„Југоносталгија“ и дотиране курсаџије

Пре неколико година, у једном интервјуу су ме питали како видим књижевност „ексјугословенског простора“ и да ли видим барем обрисе неке заједничке књижевне сцене.

Одговорио сам да не видим, али видим покушај групе декларативних политичких истомишљеника да њено постојање фингирају, нагласивши да, поред логистике за озбиљну причу те врсте, која не постоји јер нема новца, и коју културњаци не могу да обезбеде, ту недостаје још једна, битнија ствар.

Било какву књижевну сцену, па ни „регионалну“, не могу да чине сами „истомишљеници“, зато што ни већину књижевности која се појављује не једној сцени, па макар она била и “регионална”, не стварају људи који исто мисле. “Истомишљеници” би могли да буду ти који дају подстицај. Али, да би подухват имао смисла, морају да се потруде да укључе и друге. Ма колико се с њима не слагали. И даље, да се позабаве тиме у чему се једни с другима суштински не слажу.

Питање и одговор су се непосредно тицали књижевности, али је било јасно да подразумевају и друге уметности, а “и шире”. “Што би се рекло” – “културу”.

Као пример ствараоца који би, због оригиналности и одлучног неуклапања у отрцане шаблоне, али и због култног статуса који има у свим деловима “региона”, могао да представља симбол такве, непостојеће сцене, навео сам Бранимира Џонија Штулића. Јер – реч је о човеку који тешко да је истомишљеник са било ким, а ипак је једини са којим би најразличитији неистомишљеници у много чему могли да се сложе. Рекао сам да се ради о балканској икони и упитао се – ако је у то убеђен неко ко никада његов постер није држао на зиду, као што га, на пример, никада нисам држао ја – шта је са хиљадама људи који не само да су га држали него га држе и дан данас. У свим „екс“ државама.

Све што сам рекао тада, мислим и данас. Само што сам тада, што због релативно малог простора који је у том интервјуу реченој теми могао бити посвећен, што из обзира према саговорнику, блиском „истомишљеницима“ који постојање регионалне сцене фингирају, а иначе пристојном човеку, оцену мотива „истомишљеника“ и исцрпнију процену смисла и домета њихових акција изоставио.

Оно што тада нисам рекао, између осталог јесте то да „истомишљеници“, умрежени у разне, из различитих међународних фондова финансиране организације, у оквиру дотираних издавачких кућа и по дотираним, што папирним што електронским медијима – неки мање, неки више недуховито и неинтелигентно, већ у складу са личним способностима, продају у основи једну те исту, „политички коректну“ причу, која је досадила и богу и људима.

Оно што је тада било досадно и богу и људима, данас , неколико година касније, још је досадније. Али, ево га опет.

Ако нема средстава за грађење озбиљне регионалне сцене, која цркавица за „политички коректно“ глумљење да та сцена постоји још увек се нађе.

Истомишљеници и даље жваћу своју ником живом занимљиву жваку.

А једна од ствари коју, више својим спонзорима, него публици, на коју мање више и не рачунају, упорно покушавају да продају, јесте „југоносталгија“.

Да се разумемо: не постоји нико ко је живео у бившој Југославији, а ко у извесној мери није југоносталгичан. Као што не постоји нико ко је живео у тој земљи, а ко у одређеној мери није на њу огорчен. Однос бивших Југословена према бившој Југославији зависи од тога које од та два осећања код конкретног бившег Југословена преовлађује. И у којој мери.

А пошто нека трунка позитивне емоције код свакога постоји, није чудно што садржаји масовне културе, који ударају у танке жице, илити на емоцију добрано ослобођену размишљања, на тржиштима свих „екс“ држава, без обзира на „екс“ државу порекла, имају више него солидну прођу.

То некоме може да се свиђа, некоме да се не свиђа – али је тако. И тако би било чак и када би неко политичком вољом тај „тренд“ покушао да спречи. Као што, на пример, хрватски режим деведестих година није успео да забрани Хрватима уживање у српским народњацима: они не дају да се одржавају концерти, а „пучанство“ слуша Звезде Гранда на приватним „тулумима“.

Па, кад је већ тако, онда и концерти почну да се организују, како би се зарадила кинта.

Принцип понуде и потражње.

Проблем настаје када „паметни“ културњаци покушају да продају „дубокоумну“ југоносталгију. И то на до зла бога плиткоуман начин.

Након што су годинама своје промишљање света базирали на деведесетим годинама прошлог века као на извору свих зала, понашајући се као да пре деведесетих свет није постојао и као да је зло пало с неба, прећутно одбијајући да прихвате било какву замерку на рачун претходног, самоуправног периода, дотирани следбеници идеје друга Тита о градњи социјализма капиталистичким новцем су, у следећој фази, прешли на отворену глорификацију титоизма, и обрачун са свима који нису спремни да у тој глорификацији учествују, као са мрачним силама које стављају клипове у точкове револуције, која је бy тхе wаy, пропала, али их у локалним НВО подружницама о томе, изгледа, нису обавестили.

Историја света више не почиње деведесетих, него четрдесетих година прошлог века. Али, исључиво она која је забележена у уџбеницима „повијести“ из „самоуправног“ периода. Све остало су „клевете и лажи“.

Координирано финансирани из невладиних фондова и фондова „помиритељски“ настројених влада „екс“ држава, које су – и невладине организације и „екс“ државе –све само не социјалистичке, акцијаши „политичке коректности“ сада фурају „револуционарно“, коминтерновско југословенство на батерије, покушавајући да сопствену интелектуалну конфузију и необразовање уваљају као последњу реч науке и технике.

Антологије поезије у којима Срби изјављују љубав Албанцима приређују типови изненађени присуством хришћанске компоненте у албанској култури – несвесни, дакле, незанемарљивог процента Албанаца православне и католичке вероисповести – чврсти у убеђењу како се та чињеница има захвалити Ибрахиму Ругови, који је, како су начули, ономад прешао на хришћанство...

Помпезне фестивале Крлежи у част приређују српски „крлежијанци“ међу којима многи, по сопственом признању, нису прочитали ниједно слово које је написао њихов идол...

Бошњачки позоришни бардови режирају интерактивне представе у којима се лупетају пожељне фразе о бившој Југославији и у којима наивни купци улазница стењу од досаде...

А и те, наивне гледаоце, могуће је набројати на прсте, ако не баш једне, оно две руке. Управо као и посетиоце поменутих фестивала. Док о броју читалаца речених антологија није згодно нагађати. Могло би се, наиме, доћи до незгодне претпоставке да је за пребројавање довољан само један прст. Глуво било, средњи...

Е – а када – пошто им је, недотупавнима какве их је бог дао, суштинску бесмисленост концепције коју заступају узалудно објашњавати – поменеш како њихови садржаји не занимају готово никога, истомишљеници те хорски оптуже за популизам.

И онда човеку не преостаје ништа друго него да се „покајнички сложи“ са „чињеницом“ да је незаинтересованост публике, истина једини, али зато као земља чврст доказ њиховог „високософистикованог квалитета“.

Па му дође да се јавно огласи апелом донаторима и спонзорима да њихову „хвале вредне“ активности наставе да подржавају, ако је могуће – за веке векова.

И баш онда када се чини да је истомишљенике немогуће пробудити из њиховог дотираног сна, појави се неко ко им наруши идилу, као што их је, једним текстом у београдском недељнику „Време“, недавно узнемирио босански књижевник и публициста Мухарем Баздуљ.

Једноставно, човек је скренуо пажњу да Југославија није настала у Другом, него у Првом светском рату, осврнувши се на духовне импликације југословенске идеје у делу „истомишљеницима“ нимало драгог српског „националисте и десничара“, великог писца Милоша Црњанског.

На текст је прилично бурно реаговао извесни Свебор Миџић, „регионални“ „истомишљеник“ за ког није најјасније чиме се тачно бави, али је извесно да је близак екипи окупљеној око бреоградског Музеја савремене уметности, једног од полигона за практиковање лепо плаћених беспослица.

Очекивано, Миџић је изнео само неупућенима необичан став да Југославија није рођена онда када је рођена него коју деценију касније. А великом Црњанском је супротставио Марка Ристића, левог културтрегера, који ће у историји остати запамћен само по томе што је узалудно покушавао да „убије“ горе поменутог генија.

У одговору на Миџићеве мудролије, Баздуљ је њега и његове „истомишљенике“, духовито и убитачно прецизно дефинисао као“ Курсаџије“ из Музеја савремене уметности, реферишући на истоимени југоносталгични хумористички серијал сумњивог квалитета, чији аутори су, рекло би се, и у естетском и у политичком смислу, преспавали коју деценију.

Нимало случајно, Мухарем Баздуљ је поштовалац лика и дела Џонија Штулића.

И мада не делим његову веру у југословенску идеју, реч је о неистомишљенику ког поштујем и о чијим ставовима размишљам са занимањем и уважавањем. Зато што, за разлику од „истомишљеника“, мисли својом главом.

А мислити својом главом никада и нигде није било и није лако.

У Сарајеву, где Баздуљ живи, мислити својом главом увек је био тежак преступ, па је његов подвиг тиме већи.

Коначно, да није урадио ништа друго – а урадио је доста занимљивих и драгоцених ствари, само поменута опаска о Курсаџијама заслужује да му се скине капа.

Иако ће курсаџије из Музеја савремене уметности ову квалификацију, да се претпоставити , схватити као увреду, неће бити у праву.

Поштено говорећи, право на љутњу због реченог поређења пре имају оригиналне Курсаџије са телевизије Пинк. Иако се њихова активност не може подичити ни оригиналношћу, ни духовитошћу, ни смислом, они, наиме,имају публику. Њихове софистиковане колеге су куд и камо несувислије и неоригиналније, док на духовитост, надам се, ни сами не претендују. А, при том, ни публику немају.