Партијска војска у акцији

Случај капетана Војске Србије Милана Вукшића (41) који је ухапшен зато што је покушао да од активиста Српске напредне странке (СНС) узме списак на коме су његови и лични подаци чланова фамилије, у прорежимским медијима не само да није добио публицитет, него су покушали да га и заташкају ограничавајући се само на изјаве министра унутрашњих послова Небојше Стефановића (уједно и председник Градског одбора СНС) "општеовлаштеног тумача" Александра Вучића за све и свашта министра одбране Александра Вулина.

Разлог за такву "громогласну тишину" лако је схватљив и разумљив – прва битна ствар је противзаконито поседовање бирачких и спискова станара у рукама једне странке, а друга је да ти "млади људи" и нису таква невинашца каквим их Стефановић и Вулин у јавности представљају, јер уз девојку која носи списак обавезно иде и корпулентни младић; он има инструкције да тај списак штити од оних који се побуне.

Капетану Вукшићу је, по војним прописима, забрањено да прича за медије без сагласности надлежних органа, а није тешко претпоставити да би слање званичног захтева Министарству одбране наишло на зид ћутања и остало без одговора. Конкретно и испробано: званично не би стигао одговор да се одбија, него речено – "У процедури је, разматра се".

ДОКТОРЕВА ВЕРЗИЈА И СТВАРНИ НАЛАЗИ: "Време" је дошло до полицијске службене белешке о том догађају од 13. фебруара у Ртањској улици број 29 на Звездари, као и, посредно, до чињеница које је Вукшић испричао касније, у истрази. Али, прво се ваља присетити шта је о случају рекао др Стефановић (на свим званичним догађањима га најављују потенцирајући то "доктор", а и у позивима медијима на те догађаје стоји "др"), који тврди да се капетан "обрачунао са децом".

"Људи су звонили на улаз, ушли су, а он је изашао из свог стана да види ко је то у улазу и да се физички обрачуна са њима. Тај човек изашао је из свог стана, припадник је специјалних јединица, држава га је платила и тренирала да штити ову земљу, а не да се обрачунава са децом у Београду…. Изашао је и физички се обрачунао са девојком од које је дупло тежи. У чему је ту витештво? Та девојка ништа није урадила за шта би заслужила ударац у главу, али много ме више забрињава то што се овде не чује глас осуде", устврдио је Стефановић. Он, ето, одмах зна шта се десило у том случају, док за 99 одсто осталих, кад буде упитан, тврди да не зна, да је истрага у току, да је то ствар тужилаштва и слично. За овај случај одмах је имао одговор, а минут-два касније, кад је упитан о списковима, напречац је заћутао, опет ништа не зна.

У питању су деца, тврди Стефановић, али године старости говоре да су они одавно прерасли дечји узраст пошто су обоје рођени 1988; дакле, ове године ће напунити 30 година. Друга ствар, још занимљивија – ни једно од њих није са Звездаре, него су са Видиковца и Петловог брда, са потпуно супротног краја града. Зашто СНС практикује да шаље своје активисте на супротни крај града уместо, рецимо, да ако су стварно страначки "задојени", делују у свом крају, међу својим комшијама, који их познају, друго је питање, али то већ задире у унутрашњу организацију партије, чији слоган је "Будућност у коју верујемо".

А ко је тај "злочести" капетан, за кога су режимски медији јавили да је "припадник специјалних јединица", иако то није истина јер су из Стефановићеве изјаве намерно изоставили оно "био". Човек је завршио Војну академију, током каријере био је припадник 63. падобранске бригаде, потом Противтерористичког батаљона Специјалне бригаде, а пошто је, због формације и специфичности у тој јединици, напредовање у каријери ограничено, остао је дуго у чину капетана и, да би добио већи, прешао је у Оперативни центар система одбране, на важну и "осетљиву" функцију, за коју је потребно задовољити највише безбедносне критеријуме. Ради се, дакле, о човеку који није ни насилан ни психички лабилан, оцу троје деце, без иједне мрље у каријери, награђиваном и похваљиваном.

Према полицијској белешци, када су зазвонили на интерфон његовог стана у згради и представили се да су из СНС и да "раде анкетирање грађана поводом предстојећих избора", Вукшић им је одговорио: "То што радите је противуставно, паљба из зграде". Они су звонили и на друге интерфоне, а Вукшић је, пошто је чуо да су ушли, сишао до улаза како би видео о чему се ради и код жене је у рукама приметио списак на којем се, између осталог, налазе и његови подаци.

"Угледавши своје податке, Милан је покушао да узме списак, али га је девојка која га је држала повукла и списак се поцепао на два дела. Након тога НН мушко лице је кренуло ка њему, а исти га је рефлексно одгурнуо од себе отвореном шаком у пределу лица. Након тога лица су напустила зграду, а он се вратио у свој стан", стоји у белешци, из које је видљиво да је дежурна служба упутила патролу на лице места у 11.10 часова, по пријави активиста СНС да су нападнути "од стране НН мушког лица које живи на поменутој адреси". Након узимања изјаве, патрола у 11.36 часова зове дежурног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва Гордану Радић, која се, како стоји у белешци, изјаснила "да нема елемената кривичног дела и да се лица упуте на приватну тужбу".

Територијално надлежно за општину Звездара је Друго основно јавно тужилаштво и Војни синдикат Србије, чији је Вукшић члан, оправдано је поставио питање зашто је звато Прво, јер то оставља места сумњи у пристрасност. Председник Полицијског синдиката Србије Вељко Мијаиловић је, додатно, указао да је у хапшење Вукшића умешан "један од највиших руководилаца Полицијске станице Звездара". Да ствари "не штимају", утврдило се ускоро, јер је иста заменица тужиоца, очигледно након нечије ургенције, 18 минута касније, у 11.53 часова, позвала полицајце у патроли и затражила од њих да "лице доведу до просторија Полицијске станице Звездара, због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 344 Кривичног законика Републике Србије". А што се тиче активиста СНС, те "деце", како их је назвао Стефановић, они су, након што је полицијска патрола дошла на лице места и констатовала да на себи немају видљиве повреде, одбили предлог овлаштених службених лица да оду на лекарски преглед.

Накнадно су се ипак "сетили" да оду, вероватно по нечијем наговору, запутили се у Клинички центар Србије где су, тврди Стефановић, добили "повредне листе". О каквим листама се ради, није прецизирао, то ће се вероватно сазнати на суђењу, ако до њега уопште дође.

СВИ ПО СПИСКУ: Према причи пријатеља капетана Вукшића, полицајци су према њему поступали изузетно коректно, вероватно из простог разлога што су схватили о чему се ради, како патрола тако и они у притворској јединици где је провео дан и ноћ, а ујутро је изведен пред тужиоца, који га је, после давања изјаве, пустио на слободу. На лице места изишла је и Војна полиција, само констатовала догађај и узела податке, јер по одредбама Закона о војсци, цивилна полиција има право да задржи војно лице уколико се ради о прекршају или кривичном делу из опште надлежности, које није на штету војске.

Оно што је Вукшић испричао тужиоцу, а нема у полицијској белешци, показује да је он видео списак свих станара зграде у Ртањској 29 у којој живи, укључујући децу, са јединственим матичним бројевима, а да је поред његовог имена било оловком написано нешто, што није успео да прочита и да му је, када их је упозорио да чине прекршај, мушкарац рекао: "Нека, нека, знамо где радиш, решиће ово твоји претпостављени." Након тога, он је одлучио да покуша да им узме тај списак и да позове полицију и да га је повукао из девојчиних руку, а да му је тада младић скочио на леђа, па га је "отресао са себе", док девојку није ни такао, са њом није имао никакав физички контакт, а одустао је од покушаја да им узме списак кад је видео да се поцепао, а и да би избегао улазак у физички обрачун. Од хвата са леђа активисте "напредњака" Н.Г. Вукшићу је остала модрица на надлактици.

Он је код тужиоца демантовао да је девојци опалио шамар, а мушкарца ударио два пута песницом у нос, како су тврдили. С обзиром да се ради о обученом специјалцу, његова два ударца шаком у нос би засигурно "патосирала" Н.Г, успут поломивши нос и изазвавши крварење, али свега тога није било када је полиција дошла неких 20 минута касније. Полицајци су, напротив, констатовали да ни једно од нападнутих нема видљиве повреде (па ни обавезно црвенило на лицу и образу, које би уследило да је неко ошамарен, нити бар црвен нос од ударца). Зграда у којој се случај десио нема видео надзор, али има суседна, чија спољна камера је, наводно, снимила све што се десило, тако да ће на суду ствар да се разјасни.

Што се тиче потврде о повредама (лаким телесним) које су из Клиничког центра добили активисти СНС, то бар није проблем набавити, посебно кад сте из владајуће странке. Индикативан случај је наводни напад посланика Двери Бошка Обрадовића и Марије Јањушевић на председницу Скупштине Мају Гојковић. Она је исто добила уверење о повредама, и пред камерама у скупштинској сали показала модрицу на надлактици. Мали "фелер" у свему је то што је Гојковић превидела да у лекарском налазу пише шифра повреде подлактице. Како је зарадила модрицу на надлактици, до данас није објаснила.

Занимљиво у случају наводног напада на Мају Гојковић (а целу ситуацију је један посланик снимао и мобилним телефоном, тако да се видело да физичког контакта није било) јесте то што је све време у канцеларији било присутно и њено обезбеђење. Поставило се логично питање – зашто је нису заштитили ако је већ нападнута физички као што тврди и зашто потом нису суспендовани јер нису радили посао за који су плаћени, како се могло десити да штићено лице не буде заштићено. Индикативно је и то што од кључног човека из обезбеђења, који је био присутан током наводног напада, није чак ни затражена изјава у писаној форми, што је део обавезне процедуре. Оног тренутка кад је надређеним рекао да физичког напада није било, једноставно је "заобиђен". Истрага о наводном физичком нападу "Дверјана" на М. Гојковић је формално у процедури, а не треба сумњати да никад неће бити завршена јер би саслушање сведока могло бити неповољно по званичну верзију. А тиме би им се из руку избио и "адут" о Обрадовићу као силеџији који напада жене, што сад често користе припадници "првог и другог ешалона" СНС у изборној кампањи.

Отворило се, наравно, и озбиљно питање бирачких спискова и података о грађанима, који су доспели, не први пут, у руке једне политичке странке.

Стефановићево објашњење дато новинарима дан након инцидента на Звездари демантовано је на лицу места. Када је покушао да објасни да су то спискови чланова СНС и оних који су оставили своје податке за "сигуран глас", и да сада активисти напредњака само обилазе те људе, "а СНС има више од 600.000 чланова и у сваком улазу живи неко од њих", потписник овог текста га је затекао питањем како то да су онда звонили на врата његовог стана, а ни он ни супруга нису ни чланови ни "сигурни гласови" СНС, те да је на списку видео своје и име супруге, Стефановић је, видно затечен, што су и камере снимиле, збуњено одговорио да "не зна" и да ће "проверити".

Да "напредњаци" имају спискове станара зграда и истовремено и бирачке спискове, јавна је тајна, али то се прећутно толерише, не буни се због тога превише чак ни опозиција, из ког разлога, то ваљда они знају. А "јуришни одреди" СНС у белим кишним мантилима са логом странке и даље обилазе зграде и "анкетирају" станаре, притом не презајући ни од оштре полемике са онима који им се супротставе, али ни од физичког обрачуна, што је показао случај капетана Вукшића; то му је засигурно зауставило даље напредовање у каријери, али и вероватно "отворио перспективу" прекоманде у Копнену зону безбедности, или у здружене снаге на граници према Бугарској или Македонији, а све "по потреби службе". А човек је само хтео да заштити своја и грађанска права комшија, укључујући оно о слободној вољи и загарантованој тајности изјашњавања на изборима.

То што га је силеџијом назвао министар му ресорни Александар Вулин, никог не би требало да чуди. Јавност је добро упозната са његовим ликом и делом... Запањујуће је, међутим, што се свему томе придружио и начелник Генералштаба Љубиша Диковић, који би требао – макар због угледа Војске – да покуша да заштити припадника институције на чијем је челу. Уместо да каже да ће истрага утврдити шта се заправо десило, Диковић у старту подржава Вулинове квалификације и "обједе" на рачун капетана Вукшића. Да се ради о неком пуковнику који "пуца" на генералски чин, па да се некако и разуме, каријеризам је у питању, али да то чини генерал са четири звездице (већи чин у Војсци Србије не постоји) и неко ко ће, по сили закона, у пензију морати да иде за три месеца, 20. маја, кад пуни 58 година, тешко је наћи оправдање. Осим ако не издејствује код Вулиновог "врховног команданта" да донесе посебан пропис по којем ће моћи да остане у активној служби још неку годину.

(Време)