недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Реконструкција обећања
Преносимо

Реконструкција обећања

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
среда, 31. јул 2013.

(Сведок)

Фамозна реконструкција којом се српска јавност бави и забавља протеклих недеља ближи се свом финалу. Као на „фарми“. Избацивањем!

Ових дана требало би дефинитивно да падне одлука ко остаје, а ко „лети“ из владе.

Ипак, као што нас, уосталом, и политичка пракса са ових простора учи, све се чини да ће од целе приче бити по оној народној – тресла се гора, родио се УРС. Али, изнад свега – једна ствар се чини прилично невероватном: од избора 2012. једна реч почиње све више да домирнира српском политиком – „одговорност“. Сви су овде „одговорни“, и сви ће да „сносе одговорност“.

Међутим, осим најава да ће то да се деси, и то претећим тоном (што је сулудо, јер је ваљда нормално да се за сваки поступак сноси одговорност, односно да се трпе последице), у Србији се одговорност стално одлаже или врши, ма како то звучало – у нужди.

Ствари, чини се, стоје овако: јасно је да је СНС најјача странка и да Александар Вучић има највећу подршку у јавности. Главна опозициона партија ДС је пољуљана и нема шансе да повећа свој утицај у наредном периоду тако да јој избори не одговарају, јер би вероватно изгубили још посланика. Слично је и са друге две странке у влади – СПС и УРС.

Чињеница је да напредњаци на све начине призивају изборе, само што не лупају у додоле, осим - директно. Наиме, напредњаци увек кажу „ако“ буде избора. Иако је сасвим јасно да се у медијима под њиховом контролом ствара притисак да до избора (ипак) дође, јасно је и то да у овом тренутку Запад, који је више пута показао да има велики ако не и одлучујућ утицај на политичке прилике у Србији, то не дозвољава.

Зашто?!

Ту се сад разликују тумачења упућених, али највећи број мисли да је реч о спровођењу договора (ултиматума?) око Косова на начин на који се то сад ради (постепеним попуштањем).

Е сад следи питање од милион долара (мада то и није тако велика сума за неке од оних на које се питање односи): ко ће да напусти владу?!

Невероватно је да се у јавности о овоме спекулише и нагађа јер – ваљда је из досадашњих резултата јасно ко је шта до сада радио и како ради?!

Уместо тога, произилази као да је Србија некакав наддржавни конгломерат немачке привреде, америчке одбране, британског образовног система, кинеског економског раста и италијанске текстилне индустрије, па човек стварно не зна шта му је вредиње и шта би пре?! Заправо, Србија пре личи на спој бугарске (не)корумпираности, грчке економске политике и сомалијске продуктивности...

А како је ко радио и шта?! Да бисмо то утврдили, прво је потребно да пођемо од обећања: шта су нам сада владајуће странке обећа(ва)ле у изборној кампањи?

Кључна обећања напредњака у кампањи била су: наставак ЕУ интеграција и борба за очување Косова и Метохије (поништавање „свих Боркових брљотина и парафа!?); борба против корупције; повећање инвестиција (ући ће 100 милијарди долара инвестиција) и радних места; департизација; транспарентност медијског власништва.

Наставак ЕУ интеграција и очување Косова: Несумњиво је да је одлучујућа улога првог човека СНС у заузимању „разумнијег“ и Западу прихватљивијег става око Косова допринела наставку ЕУ интеграција Србије. Јуна је добијен Датум за који, додуше, није речено када је баш тачно...

У борби за очување Косова и Метохије почело се платформом која је, после вишемесечне дебате и одлагања њеног доношења, коначно усвојена јануара 2013. и која помиње незадирање у „међународни и државно-правни статус“ привремених власти у Приштини.

Потом је априла потписан Бриселски споразум којим су Србима дата одређена аутономна права унутар институција самопроглашене косовске државе коју Србија не признаје, али са којом преговара и којој поверава надлежности над српским грађанима?!

Од обећања да ће се обрачунати са корупцијом дошло се само до хапшења (највиђенији који је ухапшен јесте Мирослав Мишковић), а ниједна пресуда до сада није изречена. Најављено је да ће бити испитане и све спорне приватизације (посебно су апострофиране 24 приватизације из времена владе Војислава Коштунице). И у овим случајевима дошло је до хапшења, али не и до кажњавања одговорних.

Од најављиваног повећања инвестиција (што је, истини за вољу, више део ресора Млађана Динкића) није било ништа: Србији је потребно преко две милијарде долара инвестиција годишње (Томислав Николић је у кампањи говорио и о 100 милијарди!) а за сада је (цела 2012. и прва три месеца 2013) ушло око 510 милиона евра (670 милиона долара).

Од арапских шеика и Ал-Дахре користи (за сада) имају само фолк певачи који су им у Србији привукли пажњу па су отишли у богати арапски свет да певају....

Најављено је повећање запослености, а подаци Привредне коморе Србије показују да запосленост бележи благи пад.

Департизација (концепт који је, иначе, лансирао УРС) није узела маха. Чак је и на место гувернера Народне банке, традиционално независне институције, постављена једна од главних представница СНС – „замрзнута“ Јоргованка Табаковић, која је на ту функцију дошла директно са места народног посланика и потпредседника СНС.

Транспарентност медијског власништва: крајем јула прошле године Александар Вучић је рекао да ће бити испитано шта се све дешавало око приватизације „Политике“ и да ће јавност бити обавештена „наредних дана“.

Ти дани још нису дошли (Богићевић је „амнестиран“, „натерали човека није знао шта ради“, Смајловићка је сменила Бујошевића, а Ратко Дмитровић је заменио Мању Вукотића у „Новостима“...)

Чини се да су поједини медији у Србији за актуелну власт постали исто оно што су и за претходну власт били неки други медији, или још гори...

Иначе, познато је да је „Сведок“, као једини лист са потпуно транспарентним власништвом у Србији, више пута инсистирао (и у време претходхних власти) да се утврди ко је стварни власник којих новина.

Уместо тога, и даље имамо ситуацију да се судбина саопштава преко „извора“ и „екипа редакција“.

Уз ова, напредњаци су дали и друга обећања: укидање агенција (у кампањи је Зорана Михајловић причала о укидању 80, септембра 2012. помињали 22, октобра понудили 6 за укидање...); смена Александра Тијанића са кормила РТС и укидање ТВ претплате (још није решено); Александар Вучић обећао је смањење броја министарстава на 15 (ова влада „у реконструкцији“ има 17 ресора и 19 чланова)...

СПС је у својим обећањима био нешто скромнији када је реч о њиховом броју: Ивица Дачић је прво причао да ни рат није искључен за Косово, потом се заложио за „разграничење“, а на крају је рекао да више неће да учествује у сервирању лажи грађанима „да је Косово наше“?!

СПС, сходно својој левичарској оријентацији, залагао се за повећање запослености (што није остварено), повећање стандарда пензионера (номинално се остварује, али не довољно да прати инфлацију), развој кроз потрошњу (влада је морала да направи ребаланс буџета јер је утврђена „рупа“ од скоро 76 милијарди динара).

УРС, најмањи, али у власти најистрајнији партнер сваке владе, у кампањи је обећао равномеран регионални развој (ипак, чињеница је да је у Србији и даље највише запостављен југ земље, а да су Београду блокирани рачуни због мањег дуга), наставак ЕУ интеграција (УРС је, чини се, потпуно посвећен томе: не само да имају потпредседника владе који се бави ЕУ интеграцијама већ је и једина странка која је брзо и отворено пристала и на прву, знатно неповољнију верзију Брислеског споразума), департизација (по признању самих људи из УРС, то није спроведено). Уз све то, УРС је за тешку економску ситуацију и мањак у каси оптужио прошлу владу, као да, узгед, та странка није у њој учествовала?!

Ипак, свако ко се бавио научним изучавањем политике и политичке праксе зна за то да странке често нису у могућности да спроведу своја обећања због компромиса које морају да праве са коалиционим партнерима.

Пошто је то тако, хајде да погледамо шта су у међусобном компромису договорили коалициони партнери актуелне владе када су јула прошле године потписали Коалициони споразум?!

У првој реченици коалициони партнери су, као и већина Срба када почне да прича о нечему, кренули од тога како је тешко („Свесни тежине ситуације у којој се налази Република Србија…”) а потом су, наводећи главне политичке циљеве, по тачкама, себи одредили задатаке.

У политичком делу споразума примат су добили наставк ЕУ интеграција (остварено) као и став да је “потребно спровести све оно што је договорено у техничком дијалогу са Приштином” (што су, иначе, у предизборној кампањи напредњаци означили као издају и као нешто што ће одмах бити поништено).

У економском делу најавили су доношење мера за смањење буџетског дефицита које су најавили до септембра прошле године (а које су, међутим, тек на лето ове године усвојене).

Уговор предвиђа и следеће: “По угледу на англо-саксонске земље, донећемо Закон о одговорности директора, којим ћемо предвидети строге затворске казне и вишегодишњу забрану обављања делатности за директоре фирми за које се докаже да намерно избегавају плаћања својих обавеза према добављачима, тако што смишљено изазивају банкроте својих фирми. Пресудну улогу у стварању једнаких услова за све на тржишту имаће реформа правосуђа”. Ова мера још није донета, а правосуђе које је реформисано (“реформисано”) у време ДС и даље трпи оштре критике ЕУ.

Коалиција која је преузела власт у држави у кризи и дуговима предвидела је да се најугроженијим пензионерима исплаћује 13. пензија у четири месечне рате.

У одељку “Правна држава и владавина права” наведено је да ће бити изведена нова реформа закона у области правосуђа. То још није спроведено.

Четврти одељак посвећен је борби против корупције и криминала. Овде се на првом месту апострофира испитивање поступака спровођења свих сумњивих приватизација које се помињу у извештајима Европске комисије. Најављено је и доношење закона о заштити узбуњивача, што такође није урађено иако је најављивано за почетак ове године.

Коалициони споразум предвиђа и професионализацију у управљању јавним предузећима. Влада јесте усвојила закон који предвиђа департизацију челних функција у јавним предузећима.

У седмом одељку говори се о децентрализацији и регионалном развоју и истиче се да ће бити покренута широка јавна расправа о потреби промене Устава ради регионализације и даље децентрализације Србије. То још није спроведнео.

Седми и осми одељак посвећени су здравству и просвети, док је девети део посвећен слободи медија.

Као прва ставка у деветом одељку наводи се борба против цензуре и аутоцензуре. Ипак, само летимичан поглед на доминантне новине у Србији и обим огласног простора који имају показује да и даље оне које су уз власт имају више огласа, и то од државних предузећа, од других фирми.

Најављено је и поновно разматрање прећутаног Извештаја Верице Бараћ о медијима који је израђен још 2011. године (и који је једино “Сведок” од свих медија у Србији објавио, када је публикован).

Ако ни сам Коалициони споразум није довољан да приближи шта је ова Влада обећала грађанима, свакако детаља увид даје експозе председника Владе, Ивице Дачића, прочитан посланицима и јавности у сали Дома Народне Скупштине Србије.

Позвавши народ и државу на јединство, актуелни председник српске владе (тада мандатар) као највећи и најтежи проблем Србије истакао је демографско питање и потребу за заустављањем биолошког пада и изумирања нације. Чини се да би се мало ко сетио да је ово уопште било истакнуто у експозеу председника владе, а камоли да је истакнуто као прва ствар.

Политика владе неће бити вођена кроз стезање каиша (иако сви међународни кредитори од којих Србија зависи траже управо то, па се протеклих недеља, уочи ребаланса буџета, баш говорило о “стезању каиша”).

Дачић је у експозеу цитирао великог економисту Кејнса, који се иначе залагао за покретање привреде кроз велике инвестиције државе, што је у духу левичарских идеја. Али, Дачић се позвао и на суровог капиталисту Хенрија Форда.

За Косово је обећано јачање привреде у српским срединама. То се до сада није десило, а подаци показују да се све више младих људи са Косова и Метохије окреће централној Србији.

Свакако једна од памтљивијих порука из експозеа била је асоцијација на пропагандни филм Анђелине Џоли “У земљи крви и меда”, уз тврдњу Дачића да је “доста било крви и да је време да осетимо укус меда”.

Ивица Дачић је недавно као свој највећи успех по коме ће бити памћен указао на добијање датума за почетак преговора, оценивши тај моменат као “историјски”.

Годину дана касније, многи који су и изговарали ова обећања у кампањи и у време преузимања власти овога се не би ни сетили. Из анализе наведених обећања види се да је мало тога учињено.

Није битно само каква су обећања, већ, каква је и њихова цена?!

Да ли је цена приближавања ЕУ, удаљавање од Косова?

Да ли је цена социјалног мира повећање задужености?

Ово су питања на темељу којих треба судити министрима и њиховим мерама, а не на основу популарности и утиска у јавности.

Уз све то, јавност су потресале афере: “Афлатоксин” (министар из СНС), “Банана” (председник владе, СПС), “пријемни испит” (СПС); “Цитостатик” (СПС)…

Иако недељама уназад трају преговори, први људи коалиције, Дачић, Вучић и Динкић никако да приближе ставове и више су склони да се крију иза изјава својих министара, него да сами нешто конкретно кажу. Тако се, опет, као главна реч помиње – одговорност.

О одговорности се говорило и када је лансирана афера “Банана”, па ништа није било. Александар Вучић је у јеку афере “Афлатоксин” најавио да ће “наредних дана” саопштити свој став о министру Кнежевићу.

Ни тај дан још није дошао.

Једино је Млађан Динкић заузео оштру позицију у одбрани својих министара нудећи државне секретаре.

Александар Вучић је недавно изјавио да ако реконструкција не буде спроведена темељно “ја у томе нећу да учествујем”.

Међутим, шта та изјава значи?!

Да ли то значи:

а) да ће Вучић поднети оставку у странци и на све функције у влади;

б) да ће се окренути само министарству одбране;

ц) да ће само да се посвети странци) или, што је најизгледније – под д) ништа од наведеног?!

Нема одговорности без последица. У овој земљи сви причају о одговорности, поготово они на врху, а последице, по правилу, трпе они на дну тј. (према пракси српске политике) – грађани.

Узгред, последица није да неко због лошег рада буде смењен, већ, ако је нанео штету – да за то буде судски гоњен и законски кажњен.

Зато, ако погледамо шта је обећавано и шта је урађено, ако погледамо који су “одговорни потези” најављени а шта је преузето – стварно је питање да ли ће и ова “озбиљна реконструкција” бити озбиљна и одговорна, или још само један међукорак до ка изборима…

Обрадовић и Дикић

Недавна смена првог човека Жандармерије Братислава Дикића изазвала је различите реакције у јавности. Према изјави Милорада Вељовића, директора полиције, Дикић је смењен након стравичног убиства двојице младића које је починио припадник жандармерије, због одговорности.

Из истог оправдања – одговорности – тражи се и смена министра Обрадовића због крађе тестова на пријемном испиту.

Намера овог чланка није ни да брани Дикића, нити Обрадовића, јер је њихов рад, на основу бројних података (од убиства младића, Ђорђа Стојановића у Нишу до овог у Јагодини, па до катастрофалног стања у просвети које траје годинама) сасвим довољан за преиспитивање и утврђивање одговорности.

Међутим, ако се челни људи смењују за нешто за шта нису директно надлежни, да ли то значи да ће сутрадан, ако, не дај боже, дође до пада неког војног авиона или судара војних возила и Александар Вучић поднети оставку на место министра одбране?!

Случај Алисе Марић

Министар спорта Алиса Марић није неко ко је често виђен у медијима. Њено име се, сходно томе, често помиње као највиђеније за смену.

„Сведок“ нема апсолутно никаквог разлога да стане на страну Алисе Марић, али смо дужни да укажемо на чињеницу коју сви у Србији, чини се, превиђају: Алиса Марић је тренутно најпознатија српска шахисткиња, жена која је била вишеструки кандидат за првака света, велемајстор у светском врху.

Имајући у виду чињеницу да је Србија (некада као Југославија) била шаховска велесила и да и данас у свету ужива углед шаховске земље, имати шахисту, велемајстора и кандидата за првака света за министра у влади није нимало наивно.

Реч је о спорту којим се свакодневно бави 605 милиона људи (еквивалент дневном броју корисника Фејсбука). За разлику од других спортова (изузев тениса који тренутно доминира), Србија је у свету позната управо по својим шахистима.

Парадоксално, али, иако је она најмање познато и најређе виђено лице свих српских министара, Марићева је далеко познтија у свету од, слободни смо да кажемо, свих преосталих српских министара.

Уз све то, у Београду је управо почело почело првенство Европе за жене. Великом заслугом Алисе Марић. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер