O drugovima i volovima, ili šta se krije iza povećanja poreza na imovinu

(Svedok)

U ovoj virtuelnoj, "farmerskoj", "dvorskoj" Srbiji, sudeći po pompeznim marketinško-kabinetsko osmišljenim izjavama, i spinovanju stvarnosti, samo što ne (po)teče med i mleko, samo što Srbija ne bude zemlja Švajcarska (obećavao Slobodan Milošević, počivši),a situacija je dramatična, zapravo – katastrofalna i zemlja je na izdisaju.

Milion ljudi je bez posla, više hiljada firmi je u blokadi, ili pred likvidacijom i stečajem, mnoge male samostalne zanatske radnje se gase, iz sistema PDV ispalo je na desetine hiljada firmi i radnji (dakle, nisu ostvarile potreban minimum prometa novca tokom godine), ali je zato sve više narodnih kuhinja, dakle i gladi...

Inflacija hvata zalet, banke komintentima i klijentima "prave malu decu" i šalju uterivače dugova, a rasprodaja poslednjih preostalih preduzeća i sistema koja vrede je u toku (Telekom, Komercijalna banka). Jasno je, takođe, da građane Srbije čekaju teški dani...

Inflacija hvata zalet, banke komintentima i klijentima "prave malu decu" i šalju uterivače dugova, a rasprodaja poslednjih preostalih preduzeća i sistema koja vrede je u toku (Telekom, Komercijalna banka). Jasno je, takođe, da građane Srbije čekaju teški dani...

Nove akcize, poskupljenja komunalnih usluga, nafte i derivata, struje... uvođenje novih nameta na imovinu, stanove, dvorišta, kombi vozila (da se ne bi prošvercovali jeftino džipovi?!), uz nove lične karte i pasoše, tablice, vozačke i saobraćajne dozvole, do sve poštanskih jednoobraznih sandučića, samo su neki od izuma na kojima bi ovoj vlasti i sam, lično, Nikola Tesla pozavideo u igri – „kako oteti novac i ostati na vlasti"!?

Ukoliko je tačno da svi sistemi koji su ovde vladali pre ovog demokratskog, dakle i Titov komunistički, i Slobin socijalistički, nisu vredeli ništa, ova vlast bi morala da pokaže građanima spisak preduzeća koja su prodali i preduzeća koja su izgrađena u poslednjoj deceniji, dakle rezultate izgradnje u doba demokratske vlasti.

Samo, takav spisak ne postoji. Prodaje se prošlost zarad opstanka sumorne sadašnjosti, a budućnosti nema...

Zapravo, na prste jedne ruke mogu se izbrojati pogoni koji su izgrađeni pod ovom vlašću, osim šminkeraja gradskih ulica, trgova, trotoara i krečenja zgrada, zarad bržeg ulaska u EU...

Istina, svojevremeno se Dragan Marković Palma, Jagodinac, proslavio rečenicom da se patriotizam „ne sipa u traktor“, ali je takođe jasno da se i „EUropski put“ ne toči u auto, ako ne baš i u Palmin traktor. Uz to, na tom putu bez alternative ima mnogo krivina, a ovo, svakodnevno, busanje u prsa i mahanje nekakvim papirima o skorom ulasku u predsoblje EU, tamo negde oko 2020, jasno pokazuje da ova vlast ima rešenje za treću deceniju trećeg milenijuma, ali ne i za ovu godinu, ni za idući mesec, ni za sutra.

Ubiše se tvrdnjom da izbora neće biti pre roka, a jasno je da ako se nešto odmah ne promeni – izbori u Srbiji više neće biti ni potrebni. Jer, građani će imati samo dve solucije, ili da umru od gladi ili od besa i tuge što su nemoćni bilo šta da promene. Sa setom se sećamo one energije kada je narod, da tako kažem, rasipao neštedimice šetajući diljem Srbije, po političkim saborima i mitinzima, sve u nadi da će, jednom za svagda, otići komunizam i komunisti.

Kad, na scenu su stupiše deca komunizma.

Ranije se u Srbiji pljačkalo, po principu hekler u ruke i čarapa na glavu, a sada lister odelo, laptop u šaci i pare u džepu... Dospeli smo dotle da do skoro uspešne firme postaju debelo neuspešne, da one zadužene do guše postaju uzor onim firmama koje nemaju ni dinar kredita... Stigli smo i dotle da se plodovi burazerske privatizacije tek sad naplaćuju, a kako, najbolje svedoče podaci – koliko je privatizovanih firmi danas aktivno, a na koliko su udareni, što bi rekô Bogoljub Janićija Karić, „katanci i lanci“...

Svakodnevno zaduživanje Srbije je primetno, ali se debelo krije čime to Srbija garantuje – da će novac koji se besomučno uzima, biti vraćen. Svakom dobronamernom građaninu Srbije krene pena na usta kada vidi korifeje naše finasijsko-momentarne politike nasmejane, jer je odmah jasno da su negde uspeli da se zaduže, ili da su osmislili novi način otimanja novca od svog stada, da ne kažem poreskih obveznika.

Ranije se u Srbiji pljačkalo, po principu hekler u ruke i čarapa na glavu, a sada lister odelo, laptop u šaci i pare u džepu... Dospeli smo dotle da do skoro uspešne firme postaju debelo neuspešne, da one zadužene do guše postaju uzor onim firmama koje nemaju ni dinar kredita...

I, kad pomenuh nove namete, da pokušamo da proniknemo na teško pitanje: Šta se skriva iza povećanja poreza na imovinu?

Da li je u pitanju samo punjenje budžeta, ili – i ova vlast planira novu pljačku svojih podanika?

Mogući scenario povećanja poreza na imovinu, po principu APP (ako prođe, prođe, ako ne, šalili smo se): preko svojih medija (u kojima svoje vlasništvo i uticaj kriju kao zmija noge) preplašiti građane – da neće biti u mogućnosti da plate sve dažbine i namete na imovinu, onda oboriti cene stambenog i poslovnog prostora, pa pokupovati po bagatelnim cenama stanove u centru Beograda (gde inače, ma kako to nekima čudno izgledalo, živi najsiromašniji deo građana, penzioneri i bivši srednji stalež koji ima velike stanove), a kada te stanove i objekte pokupuju ovi koji plivaju u novcu, onda, naravno, ukinuti zakon – „jer narod to ne može da plaća"!

Ne znam šta tačno sad radi, ali imam utisak da je Kori Udovički tu nekakav savetnik Diani Dragutinović, jer se u međuvremenu – a od ideje "prodaj stan, plati struju", prošlo je, valjda, sedam godina – stiglo dotle da iako prodate stan, to malo što dobijete ostaje da se namire državne dažbine. Bez plaćanja struje?!

Uz to, ne znam, kako je moguće da ljudima u Nišu seku struju zbog neplaćenih računa? Jer, svojevremeno, u vreme dolaska demokratije na vlast nisu platili račune?!

Lično sam bio prisutan, kada je tada na gradskom trgu, ispred hotela "Ambasador", jedan od tadašnjih lidera DS, DOS, a kasnije i visoki državnik, svoje sugrađane savetovao da račun za struju ne plate, da ga bace u kantu za smeće ili u bure, jer će samo tako, ispoljavanjem narodnog bunta i građanske neposlušiti, finasijski potkopati, pa onda i srušiti režim Slobodana Miloševića...

Režim Miloševića je srušen, ali neplaćeni računi (sa sve kamatama) preživeli su promenu sistema, a u pravnoj državi, kakva je Srbija danas - zna se: mož’ da crkneš gladan, ali račune moraš da platiš, ako se ne odluči drugačije

Drugo su državne firme, one ne moraju da plaćaju ništa, ni struju, ni vodu, verovatno se hrani kolačima... Istovremeno, da bi valjda umilostivili građane, a zapravo, pomogli svojim firmama, odlučili su da ljudima kojima gazde nisu uplaćivale staž – plate neplaćene doprinose, da bi ljudi mogli da povežu staž i odu u penziju.

I, kad pomenuh nove namete, da pokušamo da proniknemo na teško pitanje: Šta se skriva iza povećanja poreza na imovinu? Da li je u pitanju samo punjenje budžeta, ili – i ova vlast planira novu pljačku svojih podanika?

Potegao sam, onomad, svoje „veze“ u PIO tražeći spisak firmi koje nisu, novine pišu za 300 hiljada ljudi (od ukupno, navodno zaposlenih, 1,8 miliona) uplaćivali doprinose i umalo se moj znanac ne sruši sa stolice.

- Odakle mi to znamo, koje su firme neuredno uplaćivale dokaz. To se nekada znalo, kad je postojala Služba društvenog knjigovodstva, tamo je sve moglo da se vidi. Istina, i tada je bilo firmi koje nisu uplaćivale doprinos, ali se bar znalo koje su. Sad, pojma nemamo, a nije baš pametno i čeprkati po tome!

Dakle, ruku mogu da dam, da neću uspeti ni preko Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja taj spisak "neplatiša doprinosa" da dobijem.

Zašto?

Pa i njemu, državnom činovniku i svojevrsnom korektoru bahatosti ove vlasti – taj spisak neće da bude dostavljen. Jer, kad bi se obelodanio, mnoge stvari bi isplivale na površinu, pa je bolje ovako da ostane u mutnom...

(Autor je glavni i odgovorni urednik nedeljnika Svedok)