Da li će ruski MIG-ovi u Srbiju stići vozom, kada bude gotova brza pruga do Budimpešte?

Kada političari masno slažu dajući neke nerealne rokove, u mnogim državama s ozbiljnim demokratskim institucijama, odzvonilo bi im začas!

Ali, mi Srbi, kao narod, ili volimo da nas lažu ili smo mazohisti?!

Jer, kada prekoračite ROK do kada ste platili parking mesto, velika je verovatnoća da će vrlo brzo da se pojavi komunalni policajac i naplati vam kaznu. Kada kasnimo sa vraćanjem kredita, banka nam zaračunavaju zateznu kamatu.

Kada ne platimo račun za mobilni telefon na vreme, isključiće ga!

A kada političari probiju rokove koje najavljuju uz veliku medijsku pompu?

Ništa?!

Obećanje, ludom radovanje.

Svake godine imamo mnogo  primera za koje se, ničim izazvano, redovno daju rokovi - bilo od političara direktno, bilo preko njihovih probranih medija i savetnika – a da se obećano nije desilo: od čuvenog ulaska u EU, preko toga kada će da se „živi bolje“ (od „naredne godine"), pa do večitog pitanja kada će biti doneta odluka o – ko zna kojim po redu, vanrednim – izborima…?

U srpskoj politici dva čoveka su posebno ostavila jak pečat kada je reč o rokovima.

Jedan je Milutin Mrkonjić, zvani „Mrka Pre Roka“, jedan od retkih preostalih socijalista koji je principijelno ostao odan Slobodanu Miloševiću i socijalistima starog kova...

Iako je gradio, mahom bez para, po principu, koliko para toliko muzike, Mrkonjić je u javnosti upamćen po svojim čuvenim izjavama o tome kako su mnogi projekti kojima je rukovodio u vreme obnove zemlje posle NATO agresije – „završeni pre roka“.

Sledeći čovek poznat po rokovima je – a ko drugi nego – Aleksandar Vučić.

Predsednik Srbije i SNS-a, od kada se od tvrdog radikala preobukao u evropskog fanatika i preorijentisao na EU i, usput, okrenuo protestantskoj etici Maksa Vebera, stalno priča, a da niko od njega to ne traži, o nekim rokovima – do kad nešto mora da bude urađeno, do kad će da donese odluku o tome da li će se kandidovati za predsednika Srbije (iako je pre no što se kandididovao – jasno i glasno poručio - da mu „ne pada napamet“ da to učini).

Kada su Aleksandra Vučića juna 2016. pitali kada će formirati novu vladu, kazao je: „do 3. jula“ te (2016.) godine; Nedelju dana kasnije: „formiraćemo vladu kad budem mogao da formiram vladu?!“. On tada, naravno, nije objasnio zašto vladu nećemo dobiti do 3. jula te godine, kako je to sam najavio nedelju dana pre, već je na novinarska pitanja odgovorio: „Vidite šta se događa u svetu!?” Svakako najaktuelnija i, možda najsmešnija, priča oko rokova tiče se slučaja ruskih, sad čuvenih, MIG-gova koji su pre godinu dana najavljeni kao poklon iz Rusije!

Ako smo dobro prebrojali naslove po novinama koje su objavile da su „saznale“ rokove, ruski Mig-ovi su do sada „stigli“ u Srbiju barem šest puta u ovoj godini i to:

● na dan NATO agresije (24. marta);

● zatim 28. marta;

● pa na izbore 2. aprila;

● zatim do kraja aprila;

● na Vidovdan - 28. juna (Informer, uz podnaslov: Crknite dušmani);

● do sredine jula:

● „na vreme“ (kako je to rekao bivši ministar odbrane Zoran Đorđević, 1. juna);

● sad „stižu do kraja godine“ (novi ministar odbrane, Aleksandar Vulin, 2. avgusta), što će biti sedmi put.

Ovo nije jedini slučaj.

Tu je i priča o izgradnji pruge do Budimpešte koju finansiraju Kinezi i koja je već trebalo da bude gotova, a sad će biti gotova do 2017. (tek je avgust).

Nakon što je u decembru 2014, na samitu u Beogradu, Srbija sa Kinom i Mađarskom potpisala Memorandum o razumevanju o modernizaciji pruge Beograd-Budimpešta, krenule su odlučne najave da će sve biti gotovo u roku od dve do dve i po godine, što je obećala i ministar Zorana Mihajlović.

Naravno, umesto da objasni zašto pruga nije gotova i da neko (ministar?) podnese ostavku, Zorana Mihajlović je ove godine najavila da će projekat ne samo da se završi, nego će da se proširi i na Grčku?!

Ironično, Aleksandar Vučić je te 2014. kao premijer, pokazao smisao za humor, poručivši da smo „propustili mnogo vozova i da nema šta da čekamo“...

Iz ovoga slede najmanje tri pitanja: da li verujete političarima kada daju rokove, da li političari veruju u to što pričaju, i da li su vam ti rokovi uopšte važni?

Nismo našli ni na kakvo istraživanje koje bi ukazalo na pozitivan odgovor na ova tri pitanja među građanima, ali koliko se može čuti na ulici i pročitati na društvenim mrežama, narod uopšte ne veruje političarima kada daju rokove.

Ako se rokovi tako lako maše, koja je onda poenta davanja rokova uopšte?

Davanje rokova političarima na vlasti pomaže da deluju ozbiljnije nego što jesu i da imamo nešto konkretno za šta možemo da ih držimo (mada nam uvek na kraju primerom i ponašanjem pokažu za šta možemo da ih uhvatimo (oprostite na vulgarnosti, ali zar nije tako?)).

Ipak, rokovi su danas pravilo ne samo u politici. Svi ih daju.

Političari ih najviše krše, ali krše ih i drugi – institucije, firme, pojedinci...

Ako oni „na vrhu“ ne daju dobar primer, što bi se drugi pravili „veći katolici od pape“?

Možda to kršenje rokova i nije rđavo: danas smo svi robovi vremena, svi žurimo negde - pa kada tako važni ljudi, poput predsednika i premijera, na primer - ne poštuju rokove, to mu dođe kao neki bunt protiv tiranije sata kojim nam je diktirano kada i gde moramo da budemo i do kada moramo da uradimo.

Istina je i da su rokovi veoma korisni.

Oni su znak da je nešto toliko važno da zalužuje punu pažnju i određenu (vremenski ograničenu) koncentraciju, što bi trebalo da motiviše one kojima je rok zadat da brže i efikasnije rade.

Jedan od retkih poslova u koima rokovi imaju presudan značaj jeste novinarstvo, pogotovo pisano. Tačno postoji rok do kada morate da predate rubriku i do kada list mora da se preda u štampariju, inače – nema ni rubrike, ni novina.

Ali, preveliko igranje sa rokovima može da izazove kontra-efekat da ljudi prestanu da veruju.

To je obično slučaj kada nešto slažete ili ne ispunite.

U srpskoj politici, međutim, pokazalo se da kada nešto slažete ili ne ispunite, onda, naravno, date još veće obećanje što se obično pretvori u još veću laž...

I to traje dok vas ne najure s vlasti, pa neispunjeni rokovi i obećanja onda imaju jedinu svrhu da služe kao argumentacija za omalovažavanje najurenih. Ljudi koji su trenutno na vlasti, kao i drugi pre njih, ponašaju se kao da će tu biti večno. Ali – i oni imaju rok i trebalo bi da znaju da će ih javnost na kraju pamtiti po obećanjima i rokovima koje nisu ispoštovali, jer su isto to radili (i javnost i političari) i onima pre njih...

(Svedok)