučalo da je svojevremeno Zoran Lilić, na funkciji predsednika SRJ, izjavio, kojim čudom: "Ja kao vrhovni komandant oružanih snaga..." Ili Vojislav Koštunica?

Može li se, uopšte, zamisliti da su Koštunici kao premijeru, ili posle njega Mirku Cvetkoviću, postrojavali Gardu dok obilaze neke objekte. Ili da se zamisle Koštunica i Cvetković u uniformi. Ili, ko bi mogao da zamisli da se nekadašnji ministar odbrane Nebojša Rodić pojavi u "parauniformi", kao što to radi Vulin, sa grbom Ministarstva na grudima i imenom na desnoj strani grudi? I da će se s njim slikati u istoj takvoj parauniformi državni sekretar Aleksandar Živković, penzionisani general, koji se u životu nanosio prave uniforme...

Jednu stvar svakako ne treba izgubiti iz vida. Slobodan Milošević, kakav god da je bio, nikad nije predstavljan kao "vrhovni komandant", nego je, na primer, u vreme ratnog stanja i bombardovanja 1999. izmišljeno telo, koje takođe nijedan zakon ni propis nije poznavao – Štab Vrhovne komande. Zakon je kršen, ali se Milošević ogradio od svega i niko ga nije mogao prozvati da se samoproglasio vrhovnim komandantom.

Očigledno je da su partizanski filmovi poput Sutjeske uticali na svest sadašnjih predstavnika vlasti, kao što je deklarativni levičar Vulin... U tom filmu Boris Dvornik, kao borac Druge dalmatinske brigade, dolazi sa Bara i prenosi poruku Titu koga igra Ričard Barton. Uglavnom, Dvornik, sa stisnutom pesnicom na slepoočnici, raportira: "Druže vrhovni komandante, Dalmatinci poručuju: Nijemci nadiru sa većim snagama i sve upornije. Mi smo izgubili dvije trećine ljudstva, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu." Ta poruka je posle rata pripisivana mnogim jedinicama da su je uputile Titu sa borbe na Sutjesci, ali je nepobitno utvrđeno da ju je poslao komandant Drugog (kninskog) bataljona Druge dalmatinske brigade Branko Mirković.

Onda, kasnije u istom filmu, Titu dolazi i borac crnogorske brigade, koja je branila Ljubin grob, i raportira: "Druže vrhovni komandante, poruka sa Ljubinog groba. Depešu sam uništio jer sam se plašio da će pasti Nijemcima u ruke. Depeša glasi: Dokle god budete čuli pucnjavu na Ljubinom grobu – Nijemci neće proći. A kad toga više ne bude bilo, onda znači da više nema komunista na Ljubinom grobu"... I borac pada. Ono što je poznato jeste da, prema svedočenjima učesnika, u poruci nije pisalo "nema više komunista", nego "nema više živih proletera", ali za ideološke potrebe filma je preinačeno.

S druge strane, pojam oružane snage, koji Vučić koristi u izjavama, u bivšoj SFRJ odnosio se na JNA, Teritorijalnu odbranu i policiju. Srbija teritorijalnu odbranu nema, a upotreba policije, posebno njenih specijalnih jedinica (Žandarmerija i SAJ) regulisana je Zakonom o policiji i nigde se ne pominje "vrhovni komandant", već je propisano da odluku o njihovom angažovanju donosi Direkcija policije ili neposredni rukovodilac organizacione jedinice. Ne pominju se, dakle, ni ministar ni premijer, a pogotovo ne predsednik Republike.

Mada bi, logikom Vučića i Vulina, Ana Brnabić svakako trebala, po Ustavu, biti "vrhovni komandant" policije.

(Vreme)