Ве Де Рака

У полемици коју на сајту НСПМ-а води са Гојком Тешићем, вршилац дужности директора Службеног гласника, власник бројних, не баш лепих надимака, у новије време познат као Ве Де Рака, поменуо је и моје име.

Будући да сам поменут узгред, у контексту који би, познавајући вршиочеву необичну логику, требало да буде негативан, а који је, ако следимо логику здравог разума, делом неутралан, а делом бесмислен – ту чињеницу користим пре као повод него као разлог за осврт на феномен који персонификује овај живописни јунак нашег доба.

Елем, по ко зна који пут јавно набрајајући хонораре људи који су са Гласником сарађивали за време претходног директора Слободана Гавриловића, Ве Де Рака је овог пута одлучио да укључи и мене.

Па каже: “Владимир Кецмановић уредно је добијао по 55.000 динара месечног хонорара, итд.”

Неупућен читалац могао би помислити како је са мојим хонораром Ве Де Рака имао некакве везе и како сам га ја, не дај боже, оптужио да је у испуњавању обавеза био неуредан? Ма јок. У полууличарском и полуписменом вршиочевом жаргону, “уредно” је нешто што је лоше.

Истина је, у Гласнику сам “уредно” примао хонорар у поменутом износу, као што сам уредно обављао посао који је по уговору био предвиђен. Када је Ве Де Рака, као заразна болест, стигао у ту установу и почео да уништава све што је за мандата претходног директора било створено, огроман број људи је постао сувишан, па је и моја сарадња са том фирмом изгубила смисао, због чега смо се разишли – споразумно и на обострано задовољство.

Зашто је, онда, по јубиларни стоти пут користећи шамарање цифрама за обрачун са људима који му нису по вољи, вршилац одлучио да се присети моје маленкости?

Зато што сам, пре неколико дана, пишући о катастрофалном стању у ком се налази српска култура, поменуо и његов, парадигматичан случај. То је овог вехементног љубитеља денунцијација, новинских подметања и параполицијских метода расрдило, па је одлучио да се освети. Прихватио се документације којом располаже и коју користи као средство за притиске, уцене и обрачуне. Па је усхићено узвикнуо: “Е, да видимо шта имамо о теби!” И једино што је успео да нађе, да се послужим терминологијом која му је блиска, “ркнуо” на сто. Рачунајући: “Јест’ да и нисам нашао ништа спорно, али, што да се не искористи. Лупиш цифру коју је човек примао, не поменеш посао који је радио, наћи ће се весељака који ће да викну: ‘Аха!’И – да те бог види.”

При том, могу да се кладим, вршиоца није толико погодило што о мени није успео да нађе ништа заиста компромитантно. Добар вам стојим, више га је заболело што му није пошло за руком да пронађе неки ангажман који сам имао у исто време, а на другом месту, у чему не би било ничега објективно спорног, али би у његовој субјективној, поремећеној визури то био корпус деликти. “Аха, на два места прима паре!”

Друга ствар која Ве Де Раку невиђено ложи је када неко не живи у Београду, а у Београду прима хонорар. Џаба великом уреднику Бранку Кукићу што је у Гласнику уређивао сјајне књиге, џаба што су се те књиге одлично продавале – он живи у Чачку!? Не може то тако! Па му није довољно што живи у Чачку и што је правећи књиге које се одлично продају довео у питање Ве Де Ракину тезу о непрофитабилности Гласникових издања – он је још и пензионер! Е – то је стварно недопустиво!

Грех неких људи се, опет, по вршиоцу, састоји у томе што су у Гласник долазили “само кад су морали”. А требало је, ваљда, тамо да седе и када нема потребе, испијају кафе и чекају да их чистачица помете.

Да ли су ти људи квалитетно радили то за шта су плаћени – вршиоца не занима. Битно је где станују, како проводе време и да ли још негде примају паре. Логика узорног самоуправљача. Баш као у старој хумористичкој серији о Ве Де Раки.

Занимљиво је да се вршилац згражава што се један професор универзитета – Тешић – ружно обраћа њему – другом професору универзитета. У Тешићевом случају је то што је професор универзитета у већем делу текста отежавајућа околност, пошто је, уз хонорар у Гласнику, примао другу плату. Бити професор универзитета, међутим, постаје сјајна ствар када се Ве Де Рака сети да је и сам тај.

Да ли и он прима дуплу плату ? Не знам, а и баш ме брига. Али, када се већ присетио да је професор универзитета, не могу да не приметим како би, као такав, када већ није пристојан, могао бити мало писменији. “За сабрана дела Станислава Винавера, као приређивач, плаћено му је укупно 3.200.000”, каже, тако, Рака. Хонорар некоме не може бити уплаћен “као приређивач”, него као приређивачу. Па онда: “…за сваку приређену и оне још не приређене Винаверове књиге…” Књиге не могу бити “не приређене”, него неприређене… Што би рекао Рака: “итд…”

Можда су Ракине граматичке грешке намерне јер хоће да докаже како као вршилац лекторску службу Гласника не злоупотребљава у приватне сврхе? Ако је тако, од једног вршиоца дужности, лукаво је. Али, живот је немилосрдан, што добијеш на мосту, изгубиш на ћуприји, па се принципијелан в.д. очас посла претвори у неписменог проф. др.

Ве де Ракин “полемички” текст је у целини подосадан. Али, то нипошто не значи да нема забавних места. Најзабавније је, без конкуренције, оно када,улизујући се Александру Вучићу у јеку оптуживања Гојка Тешића за улизивање истом човеку, каже:

“Усуђујем се да Вам скренем пажњу, као и целој српској јавности, да је Демократска странка 2008. све нас почистила за две седмице. Да ли је током Владе Мирка Цветковића иједан напредњак постављен на било који положај, или, у овом случају, за председника било ког управног одбора? Није, наравно.”

Шта је овде лудо забавно? То што се Ве Де , као домаћи краљ Иби, обраћа “целој српској јавности”? И то. Али, има ту и комичнијих момената. Тешко је, на пример, одредити да ли је “откаченије” то што се не зна ко су у тренутку који Рака помиње били ти “ми”, који су “за две седмице почишћени”, пошто Вучић и он тада нису били у истој странци, или то што у инкриминисаном часу ни један од њих двојице није био напредњак. Вучић је био радикал, није учествовао у претходној власти, па није имао одакле да буде почишћен. А Рака? Е, тек то је права забава: Рака је у том тренутку “принципијелно” напустио Демократску странку Србије, која га је поставила за директора Завода за уџбенике, а онда га “издала” тако што је изгубила изборе, и “достојанствено” се улизивао ниже позиционираним функционерима мрске Демократске странке како би сачувао фотељу. Или није напустио Демократску странку Србије, него је из странке избачен, пошто се “принципијелно” оглушио о директиву да напусти фотељу, не сећам се тачно редоследа потеза. Суштина је: издао је ДСС и улизивао се демократама. Фотељу, упркос томе, није успео да сачува, па је, тражећи начин да се докопа неке нове, приступио новооснованим напредњацима. И – свака част – ево га фотељи.

Када је вршиочев политички “ангажман” у питању – то, наравно, није све. Историја његових политичких аранжмана представља карикатуру тужне историје новог српског вишестраначја. Али, и ово што поменух више је него илустративно.

Тиме шта је од детаља којима се овде бави, баш као и од детаља којима се бавио на смехотресним, денунцијаторским конференцијама за штампу – међу којима је, барем за сада, хит она посвећена цени пулта у Гласниковом кафићу – полуистина, а шта неистина, као и тиме шта је све вршилац, у досадашњој завидној каријери мувао и шта тренутно мува, и на колико је све места примао паре, бавиће се слични њему. У ствари, вероватно се већ баве. А оно што имају, “ркнуће” на сто када дође време. Што ће рећи: када Ве Де Рака од странке у којој тренутно егзистира – попије педалу. Или када странка изгуби изборе, па је вршилац напусти, “принципијелно” и експресно. И покрије се по ушима вребајући неку нову тезгу.

Непријатна чињеница, међутим, које је Ве Де Рака дубоко свестан и која га тера да се бламира чак и више него што би се, такав какав је, свакако бламирао је следећа: Слободана Гавриловића, којим је опседнут је, када је смењиван, подржало више стотина уметника и интелектуалаца, што је, у средини каква је наша, истинска реткост. Када буде одлазио, тачније, када га буду најурили, Ве Де Раку неће подржати готово нико. Нисам сигуран – а верујем ни он – чак ни у чланове његове уже породице.

А што се тиче основне ствари због које се вршилац одлучио на полемику са Гојком Тешићем – страха да не буде оцрњен код Александра Вучића и потребе да се шефу додатно “препоручи” – што се мене тиче, нема разлога за бригу.

Да сам пријатељ Александра Вучића, питао бих га који ће му ђаво тако искомпромитован и тако непоуздан кадар.

Да сам Вучићев саветник, предложио бих му да, када је већ таквог човека примио у странку, “истог” држи што даље од државних послова и очију јавности, љубоморно га чувајући за себе.

Пошто првом потпредседнику нисам ни саветник ни пријатељ – немам да му поручим ама баш ништа.

Рака може мирно да спава.