Marš na Drinu i/ili Lili Marlen?!

Predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Vuk Jeremić je prvog dana pravoslavne Nove godine bio domaćin novogodišnjeg koncerta, na kojem se Srbija predstavila nastupom hora “Viva voks”.

Naime, kao predsedavajuća Generalnoj skupštini, Srbija je imala pravo da izabere dan koji će u UN njoj biti posvećen.

I – rekao bih, inteligentno i opravdano – odabran je upravo taj dan.

Kao što je, takođe opravdano, čast da prezentuje Srbiju pripala upravo pomenutom horu, koji predstavlja istinsku muzičku atrakciju.

Pored svog standardnog repertoara, “Viva voks” je, kako kontekstu i priliči, otpevao niz srpskih tradicionalnih pesama.

Među tim pesmama našao se i Marš na Drinu, koji, pored muzičkih kvaliteta, ima posebnu simboličku težinu.

Reč je o maršu koji simbolizuje heroizam i tragiku srpskog učešća u Prvom svetskom ratu, obeleženog nezapamćenim žrtvama koje su dovele do – ako se uzme u obzir brojnost i snaga srpske vojske i brojnost i snaga srpskih protivnika – indolentnost i “indolentnost” srpskih saveznika i “saveznika” da za sada ne komentarišemo – jedne od najimpresivnijih pobeda u istoriji ratovanja.

I pobede kojom su Srbi – imajući u vidu brojnost i snagu srpske vojske i brojnost i snagu srpskih saboraca i “saboraca” – dali nesrazmeran doprinos pobedi grupe zemalja koja se i danas zvanično naziva “saveznicima”.

A među tadašnjim srpskim saveznicima i “saveznicima” se nalaze i Sjedinjene Američke Države, zemlja na čijoj teritoriji je smešten prostor na kom je koncert održan i koja rad Ujedinjenih nacija u velikoj meri kontroliše.

Naivni bi rekli – sve je logično da logičnije biti ne može.

E, ali tada – kao šamar naivnima – stiže protest bošnjačkih udruženja u Sjedinjenim Američkim Državama i reakcija generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna koji im se “izvinjava”.

Obrazloženje protesta Bošnjaka, ako apstrahujemo ružne reči i propagandne floskule, i stvar pokušamo prilagoditi pravilima zdravog rasuđivanja, otprilike glasi – Marš na Drinu su u balkanskim ratovima devedesetih godina prošlog veka pevali pripadnici srpskih snaga koji su se protiv bošnjačkih snaga borili. A u tim ratovima su činjeni zločini. Dakle – tu pesmu su pevali i ljudi koji su vršili zločine nas Bošnjacima. Pa je “ista” za njih uvredljiva.

Motiv za “izvinjenje” Ban Ki Muna, koji je koncert “Viva voksa” prethodno pozdravio je, pretpostavljam, kombinacija “politički korektnog” straha od nezadovoljstva “politički korektnih” Bošnjaka i mešavine nerazumevanja i “nerazumevanja” problema, koje bi se najslikovitije dalo opisati stihom “ja nisam odavle” iz istoimene pesme benda “Zabranjeno pušenje”.

No, ako Bošnjaci i Ban Ki Mun mogu da se prave blesavi, hajde da se malo blesavi pravimo i mi.

Pa kažemo:

Dobro, možda su neki od ljudi koji su devedesetih u Bosni činili zločine zaista pevali Marš na Drinu. Ali je, isto tako, ne samo moguće nego i izvesno da su neki drugi ljudi koji su u isto vreme na istom prostoru činili zločine, pevali i brojne druge pesme.

I da li bi, onda, posmatrano iz bošnjačke “perspektive”, valjalo zabraniti sve srpske pesme? A posmatrano iz srpske – budući da su devedesetih zločini činjeni i nad Srbima, i da su ih značajnim delom činili tadašnji Muslimani a današnji Bošnjaci, kojima, takođe, nije strano da zapevaju – zabraniti i sve bošnjačke – od “U Stambolu na Bosforu”, preko “Mujo kuje konja po mjesecu”, pa nadalje… Reciprocitet u odnosu sa Hrvatima i njihovim “melosom” iliti “glazbom” se podrazumeva…

Naravno da ne bi trebalo. I naravno da je to nemoguće.

I naravno da će veličanstveni Marš na Drinu opstati uprkos bošnjačkim udruženjima u SAD, a i “šire”, i uprkos konformizmu generalnih i ostalih sekretara (sedmoricu sekretara SKOJ-a preporučljivo je izuzeti, kako zbog opravdane odsutnosti, tako i zbog osnovane pretpostavke da konformizmu nisu bili skloni).

Bilja Marlen

Ovaj slučaj se, međutim ali očekivano, ispostavio kao idealan povod da se oglase srpski autošovinisti, iliti sebemrsci, koji, po pravilu, čvrsto stoje na liniji bizarnih šovinističkih udruženja pripadnika naroda i “naroda” sa kojima su Srbi ratovali.

Budući da nemam ni dovoljno prostora ni dovoljno motiva da se ovom „prigodom“ bavim svim autošoviništičkim genijalcima, od stručnjaka opšte prakse Gorčina Stojanovića, pa nadalje, osvrnuo bih se na nove vragolije jedne od junakinja kolumne iz prošlog broja, palanačke filozofkinje Biljane Srbljanović, u novije vreme poznatije pod pseudonimom Tviter teta.

Koja se, opet, posebno istakla.

Kako njen novopečeni nadimak kazuje, nesuđena gradonačelnica Beograda se i najnovijim povodom – a gde bi drugo – oglasila na tviteru. Zaludni srpski štampani, a bogami i elektronski mediji su ove, kao i prethodne bisere njenog duha, stali da besomučno prenose. A onda su, nezadovoljni onim što im je preneseno, internet korisnici koji, iako ne dele njene „političke stavove“, dele Tetinu ljubav prema pijačnom diskursu, počeli sa pljuvačinom.

E, tada se Tviter Teta prisetila da ne šljaka na Cvetku, već je, ipak, „nekakva intelektualka“, pa je promenila i medij i stil izražavanja. Zasukala je rukave i napisala beskrajno dugačak i do zla boga dosadan tekst. Koji – valjda da bi potcrtala naprasno distanciranje od prostakluka – nije objavila na sajtu besprizornih „E-novina“, nego na sajtu – istina „prijateljskog“, ali kud i kamo uljuđenijeg – autošovinističkog „Peščanika“.

Ako apstrahujemo autorkino „zgražavanje“ nad diskursom neistomišljenika, identičnog diskursu koji, pljujući po njenim protivnicima, koriste „simpatični istomišljenici“ – zbog čega joj je prilično efektno natrljao nos delimični, ali kud i kamo razumniji „istomišljenik“ Teofil Pančić – glavni motiv za nastanak ove tirade je, kako ispada, „viteškinjino“ nezadovljstvo uzrokovano činjenicom da mediji njen tviter haiku nisu na pravi način protumačili.

I budući da je, kako bi ukazala na „nekompetentnost“ tumača, ponudila ispravno „tumačenje“ sopstvenih lapidarnih umotvorina – da se čoveku ne bi potkrala kakva „hermenautička“ greška, najbolje je držati se „zvanične verzije“.

Elem, Tviter teta je, prema sopstvenoj tvrdnji, na tviteru rekla ili barem htela da kaže:

“Slično bi bilo kada bi nemački predsedavajući odlučio da za novogodišnji koncert otpeva Lili Marlen. Lepa pesma, zloupotrebljena, aha. Aus dem stillen Raume, Aus der Erde Grund, Hebt mich wie im Traume Dein verliebter Mund. Nema ničeg lošeg u ljubavnim rečima, zar ne? Pa što to ne otpevaju za božićni koncert u UN? Bilo bi baš simpa. Može li iko da zamisli novogodišnji prijem u nemačkoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen? Da ne govorim o UN-u. A ovoliko dranja nacionalista u odbranu pesme, samo govori o pravim razlozima njenog izvođenja. Da nam je svejedno, onda bi pevali Stonse. Znači, nije nam svejedno. I od toliko manje više lepih srpskih pesama, mora baš bojna. Malo vređa inteligenciju.”

Poređenje Lili Marlen sa Maršom na Drinu implicira poređenje Srbije devedesetih godina prošlog veka sa nacističkom Nemačkom, koje je do te mere imbecilno da ne bi zavređivalo komentar kada činjenica da su ga “istomišljenici” Srbljanovićeve bezbroj puta ponovili ne bi ukazivala kako iza njihove papagajske delatnosti stoji prljav plan. Vođeni parolom da bezbroj puta ponovljena laž postaje istina, oni svoju mantru uporno žvaću, nadajući se, biće, kako će se i njihova glupost i moralno pigmejstvo, koji se iza te mantre kriju, neprekidnim repetovanjem pretvoriti u mudrost i vrlinu.

Ovo drugo – ne biva. Ali, ono prvo – sa pretvaranjem laži u zvaničnu istinu – gadna je rabota.

I zbog toga je na njihovu milijardu puta ponovljenu laž, neophodno milijardu i prvi put odgovoriti:

Neće proći!

Ili, pošto je Bilja Marlen “levičarka”, da zadovoljimo formu:

No Pasaran!

A pošto smo to raščistili, možemo dalje da se igramo analizom Biljanine sposobnosti za „logično razmišljanje“.

Čak i kada poređenje Srbije devedesetih sa nacističkom Nemačkom ne bi pretstavljalo, kao što predstavlja, genocid nad zdravim razumom i moralom – poređenje Lili Marlen i Marša na Drinu opet ne bi imalo smisla. Jerbo je pesma Lili Marlen postala čuvena u vreme nemačkog nacizma, dok se Marš na Drinu nije proslavio devedesetih, nego „tričavih“ osam decenija ranije, u vreme Prvog svetskog rata.

A sa devedesetim ga ne poistovećuje niko normalan.

Ne bih da vređam i kažem kako članovi bošnjačkih udruženja iz SAD, Biljana Srbljanović i njeni „istomišljenici“, nisu normalni. Ali, da su skloni „povredama inteligencije“ – tu dileme nema.

DŽegeru "Miče", Biljana ti kliče

Ipak, pošteno je da se prizna: gradska majka u uzaludnom pokušaju je u jednom u pravu: „ nije nam svejedno”. Marš na Drinu je pesma do koje je stalo mnogim Srbima i mnogim prijateljima Srba

A da “nam” je “svejedno”, možda bi “Viva voks” u Njujorku, umesto Marša na Drinu, zaista “pevao Stonse”.

Samo, nije konzistentno da takav predlog iznosi gospođa Srbljanović.

Vođeni njenom “logikom”, Srbi, naime, ne bi smeli da pevaju Stonse, pošto postoji osnovana sumnja da su NATO piloti, u toku bombardovanja Republike Srpske i Srbije, pevušili hitove ovog benda.

Ma šta da ne pevaju – sledeći “logiku” bošnjačkih udruženja i Biljane Srbljanović, srpska udruženja širom sveta trebalo bi da na sav glas protestuju zbog svakog javnog izvođenja pesama ove grupe.

(Glas Srpske, 26.01.13)