Medijski vodič kroz izbornu kampanju 2014.

(Svedok)

Izbori su pred nama! Jubilarni – 10. parlamentarni izbori od uvođenja višestranačja! Ono što vezuje ove i one prve parlamentarne izbore 1990. jeste to što se očekuje da budu plebiscitarnog karaktera. Naime, kako je izjavio PPV i pretendent na titulu PV (predsednika Vlade), Aleksandar Vučić – „očekujem plebiscitarnu podršku naroda“. Istu takvu podršku 1990. ostvario je i Slobodan Milošević osvojivši čak 194 od 250 mandata u Skupštini Srbije. Zašto je bitna ova spona Milošević – Vučić, biće objašnjeno na kraju teksta.

Ključna tačka u predstojećim izborima – kao, uostalom, i u svemu drugom u Srbiji – biće kampanja, tj. forma, a ne suština. Od onoga što se obeća i u šta se birač/glasač ubedi, zavisiće sudbina najmanje 200 najmoćnijih, a najviše nekoliko hiljada drugih stranačkih funkcionera u svim strankama. Glavno oružje u svemu tome biće mediji. Tako se Srbija danas nalazi u situaciji da ono što bi trebalo da predstavlja neku vrstu savesti javnosti i kritičku barijeru, odnosno otklon prema naglom shvatanju zdravog za gotovo, predstavlja upravo motor koji treba da nas uveri u ono što se priča.

A šta se priča?! Pa – svašta. A kako od tog „svašta“ izvući „nešto konkretno“?! E, pa to ne može – jer mediji kojima se daje vodeća uloga u zemlji to, upravo, ne žele.

Većina ljudi na ulici će reći da uglavnom ne veruje onom što pročita u štampi. Ipak, voajerski duh našeg naroda, kome je jedan od nacionalnih sportova opanjkavanje drugih, kao i takav duh tekstova koji se objavljuju u novinama, potpiruju upravo takve voajersko-opanjkavajuće priče koje su tu, uglavnom, da zamute vodu.

Evo objašnjenja na jednom od niza primera. Tabloid „Kurir“, koji nesumnjivo podržava aktuelnu vlast (a koji je, uzgred budi rečeno, podržavao i prethodnu vlast dok je bila na vlasti), u nizu velikih „otkrića“ reciklirao je još jednom o tome kako tajkun Miroslav Mišković ima „pakleni plan“ i kako je obezbedio sto miliona evra za „pojedine političare i medije kako bi tokom kampanje napadali Vučića i SNS, a sve kako bi u slučaju njihovog odlaska s vlasti mogao da se izvuče iz istraga i sudskih procesa koji se protiv njega vode“ (tekst je objavljen na naslovnoj strani „Kurira“ 9. februara).

Šta se dalje dešava posle ove informacije? Kako „Kurir“ ovu informaciju „saznaje od izvora“ – posledično nema imena i prezimena koje bi ovo potkrepilo. Sledeći korak jeste objašnjenje, a time i nastojanje da se dodatno utemelji istinost te tvrdnje, pa se onda daje komentar tog „izvora Kurira“ koji kaže: „To jeste ogromna suma novca, ali Mišković sad ide na sve ili ništa. Rešio je da ukloni Vučića jer je to jedini način da se sačuva. Spreman je da pojedinim političarima i medijima da oko 100 miliona evra za kampanju (dakle, eto, anonimni izvor sada potvrđuje saznanje „Kurira“ – napomena redakcije), a zauzvrat očekuje da besumučno napadaju lidera SNS i naprednjake“.

Izvor „Kurira“ zatim dodaje kako će „narednih dana, zahvaljujući Miškovićevim parama, krenuti brutalna kampanja kako u medijima, tako i na društvenim mrežama, koju će diktirati ’Miškovićevi opozicionari’. Tu „izvor“ lista „Kurir“ završava svoju priču. Time je druga faza završena: u prvoj je lidom teksta i naslovnom data osnovna teza - poruka, a drugom je ona dodatno obrazložena i, jel`te, time i dodatno utemeljena.

Onda se prelazi na treću, protokolarnu fazu – realni, stvarno postojeći sagovornik, sa imenom i prezimenom koji bi trebalo te navode da uzme kao ozbiljne i time potvrdi njihov značaj. Dakle, to mora biti neko ko je naklonjen Vučiću. „Kurir“ se obratio (logično, jel`te) nekome iz SNS. To je bio Igor Mirović, visoki funkcioner ove stranke i ministar regionalnog razvoja i lokalne samouprave, a od ostavke Saše Radulovića i čovek koji je nadležan za Ministarstvo privrede. Mirović je, naravno, odmah potvrdio „saznanja Kurira“ i najavio da u toj stranci očekuju da bude još snažnijih napada. Dakle – eto je i treća faza: pronađen je živ sagovornik, koji će da potvrdi „saznanja“ lista „Kurir“.

Onda ide naredna – četvrta faza – u kojoj ide dalja razrada teorije, sa uvezivanjem drugih igrača, pored Miškovića: „Kurir“ navodi kako su „upravo ovakvi interesi i naterali Snežanu Malović, bivšu ministarku pravde, da napusti DS i pregovore o saradnji njenih dojučerašnjih saboraca s tajkunima, pre svega Miškovića i Đilasa“. Kopča je dakle, pronađena, a po očito jednom od ključnih principa koji važi u „Kuriru“, kada se piše svaki politički tekst (barem, dok su u „dilu“ sa ovom vlašću) – „ništa bez Đilasa“.

Na kraju, u petoj fazi, cela stvar se produbljuje i dobija istorijsko-institucionalnu dimenziju. „Kurir“ podseća javnost na izveštaj Verice Barać o pritiscima na medije i podseća na veze Miškovića i Đilasa.

Čekajte malo! Ovo je onaj trenutak kada se svaki iole pristojan i relativno solidno obavešten čitalac (koji ne čita samo jedne novine i malo pamti šta je ko ranije radio i pisao, recimo u vreme objavljivanja tog izveštaja Verice Barać) iznervira. Prvo, taj isti izveštaj Verice Barać su, u vreme njegove objave, prećutali APSOLUTNO SVI ŠTAMPANI i ELEKTRONSKI MEDIJI IZUZEV „SVEDOKA“! I ne samo to, nego se taj izveštaj, između ostalog, dosta negativno osvrće upravo na taj isti „Kurir“ i njegovu ulogu. Između ostalog, u tom izveštaju, na strani sedam, stoji sledeće: „Ovde treba podsetiti da je upravo `Kurir` najviše doprineo tabloidizaciji medija i života u Srbiji, krajnjoj relativizaciji problema kriminala, korupcije i uopšte, sistema vrednosti. Određenim političkim strukturama odgovarao je list, koji je na bazi izmišljenih senzacija, plasirao političke nokaute, ali se onda u jednom trenutku okrenuo protiv onih koji su ga politički podržavali. Sve to navelo je političke inspiratore `Kurira` da 2009. godine drastično izmene Zakon o javnom informisanju, kako bi zaustavili list koji su sami osmislili, a potom i do hapšenja vlasnika `Kurira` Radisava Rodića“.

Kao mirođija celoj priči, dodata su dva antrfilea. U jednom svoje „neutralno“ mišljenje iznosi Dragomir Anđelković, analitičar koji je uz eksperte iz istraživačke kuće „Faktor plus“, glavni komentator kada god treba podržati vladajuću strukturu (pri tome, da se ne lažemo, i DS je u svoje vreme iste takve imao). Anđelković objašnjava nešto što normalnom čoveku ne treba objašnjavati, a to je da „tajkuni neće jaku vladu“. U drugom antrfileu je Dijana Vukomanović, politikolog i kadar SPS, koja takođe nešto uopšteno priča o korupciji i tajkunima. Ipak, ubacivanje nekoga iz SPS u najmanju ruku deluje blago upitno, imajući u vidu da se na stranicama „Kurira“ i „Informera“, dva medijska stuba aktuelne vlasti, najviše kadrovi SPS optužuju za korupciju. Doduše, i onome ko samo s vremena na vreme pogleda naslovne strane jasno je da je „Kurir“ zadužen za DS, a „Informer“ za SPS.

U svakom slučaju, ovaj primer gotovo je identičan najvećem broju tekstova koje „Kurir“ i „Informer“ (mada sve češće i „Naše novine“) objavljuju, a koji jasno imaju za cilj da degradiraju jednu stranu, ili, bolje rečeno, sve druge, samo nikako SNS.

Pri tome, da se razumemo, pa naravno da Miroslav Mišković jeste verovatno protiv Vučića. Uostalom, da li neko zna za ijednog bogataša-tajkuna u Srbiji kome je ikada bilo sveto išta više od njihovog džepa?! Oni su poštovali samo onoga ko im nije narušavao biznis. U Miškovićevom slučaju (koji je, ako se iko seća, i platio jednu emisiju SRS-u, kako je sam svojevremeno priznao Tomislav Nikolić u „Utisku nedelje“ na B92) problem jeste što, u moru raznih dilova i trgovine, nije stigao na vreme da se dogovori...

Zašto je i da li je sve ovo bitno?! Pa, jeste, zato što ćemo narednih dana, kako se izbori budu približavali, imati sve više i više epohalnih „otkrića“ koja će biti pisana i objavljena na identičan način kao i prethodno analizirani primer.

Zato – šta da čini čovek koji ipak ima naviku da čita novine (mada je takvih u Srbiji sve manje), a hoće da bude informisan?! Svako ko kupuje novine, ma koje bile, trebalo bi dobro da obrati pažnju upravo na ono što mu se najviše nameće – naslov i poruku. Ako naslov sadrži oštru presudu (a u vodećim tabloidima u zemlji, kao što su „Kurir“ i „Informer“ najveći broj novinskih naslova je takve prirode), onda dobro treba obratiti pažnju na sledeće: ko je autor teksta – da li je potpisan imenom i prezimenom ili nekim inicijalima, tipa E. K., E. I., ko je glavni sagovornik i izvor informacije – osoba sa imenom i prezimenom ili „izvor“, ili, kako se još koristi „izvor blizak tom i tom“, i – ono glavno, u čijem je interesu. Ako je evidentno ko od date „informacije“ koju daje „pouzdani izvor“ ima najviše koristi, za verovati je da je upravo on izvor. Uz sve to, dobro treba obratiti pažnju i čiji su oglasi u novinama. Što novine imaju više oglasa, i ukoliko su ti oglasi iz državnih firmi, poput „Narodne lutrije“, „Auto-moto saveza“, „Dunav osiguranja“... onda to najčešće znači da su to oglasi ugovoreni sa „državom“, a pošto je država Srbija sve manje organizovana politička institucija, a sve više skup stranačkih feuda, onda treba pogledati i odakle dolaze direktori tih javnih preduzeća – velikih oglašivača.

Postoji u svemu ovome još jedna stvar koja je zanimljiva onima koji su skloni da, pored štampanih medija i televizije, informacije prikupljaju i na internetu. Za razliku od prošle vlasti koja je kod svojih udarnih tabloida ("Pres") razvijala i velike sajtove, pokrovitelji novih medija koji se pokazuju bliski ovoj vlasti (kao što su „Informer“ i od nedavno „Naše novine“) uopšte nemaju sajtove, ili samo, poput „Informera“, imaju domen i tu okače naslovnu stranu novog broja. Koji je razlog ovome, ostaje samo da se nagađa?! Ako je u oba slučaja reč o jako čitanim, pa i najčitanijim dnevnim novinama (kako su urednici ovih listova skloni da tvrde), zbog čega ne bi razvijali i internet stranice?! Ili te novine i nemaju veze sa ekonomskim principima opstanka na tržištu, već im je bitnija politika. Odnosno, da li se možda pokazalo da onaj ko informacije prikuplja i na internetu ima mnogo širi izvor informisanja, jer ga samo klik deli od drugih sajtova, dok oni koji u Srbiji kupuju novine uglavnom imaju naviku da se informišu iz jednog lista i to je to.

Kad smo već kod interneta i kampanje, ovih dana povela se velika polemika o snimku RTS-a na kojem Aleksandar Vučić kod Feketića u akciji spasavanja zavejanog naroda u snegu, u naručju, po snežnoj vetrometini, nosi jedno dete. Društvene mreže su odmah reagovale, pa su mnogi ismejali ovaj čin PPV-a, „editujući“ snimak tako što su Vučiću nagrnuli plašt Supermena i slično... Kako se ispostavilo, brzo je reagovao „krizni PR internet tim SNS“ (ma šta to predstavljalo) i uticao da se svuda taj video „skine“. Da zlo bude veće, vođa tog „internet tima SNS“, izvesni Mario Maletić, na pitanje na Tviteru kako su uspeli tako brzo da reaguju i uklone sve video klipove sa pomenutom akcijom spasavanja, odgovara – „um caruje, a i masa ljudi dobro dođe“.

Sve ne bi bilo možda ni do te mere odvratno da se nije javio RTS koji je rekao da su video-snimci skinuti na njihov zahtev jer je reč o materijalu RTS-a koji su drugi neovlašćeno koristili i kačili. Na kraju, kada je sve otišlo do duvara, neko u SNS je shvatio da ne može sve da se prikrije, pa je i na Fejsbuk profil Aleksandra Vučića okačen sada već „čuveni“ snimak. Naravno, reagovao je i – ko bi drugi, nego – „Kurir“, koji je sutradan odmah išao sa tezom kako „PPV spasava ljude, a svi drugi sede kući i gledaju“, pa još navodi „10 korisnih stvari“ koje su javne ličnosti koje su kritikovale Vučićev, ali i postupak Novaka Đokovića (koji je takođe učestvovao u akciji spasavanja) mogli da urade.

Da ima onih koji su odmah shvatili poruku, pokazalo se svega nekoliko dana posle akcije kod Feketića: Crnogorska kulturna mreža iz Podgorice za najpopularniju ličnost u regionu izabrala je Aleksandra Vučića, čime je PPV postao ponosni nosilac crnogorskog „Oskara popularnosti“. Ovo i ne treba da čudi budući da je Feketić mesto u kojem stanuje veliki broj ljudi koji su rodom upravo iz Crne Gore.

Bez namere da ulazimo u raspravu ko je ovde u pravu, opet se postavlja nekoliko sasvim logičkih pitanja. Prvo, da li je normalno da trenutno najmoćniji čovek u zemlji i jedan od najviših državnih funkcionera izlaže svoj život riziku na zavejanom putu i po vetrometini ako već ima spremnih i obučenih ljudi da reaguju? Na to treba dodati i činjenicu da Vučić ima ozbiljnih problema sa srcem, a „Kurir“ i „Informer“ svakako nisu propuštali priliku da informišu javnost pre nekoliko meseci kako je Vučić čak morao da ide i da prima infuziju od umora zbog napornog rada. Drugo – osnovna stvar u svakoj nesreći je da se oni koji nisu stručni sklone i omoguće stručnjacima koji su školovani za te operacije da sami delaju. Pošto su stručnjaci već stigli – stvarno nije jasno šta tu ima da traže Aleksandar Vučić ili Novak Đoković. Treće, koliko mesta u helikopteru su zauzeli Aleksandar Vučić, ljudi koji su ga pratili u obezbeđenju i ekipa RTS-a koja je trebalo sve to da snimi?!

Da zlo bude veće, a to će se pokazati i kako kampanja dalje bude tekla, čak i onaj koji se drzne da kritikuje biće prokazan kao neko ko nije dostojan tog čina jer, jelte, nismo svi tako sposobni i mudri, pa da možemo i da spasemo ljude od smetova, dovedemo investitore, rešimo sporna ubistva i privatizacije. Ako je ovo poruka koju neki „izvor“ blizak „nekom centru moći“ (a u ovoj zemlji, pored američke i nemačke ambasade, postoji samo još jedan centar moći) treba da plasira javnosti kao prihvatljivu i normalnu, onda se s pravom može postaviti pitanje da li je Srbija na putu političke autoritarnosti.

Koliko je sve kod nas otišlo u vražju mater, dovoljno govori i sledeće. Kada nam je Nevena Adžemović pre neki dan sa naslovne strane „Alo“ poručila: „Znam koliko vredim, dosta mi je politike“, te da više neće biti poslanik – onda je valjda sve jasno. A gde idemo, barem kada je o medijima reč, dovoljno govori i njena naredna izjava u istom intervjuu, kada je rekla da odlazi da bude „urednik u novim novinama“...

I sad, na kraju, vratimo se na početak. Sve dosadašnje izborne kampanje i ishodi glasanja pokazali su najmanje upitnost pameti prosečnog srpskog birača. Birači u Srbiji su pokazali spremnost da veruju da u vreme najvećeg haosa sledi švedski standard, da ruske pa zatim američke/evropske milijarde samo što nisu stigle, da je hleb od tri dinara stvarno moguć, da ćemo u EU ući „pre svih u regionu“... Sve to vreme postajali su siromašniji i bedniji.

Ovog puta, za razliku od svih prethodnih izbora posle 2000, Aleksandar Vučić ima šansu da dobije podršku ravnu onoj koju je imao Slobodan Milošević 1990. Uostalom, u intervjuu za „Svedok“ pre nekoliko meseci ministarka energetike i jedna od glavnih medijskih uzdanica SNS Zorana Mihajlović rekla je da je „Vučić popularniji od Miloševića“ (zanimljivo da su agencije iz tog intervjua uzele nekoliko delova i napravile tri-četiri različite vesti, ali ovo poređenje sa Miloševićem je svuda prećutano). Aleksandar Vučić, zbog gotovo plebiscitarne podrške, ima šansu ne da pokrene Srbiju, ne da nas uvede u EU, ne da nam napravi bolji standard... pošto to ne može, a pitanje je i da li ume... Ne. Aleksandar Vučić ima šansu da učini nešto drugo.

Reč je o čoveku koji ima iskustvo u najmanje devet od dosadašnjih deset kampanja za parlamentarne izbore, i o osobi koja je preko dve decenije u političkom životu Srbije i srpskog naroda. Pošto je Srbija zemlja u kojoj institucije odavno nemaju nikakvu snagu i značaj, te je vlast tamo gde je najmoćniji (a Aleksandar Vučić to dobro vidi i zna), njegova šansa jeste da upravo iskoristi sav taj autoritet i povrati snagu institucijama. To može učiniti samo ako prestane da daje rokove koji od njega ne zavise, da prestane da garantuje nešto što od njega ne zavisi, da za sve bude kontraargument „uhapsite mene“ ili „smenite mene“, a što niko ne može da uradi, i što će da prestane da se koristi vulgarnim političkim trikovima (pa da umesto odgovora na ozbiljne kritike na račun njegove pojave u Feketiću, odabere da odgovori na najmorbidniji i najgluplji komentar koji bi iko mogao da postavi, a to je da je „ono dete degenerik“, pa da nam on onda objašnjava kako će svu decu da štiti i kako niko ne sme da decu naziva degenericima i slično...). Aleksandar Vučić ima šansu da promeni političku kulturu u Srbiji nabolje – da postoji odgovornost za izgovorenu reč, da mediji budu sredstvo informisanja, a ne reketiranja, da se neodgovorni direktno kazne, da se prekine sa spinovanjem svega, pa i državnih interesa.

Međutim, ako je suditi prema onome što se sada dešava na javnoj sceni u Srbiji (a deo toga je analiziran i u ovom tekstu), teško da će doći do promene. Ipak, Aleksandar Vučić je već jednom pokazao da je u stanju da okrene leđa nečemu za šta se verovalo da je neraskidivi deo njegovog identiteta. Zato ne treba gubiti nadu da će u jednom trenutku isto tako raskrstiti sa medijsko-propagandnim muljem, koji Srbijom pali i žari.