Frankfurtska škola u službi američke i sovjetske špijunaže

Međutim, „proces čišćenja", pokretan čas sa rigoroznom strogošću čas sa empatijom i blagošću, u slučaju poratne Nemačke pokazao se apsolutno uspešnim, pogotovo što su se Nemci (i to ne samo u američkoj zoni) prema svom tutoru koji je nastupao kao vaspitač ponašali poput poslušnih, revnosnih, marljivih pa i poniznih štićenika.

Amerikanci su mnogo polagali na prevaspitavanje Nemaca. Hteli su da iz temelja promene karakter svakog pojedinca, kao i idole nacije.

Saveznici nisu imali nikakvih poteškoća sa nemačkim administrativnim sistemom koji je sve njihove naredbe odmah i bez pogovora izvršavao. Kada se nakon tri meseca okupacije američki vrhovni zapovednik Dvajt Ajzenhauer 6. avgusta 1945. obratio nemačkom narodu, ističući uspehe u suzbijanju nacionalsocijalizma i militarizma i već postignute „pozitivne rezultate izgradnje", njegova poruka je u potpunosti odgovarala hegemonsko-pedagoškom reformizmu karakterističnom za američku politiku u Nemačkoj.

Denacifikacija

Amerikanci su mnogo polagali na prevaspitavanje Nemaca. Hteli su da iz temelja promene karakter svakog pojedinca, kao i idole nacije. Odgovarajući krug savetnika okupljenih s tim ciljem obuhvatao je ne samo prominentne američke psihologe, antropologe, psihoanalitičare i sociologe, već i nemačke emigrante poput Eriha Froma i Kurta Levina.

Druga grupa naučnika, pre svega politikolog Franc L. Nojman, ustavni pravnik Oto Kirhajmer i filozof Herbert Markuze, koji su radili na Institutu za socijalna istraživanja Maksa Horkhajmera u Njujorku, izradila je za američku obaveštajnu službu OSS (Office of Strategic Services) analize nacističke diktature i formulisala predloge kako bi se u Nemačkoj nakon vojne pobede saveznika mogli ponovo uvesti demokratski odnosi i strukturirale ekonomija, društvo, partije - naprosto država. Cilj je bio da se u poratnoj Nemačkoj isključi mogućnost ponovnog povratka u varvarstvo i uspostavi socijalno uređenje koji bi izoštrilo svest stanovništva prema autoritarnim tendencijama.  

"Divlji Bil" Donovan

Rat stvara čudne prijatelje. Među najčudnijim parovima koje je proizveo Drugi svetski rat bilo je udruživanje Vilijama „Divljeg Bila" Donovana, šefa OSS-a (prethodnice CIA) i grupe nemačkih marksista koje je angažovao da pomognu Sjedinjenim Državama da razumeju naciste.

Donovan je bio odlikovani veteran Prvog svetskog rata i advokat sa Volstrita povezan sa Republikanskom strankom. Godine 1941. predsednik Frenklin Ruzvelt ga je pozvao da stvori prvu posvećenu i sposobnu obaveštajnu organizaciju Sjedinjenih Država. Iako su tada mnogi u spoljnopolitičkom establišmentu smatrali da su obaveštajne službe i špijunaža pomalo nedostojanstvene, čak i nevažne organizacije, Donovan je prionuo na posao i razvio široku obaveštajnu mrežu, regrutujući ne samo diplomate i profesionalne špijune već i filmske režisere, mafijaše, naučnike, sportiste i novinare.

Čak i u tako raznolikoj grupi, isticao se Franc Nojman.

Franc Ludvig Nojman i njegova knjiga "Behemot: Struktura i praksa nacionalsocijalizma 1939-1944"

Franc Nojman je bio marksistički pravnik i politikolog, pobegao je iz Nemačke kada su nacisti došli na vlast 1933, u Sjedinjene Države stigao nekoliko godina kasnije, gde je bio pozdravljen kao stručnjak za nacističku Nemačku nakon knjige Behemot: Struktura i praksa nacionalsocijalizma, objavljene 1942. U knjizi je Nojman nacizam prikazao kao kombinaciju patološkog, monopolističkog kapitalizma i brutalnog totalitarizma. Nojmanov rad privukao je Donovanovu pažnju, koji je želeo da dobije relevantnu ekspertizu bez obzira na političke stavove njenog nosioca.

Ono što je postalo poznato kao Frankfurtska škola, kombinovalo je neortodoksni marksizam sa interdisciplinarnim pristupom istraživanju s naglaskom na ključnu ulogu kulture, prava, politike i psihologije u podržavanju nepravednih režima.

Nojmanova kancelarija

Donovan je postavio Nojmana da vodi ogranak OSS-a za istraživanje i analizu centralne Evrope pod nacističkom upravom. Nojmanu su se ubrzo pridružili Herbert Markuze i Oto Kirhajmer, njegove kolege sa levičarskog Instituta za društvena istraživanja, osnovanog u Frankfurtu 1923, ali koji se 1933, nakon što su nacisti došli na vlast, preselio u Ameriku, na Univerzitet Kolumbija.

Ono što je postalo poznato kao Frankfurtska škola, kombinovalo je neortodoksni marksizam sa interdisciplinarnim pristupom istraživanju s naglaskom na ključnu ulogu kulture, prava, politike i psihologije u podržavanju nepravednih režima. Njeni članovi su uvek prezirali rigidnije levičarsko razmišljanje koje se pozivalo na Marksa u Sovjetskom Savezu i drugde.

Oto Kirhajmer i Herbert Markuze

Uprkos ogromnom političkom i kulturnom jazu koji je razdvajao Donovana od Nojmana i njegovog tima, šef američkih špijuna poverio je radikalnim levičarima vitalni bezbednosni zadatak da daju savete o nacistima. Prema rečima DŽona Herca, još jednog mladog izbeglice dodeljenog Nojmanovoj kancelariji (i kasnije važne ličnosti u posleratnoj teoriji međunarodnih odnosa), „bilo je to kao da se levičarski svetski duh nakratko spustio na centralnoevropsko odeljenje OSS. "

Mislioci Frankfurtske škole su se ispostavili i kao pronicljivi politički analitičari

Rezultat ove neobične saradnje bio je niz fascinantnih izveštaja pripremljenih za kreatore američke politike o temama koje se kreću od antisemitizma i nacističke političke ekonomije do uticaja vazdušnih napada na moral civila i najboljeg načina za krivično gonjenje ratnih zločinaca.

Bez obzira na svoje iskustvo u apstraktnim oblastima kao što su zakonodavstvo, filozofija i politička teorija, mislioci Frankfurtske škole su se ispostavili i kao pronicljivi politički analitičari. Ipak, njihovi izveštaji su takođe ukazali i na granice davanja saveta o politici, odnosno teškoće pri primeni teorije na praksu u susretu sa otrežnjujućom stvarnošću.

Ali su se takođe mnoge stvari iz njihovih izveštaja ispostavile tačnim. Njihova procena političkih i društvenih uslova tokom poslednjih godina nacizma u velikoj meri je potvrđena novijim naučnim studijama. Pored ostalog, kritike frankfurtske grupe na račun plana američkog ministra finansija Henrija Morgentaua da razgradi modernu industrijsku Nemačku i pretvori je u zemlju suštinski agrarnog i pašnjačkog karaktera, koji je Ruzvelt isprva glupo podržao i koji je nametnut skeptičnom Vinstonu Čerčilu, možda su odigrale ulogu u konačnoj odluci predsednika Harija Trumana da Morgentaunov plan napusti.

Uz to, u jednom od svojih izveštaja, Kirhajmer je pronicljivo identifikovao pravne poteškoće s kojima će se na kraju suočiti Sjedinjene Države kada dođe vreme da se kazne ratni zločinci i da se iz Nemačke izbriše nacistički uticaj. Iako su on i njegove kolege na kraju bili razočarani Nirnberškim suđenjem i onim što je Herc kasnije gorko opisao kao „fijasko denacifikacije", njihovi izveštaji OSS-u su ipak pružili veliki deo teorijske osnove za američki pristup posleratnom pravu u Nemačkoj.

Frajburg, 1945.

Ključ za iskorenjivanje nacizma

Opšti savet koji je uokvirivao poruku „Frankfurtovaca" američkim političarima bio je sledeći: saveznici moraju da prestanu da gledaju nacističku Nemačku kroz stara sočiva oblikovana tokom Prvog svetskog rata. Nojman i njegov tim su osudili američke kreatore politike koji su se oslanjali na anahrone ratne slike Nemačke kao „pruske" i kojom dominira vojna elita, kao da zemljom još uvek vlada Kajzer. Propaganda koja gleda unazad mogla bi da dobije javnu podršku za rat u savezničkim zemljama, ali je krivotvorila realnost strukture nacističke moći.

Mislioci Frankfurtske škole su se takođe plašili da će saveznici pogrešno shvatiti način na koji su nacisti učinili malo verovatnim da obični Nemci 1945. prihvate ponižavajuću predaju kao 1918. godine. Kao što je Markuze napisao u izveštaju iz septembra 1943, „sistem nacionalsocijalizma je osmišljen upravo sa svrhom da učini nemogućim ponavljanje 1918."

Herbert Markuze na Korčulanskoj letnjoj školi 1968.

Frankfurtovci su tvrdili da je radikalni antisemitizam nacista bio pokušaj da se obezbedi saučesništvo najšireg mogućeg sloja stanovništva u nacističkim zločinima. Sa rukama s kojih je curila krv, većina Nemaca verovatno ne bi videla nikakav izbor osim da se bore do smrti protiv saveznika. Čak i ako su neki dokazi koji su dolazili iz Nemačke sugerisali da je ratni moral bio nizak, nacisti su činili sve da obezbede da obični Nemci dobiju svaki podsticaj da ostanu na svom kursu.

Ključ za iskorenjivanje temelja nacizma, tvrdili su pripadnici Frankfurtske škole, bilo je vojno i političko jedinstvo saveznika. Samo udruženi mišići saveznika mogli su jednom zauvek da razbiju stubove nacističke moći - i nemačkog militarizma. Da bi pomogli Nemačkoj da ovaj put dobro počne, saveznici bi morali da u potpunosti okupiraju zemlju i okupe elite odgovorne za zločine Trećeg rajha. Nacistička partija bi morala biti zabranjena, a njeni lideri suđeni i zatvoreni. Ukoliko se pokaže da su zatvori već puni, preporučio je Kirhajmer, nacisti bi mogli biti privremeno smešteni u svoje bivše koncentracione logore. U međuvremenu, saveznici bi takođe morali da oslobode birokratiju svih autoritarnih uticaja.

Adolf Hitler 1939.

Pošto veliki biznisi nisu koristili samo nacistički ropski rad, već su i aktivno podržavali režim i njegovu imperijalističku politiku, najveći industrijalci bi takođe trebalo da budu podvrgnuti strogoj denacifikaciji. Što se tiče vojnih elita direktno uključenih u ratne zločine, one bi trebalo da se suoče sa sudom. A Nemačkoj, upozoravali su Frankfurtovci, nikada više ne bi trebalo dozvoliti da se razvije u vojnu silu.

Nojmanov tim je želeo da saveznička vojna vlast počisti političku scenu i omogući nemačkim demokratama da stvore novi poredak

Politika moći

Kakve god da su vrline njihovih konkretnih predloga bile, od kojih su samo neki delimično sprovedeni, Frankfurtovci su bar identifikovali višegodišnji izazov s kojim se okupatori suočavaju nakon poraza: kako strana vojna vlada može pomoći u uklanjanju autoritarizma i promovisanju demokratije bez uzurpiranja tih zadataka i ispravno ih prepuštajući autohtonim demokratskim grupama?

Nojmanov tim je želeo da saveznička vojna vlast počisti političku scenu i omogući nemačkim demokratama da stvore novi poredak. Nije iznenađujuće što izveštaji pokazuju da su se frankfurtski analitičari mučili da shvate kako bi to najbolje moglo da se postigne. Čvrsto posvećeni marksističkoj tezi da je moderni kapitalizam osnovni uzrok nacizma, želeli su da saveznici pripreme put za nacionalizaciju nemačke teške industrije. Ipak, izveštaji takođe sugerišu da savetnici Frankfurtske škole nisu bili sasvim sigurni u to ko bi trebalo da sprovede ovu nacionalizaciju niti kada je to najbolje učiniti.

Frankfurtska škola: Erih From, Teodor Adorno, Maks Horkhajmer, Leo Levental, Fridrih Polok, Franc Leopold Nojman, Herbert Markuze, Valter Benjamin

Njihova levičarska politička agenda se mešala, ili su se bar tome nadali, sa imperativima ratne politike moći. Savezničko jedinstvo za koje su se Frankfurtovci zalagali, zahtevalo je da svaka zajednička posleratna vojna uprava „prigrli elemente i angloameričke i sovjetske društvene strukture i prakse", kako je Nojman tvrdio u memorandumu iz septembra 1944. godine. Pod pretpostavkom da će alijansa preživeti završetak rata, savetovao je Donovana da stabilna vojna vlada može da počiva samo na reformskim idejama koje spajaju angloameričku demokratiju sa socijalističkom ekonomijom. Politika moći je zahtevala ono što su Nojman i njegove kolege iz Frankfurtske škole oduvek želeli: demokratsku socijalističku Nemačku.

Ova procena se brzo pokazala pogrešnom, ne samo zbog eksplozivnih podela između Zapada i Sovjeta koje su se ubrzo pojavile. Kako su sve frustriraniji Frankfurtovci brzo shvatili, njihova levičarska vizija je bila predodređena da ima mali uticaj na posleratnu američku politiku na preuređenju Nemačke.

Delilac tajne

Uloga Frankfurtske škole u ​​ratnim obaveštajnim aktivnostima bila je skoro zaboravljena kada je 1990-ih američka vlada obelodanile sovjetske obaveštajne depeše koje su 1940-ih presrele i dešifrovale američke i britanske službe kao deo takozvanog Projekta „Venona". Neke od depeša sugerišu da je Nojman, koji je delovao pod kodnim imenom „Ruf", prenosio tajne američke vlade sovjetskim agentima.

Iako Rafaele Laudani, najbolji poznavalac ove škole, pominje ovu kontroverzu, on nerado raspravlja o tome, kao i mnogi drugi koji su naklonjeni Frankfurtskoj školi.  

Franc Leopold Nojman

Laudanijev oprez je razumljiv. Nojman je bio doživotni socijaldemokrata čiji spisi ne pokazuju ni simpatije prema sovjetskom komunizmu niti bilo kakav dašak želje za putovanjem u SSSR, uobičajene među levičarima tokom 1930-ih i 1940-ih. Tokom Hladnog rata, govorio je protiv sovjetske tiranije u Istočnoj Nemačkoj, pomažući da se uspostavi Slobodni univerzitet u Berlinu kao bedem protiv sovjetizacije intelektualnog života u nemačkoj metropoli. Uznemiren tokom rata avetima mogućeg separatnog mira između Sovjeta i Vermahta, ne manje nego mogućnošću primirja između Zapada i nemačkih desničarskih elita, njegovi obaveštajni izveštaji OSS-u ne pokazuju nikakve sklonosti prema sovjetskom komunizmu.

Pa zašto je onda Nojman mogao da dostavi tajne dokumente Sovjetima? Izveštaji OSS-a ukazuju na jedno moguće objašnjenje. Najzanimljiviji materijali koje je predao Sovjetima direktno govore o zabrinutosti koja se takođe pojavljuje u izveštajima Frankfurtovaca OSS-u: da bi ratni savez mogao prerano da se raspadne, a da bi antidemokratske grupe u Nemačkoj mogle da postignu dogovor sa Zapadom koji bi sprečio potpuni poraz Nemačke i ostavio netaknute stubove nemačkog autoritarizma.

 „Ruf" je podelio tajne izveštaje OSS-a o sastanku zvaničnika OSS-a Alena Dalsa (koji će kasnije biti na čelu CIA) i jednog penzionisanog nemačkog generala u Švajcarskoj maja 1944. godine. Nemački general je rekao Dalsu da bi nemačka vojska mogla da svrgne Hitlera i povuče trupe iz okupirane Zapadne Evrope, a kao deo sporazuma sa saveznicima Nemačkoj bi bilo dozvoljeno da nastavi da vodi rat protiv Sovjetskog Saveza.

Adolf Hitler, pukovnik Klaus fon Štaufenberg (levo) i feldmaršal Vilhelm Kajtel (desno), 15. jula 1944, pet dana uoči atentata na Hitlera

Ironično, sovjetski obaveštajci su greškom klasifikovali „Rufov" izveštaj kao dezinformaciju. Sastanak se zaista održao, ali uprkos Nojmanovim naporima da na njega upozori Sovjete, oni su ga ignorisali.

Kritička teorija društva

Sudeći po „Venonskim depešama", izgleda da se Nojman bavio špijunažom za OSS ne zbog naivnosti ili iluzija o sovjetskom komunizmu, već zato što je verovao da samo savezničko jedinstvo i sovjetsko učešće u uspešnom okončanju rata mogu da spasu demokratiju u Nemačkoj tako da se ostave otvorene šanse za radikalne društvene reforme u njoj. Naravno, s obzirom na ono što se ubrzo dogodilo gde god su Staljinove armije stigle, ovaj pogled se sada neizbežno čini pogrešnim.

Ojačavanje Berlinskog zida 1961.

Rad Frankfurtovaca za OSS ukazuje na izglede, ali i opasnosti, bilo kakvog pokušaja da se teorijska istraživanja iskoriste za kreiranje vladine politike. Zakoračivši direktno u političku arenu, Frankfurtovci su bili primorani da rizikuju. Sa svoje strane, Donovan se takođe kockao angažovanjem i uključivanjem grupe levičarskih teoretičara da bi obavili važan posao za američke obaveštajne službe.

 Danas, pristalice Frankfurtske škola se obično nalaze na odeljenjima za književnost i kulturološke studije, ali ne i u ekonomiji, pravu ili političkim naukama. Istina je da su najistaknutije ličnosti Frankfurtske škole, kao Teodor Adorno i Valter Benjamin, imali malo razumevanja za onu vrstu istraživanja predstavljenih u izveštajima OSS-a. Ali njihovo objavljivanje trebalo bi da posluži kao podsetnik na drugo lice Frankfurtske škole, ono koje predstavljaju zagonetni Nojman i njegove kolege iz OSS-a, za koje je rigorozno empirijsko ispitivanje uvek predstavljalo ključnu komponentu onoga što su zvali „kritičkom teorijom društva."