Rekonstrukcija obećanja

(Svedok)

Famozna rekonstrukcija kojom se srpska javnost bavi i zabavlja proteklih nedelja bliži se svom finalu. Kao na „farmi“. Izbacivanjem!

Ovih dana trebalo bi definitivno da padne odluka ko ostaje, a ko „leti“ iz vlade.

Ipak, kao što nas, uostalom, i politička praksa sa ovih prostora uči, sve se čini da će od cele priče biti po onoj narodnoj – tresla se gora, rodio se URS. Ali, iznad svega – jedna stvar se čini prilično neverovatnom: od izbora 2012. jedna reč počinje sve više da domirnira srpskom politikom – „odgovornost“. Svi su ovde „odgovorni“, i svi će da „snose odgovornost“.

Međutim, osim najava da će to da se desi, i to pretećim tonom (što je suludo, jer je valjda normalno da se za svaki postupak snosi odgovornost, odnosno da se trpe posledice), u Srbiji se odgovornost stalno odlaže ili vrši, ma kako to zvučalo – u nuždi.

Stvari, čini se, stoje ovako: jasno je da je SNS najjača stranka i da Aleksandar Vučić ima najveću podršku u javnosti. Glavna opoziciona partija DS je poljuljana i nema šanse da poveća svoj uticaj u narednom periodu tako da joj izbori ne odgovaraju, jer bi verovatno izgubili još poslanika. Slično je i sa druge dve stranke u vladi – SPS i URS.

Činjenica je da naprednjaci na sve načine prizivaju izbore, samo što ne lupaju u dodole, osim - direktno. Naime, naprednjaci uvek kažu „ako“ bude izbora. Iako je sasvim jasno da se u medijima pod njihovom kontrolom stvara pritisak da do izbora (ipak) dođe, jasno je i to da u ovom trenutku Zapad, koji je više puta pokazao da ima veliki ako ne i odlučujuć uticaj na političke prilike u Srbiji, to ne dozvoljava.

Zašto?!

Tu se sad razlikuju tumačenja upućenih, ali najveći broj misli da je reč o sprovođenju dogovora (ultimatuma?) oko Kosova na način na koji se to sad radi (postepenim popuštanjem).

E sad sledi pitanje od milion dolara (mada to i nije tako velika suma za neke od onih na koje se pitanje odnosi): ko će da napusti vladu?!

Neverovatno je da se u javnosti o ovome spekuliše i nagađa jer – valjda je iz dosadašnjih rezultata jasno ko je šta do sada radio i kako radi?!

Umesto toga, proizilazi kao da je Srbija nekakav naddržavni konglomerat nemačke privrede, američke odbrane, britanskog obrazovnog sistema, kineskog ekonomskog rasta i italijanske tekstilne industrije, pa čovek stvarno ne zna šta mu je vredinje i šta bi pre?! Zapravo, Srbija pre liči na spoj bugarske (ne)korumpiranosti, grčke ekonomske politike i somalijske produktivnosti...

A kako je ko radio i šta?! Da bismo to utvrdili, prvo je potrebno da pođemo od obećanja: šta su nam sada vladajuće stranke obeća(va)le u izbornoj kampanji?

Ključna obećanja naprednjaka u kampanji bila su: nastavak EU integracija i borba za očuvanje Kosova i Metohije (poništavanje „svih Borkovih brljotina i parafa!?); borba protiv korupcije; povećanje investicija (ući će 100 milijardi dolara investicija) i radnih mesta; departizacija; transparentnost medijskog vlasništva.

Nastavak EU integracija i očuvanje Kosova: Nesumnjivo je da je odlučujuća uloga prvog čoveka SNS u zauzimanju „razumnijeg“ i Zapadu prihvatljivijeg stava oko Kosova doprinela nastavku EU integracija Srbije. Juna je dobijen Datum za koji, doduše, nije rečeno kada je baš tačno...

U borbi za očuvanje Kosova i Metohije počelo se platformom koja je, posle višemesečne debate i odlaganja njenog donošenja, konačno usvojena januara 2013. i koja pominje nezadiranje u „međunarodni i državno-pravni status“ privremenih vlasti u Prištini.

Potom je aprila potpisan Briselski sporazum kojim su Srbima data određena autonomna prava unutar institucija samoproglašene kosovske države koju Srbija ne priznaje, ali sa kojom pregovara i kojoj poverava nadležnosti nad srpskim građanima?!

Od obećanja da će se obračunati sa korupcijom došlo se samo do hapšenja (najviđeniji koji je uhapšen jeste Miroslav Mišković), a nijedna presuda do sada nije izrečena. Najavljeno je da će biti ispitane i sve sporne privatizacije (posebno su apostrofirane 24 privatizacije iz vremena vlade Vojislava Koštunice). I u ovim slučajevima došlo je do hapšenja, ali ne i do kažnjavanja odgovornih.

Od najavljivanog povećanja investicija (što je, istini za volju, više deo resora Mlađana Dinkića) nije bilo ništa: Srbiji je potrebno preko dve milijarde dolara investicija godišnje (Tomislav Nikolić je u kampanji govorio i o 100 milijardi!) a za sada je (cela 2012. i prva tri meseca 2013) ušlo oko 510 miliona evra (670 miliona dolara).

Od arapskih šeika i Al-Dahre koristi (za sada) imaju samo folk pevači koji su im u Srbiji privukli pažnju pa su otišli u bogati arapski svet da pevaju....

Najavljeno je povećanje zaposlenosti, a podaci Privredne komore Srbije pokazuju da zaposlenost beleži blagi pad.

Departizacija (koncept koji je, inače, lansirao URS) nije uzela maha. Čak je i na mesto guvernera Narodne banke, tradicionalno nezavisne institucije, postavljena jedna od glavnih predstavnica SNS – „zamrznuta“ Jorgovanka Tabaković, koja je na tu funkciju došla direktno sa mesta narodnog poslanika i potpredsednika SNS.

Transparentnost medijskog vlasništva: krajem jula prošle godine Aleksandar Vučić je rekao da će biti ispitano šta se sve dešavalo oko privatizacije „Politike“ i da će javnost biti obaveštena „narednih dana“.

Ti dani još nisu došli (Bogićević je „amnestiran“, „naterali čoveka nije znao šta radi“, Smajlovićka je smenila Bujoševića, a Ratko Dmitrović je zamenio Manju Vukotića u „Novostima“...)

Čini se da su pojedini mediji u Srbiji za aktuelnu vlast postali isto ono što su i za prethodnu vlast bili neki drugi mediji, ili još gori...

Inače, poznato je da je „Svedok“, kao jedini list sa potpuno transparentnim vlasništvom u Srbiji, više puta insistirao (i u vreme prethodhnih vlasti) da se utvrdi ko je stvarni vlasnik kojih novina.

Umesto toga, i dalje imamo situaciju da se sudbina saopštava preko „izvora“ i „ekipa redakcija“.

Uz ova, naprednjaci su dali i druga obećanja: ukidanje agencija (u kampanji je Zorana Mihajlović pričala o ukidanju 80, septembra 2012. pominjali 22, oktobra ponudili 6 za ukidanje...); smena Aleksandra Tijanića sa kormila RTS i ukidanje TV pretplate (još nije rešeno); Aleksandar Vučić obećao je smanjenje broja ministarstava na 15 (ova vlada „u rekonstrukciji“ ima 17 resora i 19 članova)...

SPS je u svojim obećanjima bio nešto skromniji kada je reč o njihovom broju: Ivica Dačić je prvo pričao da ni rat nije isključen za Kosovo, potom se založio za „razgraničenje“, a na kraju je rekao da više neće da učestvuje u serviranju laži građanima „da je Kosovo naše“?!

SPS, shodno svojoj levičarskoj orijentaciji, zalagao se za povećanje zaposlenosti (što nije ostvareno), povećanje standarda penzionera (nominalno se ostvaruje, ali ne dovoljno da prati inflaciju), razvoj kroz potrošnju (vlada je morala da napravi rebalans budžeta jer je utvrđena „rupa“ od skoro 76 milijardi dinara).

URS, najmanji, ali u vlasti najistrajniji partner svake vlade, u kampanji je obećao ravnomeran regionalni razvoj (ipak, činjenica je da je u Srbiji i dalje najviše zapostavljen jug zemlje, a da su Beogradu blokirani računi zbog manjeg duga), nastavak EU integracija (URS je, čini se, potpuno posvećen tome: ne samo da imaju potpredsednika vlade koji se bavi EU integracijama već je i jedina stranka koja je brzo i otvoreno pristala i na prvu, znatno nepovoljniju verziju Brisleskog sporazuma), departizacija (po priznanju samih ljudi iz URS, to nije sprovedeno). Uz sve to, URS je za tešku ekonomsku situaciju i manjak u kasi optužio prošlu vladu, kao da, uzged, ta stranka nije u njoj učestvovala?!

Ipak, svako ko se bavio naučnim izučavanjem politike i političke prakse zna za to da stranke često nisu u mogućnosti da sprovedu svoja obećanja zbog kompromisa koje moraju da prave sa koalicionim partnerima.

Pošto je to tako, hajde da pogledamo šta su u međusobnom kompromisu dogovorili koalicioni partneri aktuelne vlade kada su jula prošle godine potpisali Koalicioni sporazum?!

U prvoj rečenici koalicioni partneri su, kao i većina Srba kada počne da priča o nečemu, krenuli od toga kako je teško („Svesni težine situacije u kojoj se nalazi Republika Srbija…”) a potom su, navodeći glavne političke ciljeve, po tačkama, sebi odredili zadatake.

U političkom delu sporazuma primat su dobili nastavk EU integracija (ostvareno) kao i stav da je “potrebno sprovesti sve ono što je dogovoreno u tehničkom dijalogu sa Prištinom” (što su, inače, u predizbornoj kampanji naprednjaci označili kao izdaju i kao nešto što će odmah biti poništeno).

U ekonomskom delu najavili su donošenje mera za smanjenje budžetskog deficita koje su najavili do septembra prošle godine (a koje su, međutim, tek na leto ove godine usvojene).

Ugovor predviđa i sledeće: “Po ugledu na anglo-saksonske zemlje, donećemo Zakon o odgovornosti direktora, kojim ćemo predvideti stroge zatvorske kazne i višegodišnju zabranu obavljanja delatnosti za direktore firmi za koje se dokaže da namerno izbegavaju plaćanja svojih obaveza prema dobavljačima, tako što smišljeno izazivaju bankrote svojih firmi. Presudnu ulogu u stvaranju jednakih uslova za sve na tržištu imaće reforma pravosuđa”. Ova mera još nije doneta, a pravosuđe koje je reformisano (“reformisano”) u vreme DS i dalje trpi oštre kritike EU.

Koalicija koja je preuzela vlast u državi u krizi i dugovima predvidela je da se najugroženijim penzionerima isplaćuje 13. penzija u četiri mesečne rate.

U odeljku “Pravna država i vladavina prava” navedeno je da će biti izvedena nova reforma zakona u oblasti pravosuđa. To još nije sprovedeno.

Četvrti odeljak posvećen je borbi protiv korupcije i kriminala. Ovde se na prvom mestu apostrofira ispitivanje postupaka sprovođenja svih sumnjivih privatizacija koje se pominju u izveštajima Evropske komisije. Najavljeno je i donošenje zakona o zaštiti uzbunjivača, što takođe nije urađeno iako je najavljivano za početak ove godine.

Koalicioni sporazum predviđa i profesionalizaciju u upravljanju javnim preduzećima. Vlada jeste usvojila zakon koji predviđa departizaciju čelnih funkcija u javnim preduzećima.

U sedmom odeljku govori se o decentralizaciji i regionalnom razvoju i ističe se da će biti pokrenuta široka javna rasprava o potrebi promene Ustava radi regionalizacije i dalje decentralizacije Srbije. To još nije sprovedneo.

Sedmi i osmi odeljak posvećeni su zdravstvu i prosveti, dok je deveti deo posvećen slobodi medija.

Kao prva stavka u devetom odeljku navodi se borba protiv cenzure i autocenzure. Ipak, samo letimičan pogled na dominantne novine u Srbiji i obim oglasnog prostora koji imaju pokazuje da i dalje one koje su uz vlast imaju više oglasa, i to od državnih preduzeća, od drugih firmi.

Najavljeno je i ponovno razmatranje prećutanog Izveštaja Verice Barać o medijima koji je izrađen još 2011. godine (i koji je jedino “Svedok” od svih medija u Srbiji objavio, kada je publikovan).

Ako ni sam Koalicioni sporazum nije dovoljan da približi šta je ova Vlada obećala građanima, svakako detalja uvid daje ekspoze predsednika Vlade, Ivice Dačića, pročitan poslanicima i javnosti u sali Doma Narodne Skupštine Srbije.

Pozvavši narod i državu na jedinstvo, aktuelni predsednik srpske vlade (tada mandatar) kao najveći i najteži problem Srbije istakao je demografsko pitanje i potrebu za zaustavljanjem biološkog pada i izumiranja nacije. Čini se da bi se malo ko setio da je ovo uopšte bilo istaknuto u ekspozeu predsednika vlade, a kamoli da je istaknuto kao prva stvar.

Politika vlade neće biti vođena kroz stezanje kaiša (iako svi međunarodni kreditori od kojih Srbija zavisi traže upravo to, pa se proteklih nedelja, uoči rebalansa budžeta, baš govorilo o “stezanju kaiša”).

Dačić je u ekspozeu citirao velikog ekonomistu Kejnsa, koji se inače zalagao za pokretanje privrede kroz velike investicije države, što je u duhu levičarskih ideja. Ali, Dačić se pozvao i na surovog kapitalistu Henrija Forda.

Za Kosovo je obećano jačanje privrede u srpskim sredinama. To se do sada nije desilo, a podaci pokazuju da se sve više mladih ljudi sa Kosova i Metohije okreće centralnoj Srbiji.

Svakako jedna od pamtljivijih poruka iz ekspozea bila je asocijacija na propagandni film Anđeline DŽoli “U zemlji krvi i meda”, uz tvrdnju Dačića da je “dosta bilo krvi i da je vreme da osetimo ukus meda”.

Ivica Dačić je nedavno kao svoj najveći uspeh po kome će biti pamćen ukazao na dobijanje datuma za početak pregovora, ocenivši taj momenat kao “istorijski”.

Godinu dana kasnije, mnogi koji su i izgovarali ova obećanja u kampanji i u vreme preuzimanja vlasti ovoga se ne bi ni setili. Iz analize navedenih obećanja vidi se da je malo toga učinjeno.

Nije bitno samo kakva su obećanja, već, kakva je i njihova cena?!

Da li je cena približavanja EU, udaljavanje od Kosova?

Da li je cena socijalnog mira povećanje zaduženosti?

Ovo su pitanja na temelju kojih treba suditi ministrima i njihovim merama, a ne na osnovu popularnosti i utiska u javnosti.

Uz sve to, javnost su potresale afere: “Aflatoksin” (ministar iz SNS), “Banana” (predsednik vlade, SPS), “prijemni ispit” (SPS); “Citostatik” (SPS)…

Iako nedeljama unazad traju pregovori, prvi ljudi koalicije, Dačić, Vučić i Dinkić nikako da približe stavove i više su skloni da se kriju iza izjava svojih ministara, nego da sami nešto konkretno kažu. Tako se, opet, kao glavna reč pominje – odgovornost.

O odgovornosti se govorilo i kada je lansirana afera “Banana”, pa ništa nije bilo. Aleksandar Vučić je u jeku afere “Aflatoksin” najavio da će “narednih dana” saopštiti svoj stav o ministru Kneževiću.

Ni taj dan još nije došao.

Jedino je Mlađan Dinkić zauzeo oštru poziciju u odbrani svojih ministara nudeći državne sekretare.

Aleksandar Vučić je nedavno izjavio da ako rekonstrukcija ne bude sprovedena temeljno “ja u tome neću da učestvujem”.

Međutim, šta ta izjava znači?!

Da li to znači:

a) da će Vučić podneti ostavku u stranci i na sve funkcije u vladi;

b) da će se okrenuti samo ministarstvu odbrane;

c) da će samo da se posveti stranci) ili, što je najizglednije – pod d) ništa od navedenog?!

Nema odgovornosti bez posledica. U ovoj zemlji svi pričaju o odgovornosti, pogotovo oni na vrhu, a posledice, po pravilu, trpe oni na dnu tj. (prema praksi srpske politike) – građani.

Uzgred, posledica nije da neko zbog lošeg rada bude smenjen, već, ako je naneo štetu – da za to bude sudski gonjen i zakonski kažnjen.

Zato, ako pogledamo šta je obećavano i šta je urađeno, ako pogledamo koji su “odgovorni potezi” najavljeni a šta je preuzeto – stvarno je pitanje da li će i ova “ozbiljna rekonstrukcija” biti ozbiljna i odgovorna, ili još samo jedan međukorak do ka izborima…

Obradović i Dikić

Nedavna smena prvog čoveka Žandarmerije Bratislava Dikića izazvala je različite reakcije u javnosti. Prema izjavi Milorada Veljovića, direktora policije, Dikić je smenjen nakon stravičnog ubistva dvojice mladića koje je počinio pripadnik žandarmerije, zbog odgovornosti.

Iz istog opravdanja – odgovornosti – traži se i smena ministra Obradovića zbog krađe testova na prijemnom ispitu.

Namera ovog članka nije ni da brani Dikića, niti Obradovića, jer je njihov rad, na osnovu brojnih podataka (od ubistva mladića, Đorđa Stojanovića u Nišu do ovog u Jagodini, pa do katastrofalnog stanja u prosveti koje traje godinama) sasvim dovoljan za preispitivanje i utvrđivanje odgovornosti.

Međutim, ako se čelni ljudi smenjuju za nešto za šta nisu direktno nadležni, da li to znači da će sutradan, ako, ne daj bože, dođe do pada nekog vojnog aviona ili sudara vojnih vozila i Aleksandar Vučić podneti ostavku na mesto ministra odbrane?!

Slučaj Alise Marić

Ministar sporta Alisa Marić nije neko ko je često viđen u medijima. Njeno ime se, shodno tome, često pominje kao najviđenije za smenu.

„Svedok“ nema apsolutno nikakvog razloga da stane na stranu Alise Marić, ali smo dužni da ukažemo na činjenicu koju svi u Srbiji, čini se, previđaju: Alisa Marić je trenutno najpoznatija srpska šahistkinja, žena koja je bila višestruki kandidat za prvaka sveta, velemajstor u svetskom vrhu.

Imajući u vidu činjenicu da je Srbija (nekada kao Jugoslavija) bila šahovska velesila i da i danas u svetu uživa ugled šahovske zemlje, imati šahistu, velemajstora i kandidata za prvaka sveta za ministra u vladi nije nimalo naivno.

Reč je o sportu kojim se svakodnevno bavi 605 miliona ljudi (ekvivalent dnevnom broju korisnika Fejsbuka). Za razliku od drugih sportova (izuzev tenisa koji trenutno dominira), Srbija je u svetu poznata upravo po svojim šahistima.

Paradoksalno, ali, iako je ona najmanje poznato i najređe viđeno lice svih srpskih ministara, Marićeva je daleko pozntija u svetu od, slobodni smo da kažemo, svih preostalih srpskih ministara.

Uz sve to, u Beogradu je upravo počelo počelo prvenstvo Evrope za žene. Velikom zaslugom Alise Marić.