четвртак, 21. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Хенри Кисинџер, кључар хладноратовских тајни и стогодишњи пророк бруталног XXI векa
Савремени свет

Хенри Кисинџер, кључар хладноратовских тајни и стогодишњи пророк бруталног XXI векa

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Бисенић   
субота, 02. децембар 2023.

Један од најутицајнијих америчких политичара, који је обележио историју друге половине 20. века, преминуо је у 101. години у свом дому у Контектикату. Пре педесет година, на питање какав ће бити 21. век, Хенри Кисинџер је рекао: „Биће окрутан и бићу срећан што нећу морати да будем сведок у његовом највећем делу.“

Хенри Кисинџер, 21. јануара 2021.

Хенрија Кисинџера први пут сам интервјуисао 1994. у Дрездену. Била је то конференција Интеракцијског савета, организације Уједињених нација која је окупљала бивше шефове држава и влада у потрази за најбољим решењем за реформу УН у новом добу, без блокова и „хладног рата“ великих сила. На њој је учествовао и Кисинџер, који је управо објавио своје, како се показало, велико дело Дипломатију.

Усред америчког тријумфализма и уверења да Америка гради униформни глобални систем који ће она сама неприкосновено да води, Кисинџер је указивао да светски поредак није ништа друго него трагање за најбољим моделом односа снага и равнотеже у свету, где свака држава има своју улогу.

„Путеви не постоје, они се стварању ходањем“, завршна је реченица његове књиге Дипломатија. Од тада до данас срели смо се десетак пута, а у међувремену сам учествовао у превођењу и објављивању свих његових књига у Србији.

Хенри Кисинџер и Драган Бисенић

Кинески случај

Од прве Никсонове администрације 1968. до краја Фордовог председавања после Никсонове оставке 1976, био је на месту саветника за националну безбедност, а затим заједно с тим и државног секретара, покренуо је и управљао догађајима који су обликовали конфигурацију данашњег света: окончање Вијетнамског рата, попуштање (детант) са Совјетским Савезом, блискоисточни сукоб а затим мир, догађаје у Латинској Америци, а посебно Чилеу.

Његово најважније достигнуће било је отварање према Кини. То је потез због којег су га поједини званичници Трампове администрације у приватним разговорима частили титулом „идиота“, јер су сматрали да је управо тај потез омогућио метеорски успон Кине и да због тога САД имају актуелне проблеме с њом.

Хенри Кисинџер и кинески председник Си Ђинпинг, 2015.

Кисинџер је, међутим, већ тада видео снагу Кине, не само као „марксистичку контратежу“ совјетској доминацији у комунистичком свету, него будућег економског џина на кога САД морају на време да се навикавају. 

О томе говори његова последња књига О Кини у којој упозорава да Америка неће моћи да се силом избори против ове државе у великој експанзији.

Многи у међународној пракси постављају супротност између „јастребовских“ погледа Збигњева Бжежинског, Картеровог саветника за националну безбедност и оснивача „Трилатерале“, и Кисинџера. „Источни естаблишмент“ Бжежинском је приговарао да „не сматра да је недозвољиво отварати туђа писма и читати туђу пошту“. Разлика између њих двојице је као разлика између Манчестар јунајтеда Алекса Фергусона и Реал Мадрида – где би Кисинџер био сличан Реалу.

Кисинџер и Бжежински на Форуму за Нобелову награду за мир у Ослу 2016,

Док је Фергусонов Манчестер све време био окренут резултату и успеху, Реал је био гламур који сија и онда када не успева, јер далеко испред њега иде његова слава. 

Упркос свом неспортском духу, и још неспортскијем изгледу, успео је да буде и први председник Фудбалског савеза САД. Он је човек који је практично личном иницијативом најпопуларнији европски спорт увео у амерички живот.

„Ако једног дана историја демантује све што сам урадио у политици и дипломатији, верујем да ће мој портрет опстати макар у Америчком фудбалском савезу“, рекао ми је поносно.

У време чувеног шаховског меча Фишер-Спаски у Рејкјавику, телефоном је позвао Фишера и затражио: „Победи!“

Кисинџер, навијач фудбалског клуба Фирт, Немачка, 2012.

Конспирологија

Све то, наравно, није могло разуверити многе који историју света виде као замаскирану владавину тајних друштава и вечну конспирацију. У таквим теоријама светске завере, Кисинџер је деценијама играо најважнију улогу. Он је био наводни шеф „Комитета 666“, председник Билдерберг групе, председник Округлог стола, шеф свих америчких слободних зидара.

У апокрифној литератури, која је највећу популарност постизала током ратова у Југославији, Кисинџер је као оличење свеопштег зла био – шта друго него једини тајни заштитник Срба. Била је то тиха освета његових непријатеља, али и оних који су се представљали као његови пријатељи, пошто није могло да не буде сумњиво да тако важна особа не припада сложном светском хору и да стално и пословично доводи у питање све оно што они кажу.

Кисинџер се није либио да осуди бомбардовање 1999. називајући га у недељнику Тајм „Мадлениним ратом“, али и да напомене да је, када је већ кренула у рат, обавеза Америке да оствари своје циљеве. 

Хилари Клинтон, Мадлен Олбрајт, Хенри Кисинџер и Џон Кери 2014, на церемонији утемељења Америчког центра за дипломатију

За Кисинџера је Хладни рат, у којем је СССР био контрабаланс Америци, успешнији поредак од онога кога су после пада Берлинског зида заступали амерички тријумфалисти. „Сједињене Америчке Државе не могу саме да реше сваки конфликт у свету“, рекао је.

Распад Југославије 

Када је почео распад Југославије, у разговору у Дрездену Кисинџер је рекао да њиме уопште није изненађен: „Прво, национализам је на Балкану одувек био доминантна снага. А друго, ако већ хоћете да се супротставите комунизму, најбоље је да будете националиста.“

Био је, међутим, против признавања Хрватске и Словеније, против војне интервенције у Босни, против бомбардовања Југославије, а, на примеру Русије, први је наговестио да ће друштвени развој у источноевропским земљама, уместо слободе и демократије, породити криминал, незапосленост и општу дезоријентацију.

Хенри Кисинџер и Владимир Путин 2007.

С Југославијом, њеним системом и моделом упознао се већ на почецима своје каријере. На својим познатим семинарима на Харварду био је домаћин већем броју југословенских политичара.

Слободан Пенезић Крцун је, након повратка његовог шефа кабинета, а каснијег градоначелника Београда и амбасадора у САД Живорада Ковачевића, с једног Кисинџеровог семинара, где је био примљен са свим почастима које му следују, питао Тита: „Шта мислиш, Стари, како би Американци тек мене дочекали, када овако салутирају мом шефу кабинета?“

Тито:Кисинџер = 3:4

У првој години свог другог мандата, Кисинџер је добио Нобелову награду за мир. Била је то чувена трка за Нобела 1973. у којој је све до самог финала, с не малим изгледима, учествовао и тадашњи председник СФРЈ Јосип Броз Тито.

На гласању у Нобеловом комитету, Тита су изневерили норвешки левичари и комунисти, гласавши за једног од предводника политике против које су се упорно јавно борили – за Хенрија Кисинџера. Тито је изгубио са 4:3. Али, то није омело Хенрија Кисинџера да буде нескривени симпатизер неутралне Југославије.

Кисинџер и Тито

Тито у почетку није био импресиониран Кисинџером. Више му је пријао државни секретар Роџерс, с којим се Кисинџер толико разилазио да је био на граници отвореног непријатељства. Док је његов шеф, председник Никсон, након реизбора само Де Голу, Титу и Папи послао писма, његов главни сарадник, овога пута у улози државног секретара и саветника за националну безбедност, спремио је за југословенског вођу листу казни које је требало применити.

Разлога је било напретек: од  непрестане осуде америчке политике од стране несврстаних којима је Тито дириговао, преко блискоисточне кризе, до директне осуде Кисинџера за свргавање и убиство председника Аљендеа и пуч у Чилеу, и одмах затим за пуч на Кипру и поделу острва.

Не зна се због које ствари је Кисинџер био више љут. Службеници америчке амбасаде перманентно су протестовали у југословенском министарству спољних послова, уведене су неформалне санкције и замрзавање свих пројеката с Југославијом, а Кисинџер годинама није желео да се сретне с Титом.

На насловници "Тајма"

Тек је 1974. допутовао у Београд и изгладио неспоразуме, у тој мери да је скоро две странице својих мемоара искористио за комплименте Титу. Али, свакако најпохвалнију реченицу изговорио је после Титове смрти, када је рекао да би „Тито био велики човек и да није имао власт“. 

У служби председника Никсона

Кисинџеру припада и позната реченица која је одувек, као ноћна мора, прогонила сваког ко је проповедао јединствену Европу: „А који је број телефона Европе?“

Делећи америчке снове и опсесије, већина великих америчких лидера и мислилаца није ни за трен сумњала да су управо Сједињене Државе – провиђењем – одабране као „незаменљива нација водиља“ и да морају да буду светски полицајци – ради добробити човечанства.

Кисинџеров номинални шеф, председник Ричард Никсон, никада није припадао крему америчког друштва. Није волео професоре најелитнијих америчких универзитета Харварда и Јејла, и остале из тзв. „Бршљанове лиге“ на источној обали – све оне који су једва чекали да се Кисинџер појави на њиховим пријемима да би уживали у његовим досеткама.

Ричард Никсон и Хенри Кисинџер

Никсон је судио да се „веома  лако и јефтино може стећи репутација умерењака и разумне особе, јер се успех или неуспех појединог потеза утврђују тек кад је прошло неко време и тада кад су и разлози и резултати већ донекле прекривени магленим велом“.

Велика криза и на људе и на политику усмерава велике рефлекторе. А под највећим рефлекторима нађу се и људи који пазе на своју репутацију и они који су спремни да преузму одговорности.

О себи Никсон није судио превисоко. Није мислио ни да спасава, ни да усрећује Америку. Кад је отишао, након покретања поступка импичмента, веровао је да ће то бити једина ствар по којој ће га памтити. Као његов најближи сарадник, Кисинџер је приметио: „Био би велики председник, само да га је неко волео“. 

Између Никсона и Доналда Трампа има много сличности. То можда није случајност, пошто су се њих двојица деценијама дописивали, од када су се упознали на једној прослави, где су се заједно фотографисали.

Хенри Кисинџер и Доналд Трамп у Белој кући, мај 2017.

За разлику од друштвено одбаченог председника кога је саветовао, Кисинџер је као риба у води пливао у слави друштвеног живота. Када је дошао с једним ковертом у руци на журку Барбаре Хауард, медијска елита и њујоршка шики-мики гарнитура, брзо се сјатила око њега, питајући га: „Да ли је то неки тајни документ“.

– Не. То је моје претплатничко издање Плејбоја.

– Ох, ви сте онда доиста свингер – зачудила се репортерка Вашингтон Поста.

Станчић у Рок Крик Парку 

Географски центар читавог америчког политичког живота дуго је био свега неколико блокова удаљен од Беле куће. Смештен у велелепним раскошним кућама израђеним у колонијалном стилу од блокова црвене цигле – у Џорџтауну. Ту су светску политику водили анонимни милијардери и чувене доконе удовице.

Кисинџер није никада позивао госте. „Он ће радије да остане гладан, него да кува“, објашњавала је звезда тих партија Ненси Мекгинис.

Хенри и Ненси Магинс1973.

Његов мали изнајмљени стан у Рок Крик Парку имао је само две спаваће собе. Намештај је на распродаји купила његова секретарица. Није било никаквих удобних фотеља за седење, нити романтичних светиљки. Једини декоративни елементи биле су његове фотографије са бројним светским државницима. Једном недељно у тај самачки станчић долазила је чистачица и напуштала га већ после сат времена.

Упркос Кисинџеровом гласу заводника, његова момачка соба није била нимало романтична. У једном делу била су два одвојена кревета, од којих је један обично коришћен за слагање веша. Једна дама која је имала прилику да завири у ту собу, обавестила је после новинаре да су чарапе и гаће лежале разбацане свуда унаоколо, те да је „било тешко претпоставити да било ко ту живи“. Његов једини луксуз био је мерцедес крем боје. Радо га је сам возио навлачећи црне шоферске рукавице. Тада би постајао потпуно друга, авантуристичка особа која је излуђивала своје строго и сумњичаво обезбеђење.

Његов дугогодишњи сарадник, касније партнер у консултантској фирми, а пре тога прво дипломата, па амбасадор у Београду, Лоренс Иглбергер, када је постао државни секретар у администрацији Џорџа Буша Старијег, рекао је о Кисинџеру: „Хенри мисли у категоријама равнотеже моћи. Он чврсто верује у принцип стабилности. Циљеви постављени на овај начин сасвим су у супротности са америчким искуством. Американци су склони да следе једну групу моралних принципа. Хенри, међутим, нема урођени осећај за политички систем Америке и он не следи исте основне вредности и предуслове“.

Хенри Кисинџер испод свог портрета градској кући у родном Фирту у Немачкој 2010.

У преговорима

Како је Кисинџер преговарао? Он је користио „личну дипломатију“, која се показала далеко ефикаснијом од традиционалне и која је имала тајни карактер. За време једног интервјуа, новинар је питао Кисинџера да објасни у чему је њен смисао.

„То је лако да се схвати“, одговорио је Кисинџер. „Узмимо, на пример, долазим к Рокфелеру и питам га:

– Слушајте, господине Рокфелер, да ли желите да имате за зета једног снажног сибирског мушкарчину?

– Откуда Вам та идеја у глави – негодује Рокфелер. – Зашто ће то мени?

– А ако је он клијент швајцарске банке? – настављам ја.

– То је онда друга ствар – одговара он.

Даље је сасвим просто. 

Идем у банку и питам:

– Хоћете ли да клијент ваше банке постане снажна сибирска мушкарчина?

– Такав нам не треба – буни се директор банке.

– А ако је он Рокфелеров зет – одговарам.

– То мења ствари, заинтересовано – каже директор.

Сада наступа завршна етапа. Идем код снажног сибирског мушкарчине и предлажем:

– Хоћеш да се ожениш Американком?

Он слеже раменима.

– Што ће ми то? – пита.

– А ако је она Рокфелерова кћерка? – дајем му допунске информације.

– Е, то је сасвим друга ствар – слаже се он.

Остаје најважнија рунда.

Идем код Рокфелерове кћерке и питам је:

– Хоћеш да се удаш за клијента швајцарске банке?

– Шта ће ми он? Таквих клијената је гомила. Могу да изаберем било кога.

– А ако је он снажни сибирски мушкарац?

Њен израз лица се мења.

– Таквог бих одмах прихватила“. 

Та техника индиректног управљања захтева тајну технику коју је Кисинџер без устезања употребљавао.. 

Кисинџер и Нелсон Рокфелер 1975.

Кисинџер, ратни злочинац

Његов биограф Волтер Ајсаксон, некадашњи председник CNN-а и главни уредник часописа Тајм, у књизи Кисинџер почетком деведесетих дивио се његовом „генију“, „бриљантности“, „непоновљивом шарму“ и „дубини интелекта“. За њега је било неспорно да је Кисинџер „највећи преговарач века“. Ајсаксон је на крају навео: „Мировна структура коју је остварио Кисинџер, ставља га поред Хенрија Стимсона, Џорџа Маршала и Дина Ачисона на Пантеон савремених америчких државника“.

Мада је неспорно највеће живо име светске дипломатије, Кисинџеру је тада запретила опасност да се, раме уз раме са Слободаном Милошевићем, нађе пред неким од међународних судова за ратне злочине. Бројни Аргентинци и Чилеанци подигли су тужбе против Кисинџера због његове улоге у свргавању Аљендеа, као и због помоћи осталим латиноамеричким диктатурама. Белгијанци су јавно саопштавали да ће га ухапсити уколико се нађе на њиховом тлу, а слични захтеви су стизали и из Велике Британије.

Књига Кристофера Хиченса "Суђење Хенрију Кисинџеру" из 2001.

Кисинџер, међутим, није остао дужан онима који су се обрушили на њега:

„Већина Американаца би била запрепашћена да Хашки трибунал за бившу Југославију, основан по америчком налогу да би се бавио балканским ратним злочинцима, полаже право да врши истрагу над америчким политичким и војним лидерима за наводно криминално понашање – и то у бесконачној прошлости и будућности – јер за то не постоје статутарна ограничења.“

За мање од једне деценије, по његовом мишљењу, настао је концепт без преседана – концепт препуштања спољне политике судској процедури.

Разматрање на ову тему Кисинџер је објавио у књизи Да ли је Америци потребна спољна политика која је објављена и код нас, али није имала значајнијег одјека, иако Кисинџер у њој опширно критикује Хашки трибунал за бившу Југославију.

Пре педесет година, у разговору с британским премијером лордом Калаханом, на питање какав ће бити 21. век, Хенри Кисинџер је рекао: „Биће окрутан и бићу срећан што нећу морати да будем сведок у његовом највећем делу“. 

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер