Глобализација џихада - Рађање "светих ратника" из Хладног рата

АВГАНИСТАН СЕ МОЖЕ СМАТРАТИ КОЛЕВКОМ ФЕНОМЕНА КОЈИ СЕ НАЗИВА "ГЛОБАЛНИ ЏИХАД". АМЕРИЧКО НЕСЛАВНО ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ АВГАНИСТАНА И ПРЕПУШТАЊЕ ВЛАСТИ ТАЛИБАНИМА ПРЕД ДВАДЕСЕТУ ГОДИШЊИЦУ НАПАДА НА СВЕТСКИ ТРГОВИНСКИ ЦЕНТАР У ЊУЈОРКУ 11. СЕПТЕМБРА 2001. ПОСЛЕДИЦА ЈЕ ПОЛА ВЕКА ДУГЕ ЕВОЛУЦИЈЕ "ГЛОБАЛНОГ ЏИХАДА" КОЈИ СЕ ПРИЛАГОЂАВА ПРОМЕНАМА У СВЕТУ И ЧИЈИ СЕ КРАЈ НЕ НАЗИРЕ

Када говоримо о тероризму у последњих четрдесетак година, најчешће мислимо на један његов специфичан облик који се колоквијално зове "џихад", односно исламски "свети рат" против "неверника". Иако се код нас "џихад" одомаћио као израз који покрива исламски екстремизам, радикализам, фундаментализам и насиље, то је неадекватан и непотпун израз којим се једним делом хотимично стигматизује ислам као религија, другим делом се просто прихвата из површности, али води ка истом закључку.

АВГАНИСТАН У 25 ГОДИНА: Талибански војник на улазу у долину Пањшир 1996...

На арапском "џихад" значи "борити се". Исламски научници категоризовали су "џихад" у најмање 14 категорија од којих већина може да се подведе под моралне императиве или као кредо самоусавршавања и уздржавања или националног развоја, духовног и материјалног прогреса. Једном речју, "џихад" може да буде борба за све оно за шта се вреди борити. У то се укључује и вођење рата као једна од форми "џихада", а који се у арапском наводи као "џихад руком". Ако се мисли тачно на ову врсту џихада, на рат и насиље, онда би адекватнији термин био "борбени џихад", или још прецизније "ратнички џихад".

Стога, када кажемо "глобализација тероризма", очигледно мислимо на "глобализацију борбеног џихада". Рат у Авганистану и "авганистански џихад" потпуно оправдано могу да се сматрају колевком данашњег покрета "борбеног џихада", узроком његове глобализације. Први актери "глобалног борбеног џихада" били су "авганистански Арапи" који су се борили као "свети ратници" против Совјета. Мотиви и пориви Арапа да се придруже овом покрету важни су за даље разумевање тока и развоја "борбеног џихада".

...и талибански специјалци на кабулском аеродрому 2021.

АЛ КАИДА И ИСЛАМСКА ДРЖАВА

У Авганистану је рођена Ал Каида, то је земља у којој су касније вође борбеног џихада, попут Осаме бин Ладена, почеле своју опскурну каријеру. Мрежа која је створена у Авганистану била је кичма покрета 1990. и 2000. године са авганистанским Арапима који су играли кључне улоге у већини група. Авганистан је интелектуално био животно важан јер је био инкубатор кључних идеја за "супкултуру борбеног џихада" какву познајемо данас. Велики стратег борбеног џихада Абу Мусаб Ал Сури касније је рекао: "То је био преокрет у муслиманској историји. Срели су се људи, идеје и перспективе. Групе су се бориле са својим ривалима, а различите идеје и мишљења су се такмичили. То је била нека врста места рођења. Већина онога што видимо данас, резултат је тог периода."

Уобичајена путања радикализације кретала се од чланства у организацијама политичког ислама, најчешће у Муслиманској браћи, затим је следио прелазак у борбене, активистичке и радикалне организације у арапским земљама, и пото обука у неком од авганистанских логора, пре него што би се формирало језгро џихадистичке борбе у авганистанским гудурама и шпиљама.

Када су Совјети напустили Авганистан, борбени и радикални ислам у терористичкој форми расејао се у арапске државе, у Африку, на Балкан, у Европу и САД. Деценија која је за нама, од 2011. до данас, створила је нове форме ратничког џихада којима је доминирало стварање Исламске државе, територије која је била величине четири Португалије и на којој је живело осам милиона становника.

ИДЕОЛОЗИ МЕЂУНАРОДНОГ РАТНИЧКОГ ЏИХАДА: Ал Сури и Бин Ладен

ОД ЛОКАЛНИХ ПОБУЊЕНИКА ДО ГЛОБАЛНИХ РАТНИКА

Истовремено, глобална мобилизација за Авганистан била је нека врста мистерије зато што се ништа слично није догодило пре тога. Раније декаде обележене су бројним сукобима у муслиманском свету, од Алжира на западу до Филипина на истоку, али ниједан није привукао стране борце тако као Авганистан. Постојали су исламистички страни борци у палестинском рату 1948, али су они уживали државну подршку и долазили су махом из суседних земаља. Од своје појаве почетком 20. века, исламистички покрети били су преокупирани унутрашњом политиком. Почетком 60-их прошлог века појавили су се исламисти који су били спремни да отвореније користе насиље, али су они били усмерени на унутрашње политичке промене. Укратко, до краја 70-их је целокупна радикална исламистичка политика била локална, уз малобројне изузетке.

Авганистански борбени џихад произвео је један од највећих транснационалних побуњеничких покрета у историји. Ниједна друга идеолошка група није успела да створи тако велике и покретне борбене групе попут борбеног џихада. Процењује се да је кроз Авганистан прошло око 30.000 странаца који су се борили на муџахединској страни. 

Године 1969. и 1970. Египат, Судан и Алжир су помогли Нигерији да се бори против устаника у Бијафри, која је створена од неколико провинција на северу земље. Лидер Бијафре Емека Ојукву оценио је да та помоћ долази отуда што су то муслиманске земље, а Бијафра хришћанска. "Сада је евидентно зашто су фанатичне арапско-муслиманске државе попут Алжира, Египта и Судана наступиле отворено да подрже и помогну Нигерију у њеном садашњем геноцидном рату против нас. (...) Бијафра је једна од неколико афричких држава неокаљана исламом", изјавио је Ојукву. Устанак је сломљен, али упркос јасним верским обележјима, није довео до стварања значајнијих милитантних група.

А онда, ођедном, хиљаде странаца из целог света похрлило је да се укључи у антисовјетски рат у Авганистану. Авганистански борбени џихад произвео је један од највећих транснационалних побуњеничких покрета у историји. Ниједна друга идеолошка група није успела да створи тако велике и покретне борбене групе попут борбеног џихада. Процењује се да је кроз Авганистан прошло око 30.000 странаца који су се борили на муџахединској страни. Левичарски марксистички револуционари у 20. веку имали су већи утицај јер су заузели велике државе, али марксистички устаници нису деловали ван граница у тој мери као борбени џихадисти последњих деценија.

ПАНИСЛАМИСТИЧКА ИДЕЈА

Терористичке групе екстремне левице у Европи 70-их и 80-их биле су веома покретљиве, али много мање и мање смртоносне него групе попут Ал Каиде и Исламске државе. Борбени џихадисти су велика аномалија у углавном "парохијалним" побуњеничким покретима.

Последње деценије су период широког истраживања и изучавања борбеног џихада, али кључни догађај, арапско укључивање у Авганистан, није објашњен, нити је био предмет дубље и озбиљније пажње. Ако се не објашњава као догађај који се једноставно десио, углавном се објашњења своде на охрабривање, помоћ и подршку одређених влада, њихових тајних служби и војски и на потраге за склоништем од унутрашњих прогона.

Најчешће се арапска мобилизација у Авганистану посматрала као природан наставак идеја египатског идеолога Сајида Кутба које су доминирале радикалним исламистичким идејама током 60-их и 70-их прошлог века. Кутбови следбеници, међутим, заступали су идеје промене арапских режима, али не других муслиманских ратова за национално ослобођење.

Одлазак у Авганистан био је много другачији подухват од свргавања арапских режима. Позив на борбу у Авганистану представља промену у исламистичком размишљању – од свргавања корумпираних домаћих властодржаца ка борби против неверничких освајача у иностранству. Заокрет од револуционарног ка панисламистичком правцу заслужује објашњење.

Томас Хегхамер сматра да је џихадизам постао глобалан зато што су исламисти били искључени из унутрашње политике претходних деценија. Онемогућени код куће, они су се окренули арени у којој су се суочавали с мање притиска, транснационалном активизму за панисламистичке циљеве. Ово је делимично тачно, јер су заиста постојала специфична кретања унутар исламског покрета која су омогућила прерастање унутрашње у глобалну побуну.

ХОМЕИНИЈЕВА ДОКТРИНА

Хомеинијева револуционарна доктрина је била пример за читав регион. Према њој је требало да се сруши сваки постојец́и облик власти и замени владавином исламских мула (правника). У Ирану, где су муле одржавале све време своју независност од државе, ова доктрина их је трансформисала у револуционарну класу усмерену на освајање и вршење власти.

Хомеини

Хомеини (на слици десно) је такође потврдио антизападну и антиамеричку природу фундаментализма. Кутбова идеја о "крсташтву" нарочито добро се примила у Египту и Леванту, где је наслеђе крсташких ратова могло да васкрсне из дубина колективног муслиманског памћења, али није била у додиру са народом Ирана, земље нетакнуте крсташким ратовима.

Хомеини је тако извукао упечатљиву метафору да истакне исту поенту: Америка, историјски наследник неверника, била је "Велики сотона". Ово је представљало апсолут сукоба између Ислама и Запада, не само у историји вец́ и у есхатологији. Сунитске сумње су се појавиле поводом примене норми исламске државе у Ирану, али током наредних деценија фундаменталисти ће уложити велике напоре у покушаје да се понови Хомеинијев успех и оствари друга исламска револуција.

Покушаји да се оствари друга револуција показали су да би фундаменталисти свих врста користили револуционарно насиље ако би оно могло да их доведе на власт. Фрустрирани мукотрпним освајањем подршке масе, пуни опојних идеја Мавдудија и Кутба, а инспирисани Хомеинијевим успехом, кренули су напред. Сунитски фундаменталисти свих боја почели су да кују завере. Месијанска секта заузела је Велику џамију у Меки 1979. Група која је усвојила Кутбово учење извршила је атентат на египатског председника Анвара Садата 1981. године. Муслиманска брац́а прогласила су побуну против сиријског режима 1982. године.

ГЕОПОЛИТИЧКА БОРБА ЗА КОНТРОЛУ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОСТРАНСТВА

Након што је у децембру 1979. Совјетски Савез извршио инвазију и окупацију Авганистана, амерички председник Џими Картер је већ у јануару 1980. послао свог саветника за националну безбедност Збигњева Бжежинског на консултације са пакистанским лидерима који су већ подржавали авганистанске побуњенике

Панисламистичку терористичку "метастазу", како сада у својим образложењима за повлачења из Авганистана амерички председник Џозеф Бајден назива глобални тероризам, започела је симбиоза америчких хладноратовских циљева у борби са Совјетским Савезом и инструментализација муслиманских верских осећања у остварењу тих циљева. У 20. веку, 80-их и 90-их година, управо је у Авганистану, уз америчку подршку и учешће арапских екстремиста, почела глобализација џихада и вишедеценијска радикализација ислама. Авганистан је био реторта у којој се арапски политички радикализам претварао у ратничко жтрвовање и мучеништво, оно о чему сања сваки фанатик који је спреман да положи живот за светост неке будуће победе.

Након што је у децембру 1979. Совјетски Савез извршио инвазију и окупацију Авганистана, амерички председник Џими Картер је већ у јануару 1980. послао свог саветника за националну безбедност Збигњева Бжежинског на консултације са пакистанским лидерима који су већ подржавали авганистанске побуњенике.

На путу из Исламабада Бжежински је стигао до обронака Киберског пролаза, где је настала његова чувена фотографија са калашњиковом АК-47 у руци. Од тог тренутка, саветник америчког председника за националну безбедност постао је и у америчкој јавности симбол за ту етапу америчког учешћа у авганистанској епопеји.

За Бжежинског геополитички континуитет у важности Авганистана био је експлицитан. У свом меморандуму који је упутио Картеру одмах после инвазије, који је однедавно доступан јавности, он је упозорио: "Ако Совјети успеју у Авганистану (обрисан текст) вековни сан Москве да има директан приступ Индијском океану биће испуњен. Историјски, Британци су обезбеђивали препреке за то кретање и Авганистан је био њихова ‘бафер’ држава. Ми смо преузели њихову улогу 1945, али је иранска криза довела до колапса равнотеже снага у југоисточној Азији која може да доведе до совјетског присуства тачно у Арапском и Оманском заливу."

Цео Хладни рат Бжежински је дефинисао као "геополитичку борбу за контролу евроазијског пространства". На делу се појавила конзервативна геополитика коју су обе стране добро разумеле иза идеолошких вокабулара

Цео Хладни рат Бжежински је дефинисао као "геополитичку борбу за контролу евроазијског пространства". На делу се појавила конзервативна геополитика коју су обе стране добро разумеле иза идеолошких вокабулара. Ово је јасно подсећало на територијалну имагинацију лорда Курзона који је објашњавао низ географских повезаности одбране залеђа Индије до Медитерана.

САВРШЕНА ОПЕРАЦИЈА

Према њиховом увиду, "сви индикатори указују да су Совјети одлучили да остану, да укључе Авганистан у совјетску војну структуру и да разматрају стварање сталних база за будуће акције". Одмах је уочено да су совјетске снаге дошле само на 200 миља од Персијског залива (400 миља рачунајући повратно растојање) и контроле тамошњих нафтних поља. Базе у Авганистану могу да обезбеде кредибилно покриће за совјетску Пацифичку флоту и будуће снаге у Голфском заливу. Осим тога, створили су јасну базу за "политичке манипулације на Блиском истоку".

Због потенцијално огромног значења изласка СССР на топла мора, а тиме и на глобалну сцену преко Авганистана, америчко ангажовање у Авганистану, што се мало или нимало зна, није почело после, него знатно пре совјетске акције. У интервјуу за "Нувел обзерватер", у броју од 15–21. јанура 1998, Збигњев Бжежински је потврдио да је у својим замислима о саботажи совјетског присуства у Авганистану имао далекосежније циљеве. И бивши директор ЦИА Роберт Гејтс у својим мемоарима Из сенке наводи да су америчке тајне службе почеле да помажу муџахедине у Авганистану шест месеци пре совјетске инвазије.

На питање да ли је то истина и да ли је као саветник за националну безбедност био у то укључен, Бжежински одговара: "Према званичној историји ЦИА, помоћ муџахединима је почела 1980, након уласка совјетске армије у Авганистан. Реалност која је још неоткривена била је другачија: председник Картер је у ствари прву директиву за помоћ противницима совјетског режима у Кабулу потписао 3. јула 1979. Истог дана сам председнику написао мишљење да ће ова помоћ изазвати совјетску војну интервенцију."

Сада имамо прилику да СССР доживи свој Вијетнам.’ Москва је морала да ратује десет година, што она није била у стању да издржи. То је изазвало деморализацију, а на крају распад совјетске империје

Бжежински објашњава да "нису баш хтели" да испровоцирају совјетску војну интервенцију, али да су били свесни "повећања вероватноће да ће интервенисати". Он потврђује да су тадашње тврдње Совјета да интервенишу у Авганистану јер се боре против тајних операција САД "углавном истина", али им се тада није веровало. На питање новинара да ли жали због тога, Бжежински одговара: "Због чега да жалим? Та тајна операција била је савршено замишљена. Као резултат, Русија је пала у замку САД. Шта у томе треба да жалим? На дан када је Русија званично прешла границу, написао сам председнику Картеру: ‘Сада имамо прилику да СССР доживи свој Вијетнам.’ Москва је морала да ратује десет година, што она није била у стању да издржи. То је изазвало деморализацију, а на крају распад совјетске империје."

САМО ДА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА НЕМА

Он одбацује прекор да су САД тада подржале исламске терористе и дале оружје и идеологију будућим фундаменталистима, и поставља питање: "Шта је важније за светску историју? Талибани или колапс совјетске империје? Мало радикалнији муслимани или ослобођење Источне Европе и крај Хладног рата?"

Збигњев Бжежински

Бжежински као "глупост" одбацује тврдњу да је исламски фундаментализам претња свету, да је Запад у глобалном конфликту са исламом, јер како каже "свет ислама не постоји". Ако се на ислам гледа рационално, без демагогије и емоција, каже Бжежински, то је "једна од религија у свету која има пола милијарде верника". "Шта је заједничко фундаментализму у Саудијској Арабији, умереном Мароку, пакистанском милитаризму и секуларизму централне Азије?", пита Бжежински и одговара: "Ништа више него код хришћанских земаља."

Када сам га у једном од разговора подсетио на ове речи, Бжежински је остао при своме да су окончање Хладног рата и повлачење Совјетског Савеза из Источне Европе били историјски супериорнији од било какве промене у исламу.

Азамова фатва

АМЕРИКАНКА ИЗ ЏЕТ СЕТА ЏОАН ХЕРИНГ, КОНГРЕСМЕН, ПИЈАНАЦ И ШВАЛЕР ЧАРЛИ ВИЛСОН, "ДУХОВНИ ОТАЦ АРАПСКИХ АВГАНИСТАНАЦА" АБДУЛА АЗАМ, КОМАНДАНТ МУЏАХЕДИНСКЕ АРМИЈЕ ЏАЛАЛУДИН ХАКАНИ ИЛИ ОСАМА БИН ЛАДЕН БИЛИ СУ НЕКИ ОД ПРОТАГОНИСТА У АВГАНИСТАНСКОМ ТРИЛЕРУ КОЈИ ЈЕ ДОВЕО ДО ШИРЕЊА БОРБЕНОГ ЏИХАДА ПО ЦЕЛОМ СВЕТУ. АМЕРИЧКА "ВЕЛИКА ИГРА" ПРОТИВ СССР ИЗ ТОГ ВРЕМЕНА ИЗНЕДРИЛА ЈЕ ДАНАШЊЕ ТАЛИБАНЕ ПРЕД ЧИЈИМ НАЛЕТИМА СУ СЕ АМЕРИЧКЕ ТРУПЕ ПОВУКЛЕ ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТОГОДИШЊЕ ОКУПАЦИЈЕ АВГАНИСТАНА

Док је врх америчке администрације планирао своју "велику игру", подршка "муџахединима" стигла је са сасвим неочекиване стране. Иницијалну капислу америчког уплитања у Авганистан запалила је америчка старлета из тог времена Џоан Кинг Херинг. Њој је данас 93 године и од када је после двадесет година америчке окупације 15. августа пала авганистанска влада, њени телефони не престају да звоне. Поруке и позиви долазе из целог света.

Џоан Херинг је у свести јавности са авганистанским ратом повезана када је Џулија Робертс 2007. у филму Рат Чарлија Вилсона глумила њен лик. То је биографска, драмска комедија о троје људи који су помогли да се распали полутајни рат у Авганистану. Џоан је заједно са бившим демократским конгресменом Чарлијем Вилсоном и оперативцем ЦИА Густом Авракотосом омогућила операцију "Циклон" и програм који је створен да подржи и организује авганистанске муџахедине током совјетско-авганистанског рата. Њихови напори су променили правац историје Авганистана, Совјетског Савеза и глобалног исламистичког покрета.

Након што се удала за свог другог супруга, нафташа Роберта Херинга, пар је путовао по иностранству и договарао послове са нафтом и гасом. Током дугих летова њен супруг јој је причао о ситуацији у Авганистану, износио јој је чињенице, бројке и убедљиве аргументе.

До касних 1970-их Џоан Херинг је имала три почасна положаја: била је почасни конзул Пакистана и Марока, а такође је помагала и пакистанским сељацима да модернизују своје ручно израђене занатске производе – од простирки и тканина до производа од бакра и сребра – како би се свидели западним потрошачима. Успут је позвала утицајне пријатеље у модној индустрији да дизајнирају хаљине користец́и пакистанске материјале.

ТАЈНА ВЕЗА: Џоан Херинг са пакистанским председником Мухамадом Зиа ул Хаком 1983.

Џоан је била и припадница хјустонског конзервативног друштва, политички активиста, пословна жена и ТВ водитељка – производ тексаске нафте и друштва "Џон Бирч". Ово друштво је организација политичких активиста које је себе описивало као антикомунистичку организацију са снажним религиозно-хришћанским нагласцима. Остали је описују као ултраконзервативну и радикално десничарску организацију. Основао ју је бизнисмен Роберт Велч 1958. године, а његов блиски пријатељ и финансијер био је отац Доналда Трампа.

Њено пријатељство са политичарима, попут будућег државног секретара Џемса Бејкера, увећавало је њен политички утицај. Она је можда најпознатија по свом политичком односу са бившим председником Пакистана Мухамедом Зијом ул Хаком, по њиховом дуготрајном пријатељству које је трајало од раних 1970-их до 1980. Председник је једном у Исламабаду организовао вечеру у њену част.

По свом смелом и провокативном облачењу била је позната са тексаских и њујоршких партија и друштвених догађаја. Џоан је у једном интервјуу кроз смех признала да је носила секси одећу "јер је то био једини начин да ме мушкарци саслушају".

Све је почело еротском везом Херингове и екстравагантног хедонистичког конгресмена Чарлија Вилсона након једне забаве 1980. године. Афера је прерасла у нешто много више, па је Вилсон у својој биографији навео да су планирали и венчање.

ЧАРЛИ ВИЛСОН И ЊЕГОВИ АНЂЕЛИ

Чарли Вилсон (Charles Nesbitt "Charlie" Wilson, 1933–2010) био је демократски конгресмен уз Тексаса биран у дванаест мандата од 1973. до 1997. Био је спољнополитички "јастреб" и постао познат као водећи конгресмен који је одлучујуће утицао на Картерову и Реганову операцију "Циклон", којом су муџахедини у Авганистану снабдевани наоружањем и свим другим видовима помоћи за борбу против совјетске армије. У парламент Тексаса изабран је први пут са само 27 година. Током целе каријере имао је снажне односе са Израелом, највише захваљујући преломном утицају израелско-арапског сукоба на почетку његове политичке каријере 1973. Током свог ангажовања у помоћи муџахединима у Пакистану тесно је сарађивао са израелским обавештајним службама и војском. Вилсон је директно утицао на ниво америчке помоћи, а посебно буџете ЦИА, због чега је добио и почасну медаљу ЦИА.

КЉУЧНА ПОМОЋ ЗА МУЏАХЕДИНЕ: Конгресмен Чарли Вилсон

У приватном животу био је плејбој и то никада није скривао. Добио је због тога надимак "Сладак живот Чарли". Своју канцеларију напунио је младим и згодним девојкама које су други чланови Конгреса назвали "Чарлијевим анђелима".

Довођење жена у Пакистан било је 1987. узрок напетости између њега и ЦИА када је агенција одбила да плати путне трошкове његове девојке. Вилсон је, као одговор, смањио буџет агенције за следећу годину

Током читаве каријере је веома много пио због чега је патио од депресије и инсомније. Опијање је постало посебно тешко током његовог ангажовања у Авганистану. У једном тренутку био је примљен у болницу у Немачкој где су му констатоване бројне срчане слабости па му је наложено да престане да пије. После консултација је престао да пије жестока пића, али је наставио да пије вино и пиво. Био је увек у женској пратњи, осим када је био за конгресном говорницом. Признао је да је био у комитету Кенедијевог центра само да би имао место за љубавне састанке.

Од свог другог пута у Пакистан он је увек имао женску пратњу. У једном тренутку навео је једну од њих да забавља његове домаћине трбушним плесом. Довођење жена у Пакистан било је 1987. узрок напетости између њега и ЦИА када је агенција одбила да плати путне трошкове његове девојке. Вилсон је, као одговор, смањио буџет агенције за следећу годину.

Вилсон је завео много жена у својој каријери, оне су тврдиле да је био романтичан и да је био брижан на састанцима. Говорио је да је волео живот "као један велики парти", а живео је по правилу да "може да озбиљно обавља посао, а да не узима себе за озбиљно". После напуштања конгреса наставио је да буде пакистански лобиста. Када је умро, сахрањен је уз све војне почасти. У опроштајном говору његов сарадник Џон Винг је рекао: "Недостајаће свима, од Голанске висоравни до Киберског теснаца, од Каспијског мора до Суеца", указујући тачно на подручје његовог деловања које се поклапа са територијом "велике игре". После службе његова удовица Барбара позвала је у кућу мали број блиских пријатеља. У дневној соби, поред скулптуре америчког орла, стајале су речи емира Авганистана од 1880. до 1901. Абдура Рахмана Кана: "Мој дух ће остати у Авганистану, чак и када моја душа оде Богу. Моје последње речи теби, мој сине и наследниче: никада не веруј Русима."

ВЕЛИЧАНСТВЕНЕ ЗАБЛУДЕ

Џоан Херинг је заслужна што су се упознали Вилсон и Зија ул Хак, а то познанство је довело до финансирања пакистанске антикомунистичке политике. Она је била "амерички саветник од највец́ег поверења у Зијиној администрацији". Зија ју је именовао за свог почасног конзула у генералном конзулату Пакистана у Хјустону и одликовао је највишим пакистанским цивилним орденом Тамгха-е-Куаид-е-Азам. Заслуга за њено именовање припада генералу и пакистанском амбасадору у Вашингтону Шахизбади Јакубу Али Кану, непоправљивом романтичару који је могао да рецитује стихове на многим језицима.

У својој књизи Величанствене заблуде бивши амбасадор и саветник тројице пакистанских премијера Хусеин Хакани описао ју је као "познату више по гламуру него по политичкој мудрости" и да "мало зна о земљи".

"Оно што смо Чарли и ја радили није укључивало ниједног америчког војника. Све што смо учинили да помогнемо Авганистанцима јесте да их научимо да помогну сами себи", рекла је она. Коментаришући садашње америчко повлачење из Авганистана Херингова је изјавила да су они тада Авганистанцима "дали алате", а да су они остатак урадили сами.

Као члан Одбора за буџет, Вилсон је у наредних 15 година обезбедио стотине милиона тајних средстава ЦИА за наоружавање муџахедина у Авганистану.

ШЕИК АРАПСКИХ МУЏАХЕДИНА

Као што смо претходно навели, Бжежински и америчка администрација су желели сукоб Совјета и муџахедина у Авганистану, али то још увек не објашњава како је дошло до промене у међународној мобилизацији борбених и радикалних исламиста. Овај заокрет и прву глобализацију џихада омогућио је палестински универзитетски професор Абдула Азам који је током 1980. из своје базе у Пешавару у Пакистану регрутовао Арапе за борбу у Авганистану.

Због тога га називају "духовним оцем арапских Авганистанаца", "шеиком арапских муџахедина", "херојем арапског џихада у Авганистану". Две године пре смрти написао је књигу Прикључити се каравану која је постала буквар за свакога ко је желео да се придружи "каравану", то јест "борбеном џихаду". Азам је био универзитетски професор и муџахедин од огромног значаја за развој савременог исламског радикализма, посебно у стварању Ал Каиде.

Рођен је 1941. на Западној обали Јордана. Придружио се палестинском Муслиманском братству пре него што је постао пунолетан и био је укључен у акције против Израела. Азам је докторирао фикх (исламска јуриспруденција) на универзитету Ал Азхар у Египту 1973. године, где се спријатељио с лидерима муслиманског радикализма тог времена: породицом Кутб, шеиком Омаром Абд ел Рахманом и Ајманом ал Завахиријем. Због писма Гамалу Абделу Насеру у којем је критиковао егзекуцију Сајида Кутба био је под наџором египатске полиције. Постао је предавач на универзитету у Аману, али је због радикалних ставова морао да оде, па је своју академску каријеру наставио као предавач на универзитету Абдулазиз у Саудијској Арабији, гђе је утицао на читаву генерацију Саудијаца, укључујуц́и Осаму бин Ладена.

Будући да је његова идеологија обликована антиамериканизмом, антизападњаштвом, антинационализмом и панисламизмом Сајида Кутба, Азам је узрок проблема муслиманског света видео у негативној улози "куфра" (немуслимана) који су били део завере како би се "умма" (муслиманска заједница) спречила да оствари потенцијал транснационалне исламске државе.

Његов ватрени антикомунизам и антизападњаштво искристалисали су се у две књиге које је објавио: Црвени канцер, у којој је детаљније објаснио зла комунизма и његове манифестације у арапском свету, и Арапски национализам. Обе идеологије, комунизам и национализам, сматра увозом са Запада и јеврејском смицалицом за слабљење ислама.

РАТ ПРОТИВ ЈЕВРЕЈА

"Бољшевичка револуција је била јеврејска у идеологији, планирању, финансирању и извршењу", тврди Азам. "Њен филозоф и мислилац био је Маркс, унук јеврејског рабина Мордехаја Маркса, а исто тако и Лењин, који је променио Марксове речи у стварност и револуцију." Он даље наставља: "Што се тиче финансирања [револуције], било је јеврејско; Бруклин у источном Њујорку био је окосница завере; Троцки је био отуда. Ово подручје је и даље центар за јеврејске завере за уништавање човечанства." Пошто су, укратко, "све комунистичке револуције у свету јеврејске", не чуди да су "Јевреји оркестрирали организацију и формирање Комунистичке партије у арапском свету; они су њени вође и планери." У књизи се на неколико места осврће и на Југославију, као земљу која је починила покоље муслимана и која трује исламске државе комунизмом и национализмом.

Неко време након објављивања Црвеног канцера, годину или две касније, Азам је написао сличан, али крац́и текст, под насловом "Арапски национализам". Он повезује и арапски национализам и пантурцизам са страним утицајима које опет контролишу Јевреји. "Оба национализма су подигнута у страним земљама; арапски национализам је настао у америчким умовима и на америчком универзитету, док је пантурцизам настао у масонским и јеврејским круговима под наџором шпанских, пољских и италијанских Јевреја." Он додаје да су "сви арапски националистички лидери били немуслимани... хришц́анског порекла".

Ови ставови га нису омели да више пута борави у САД, где је први пут 1977–1978. срео студента Осаму бин Ладена, ни да током 1981. одржи преко педесет предавања којима је пропагирао борбу против јудео-комунистичког зла које прети исламу.

Након што је искључен са предавачког места на Универзитету у Јордану 1980, кратко време је провео у тадашњем центру панисламизма у Западној Саудијској Арабији, у троуглу Мека–Медина–Џеда, где је одлучио да се укључи у војну борбу, али није био сигуран коју. Он је на крају сузио избор на две опције: Јемен или Авганистан, пошто се у обе земље водила борба против комунизма који је мрзео. Хтео је да иде на бојиште да почне да "практикује свој позив, џихад".

Када је у септембру 1981. допутовао у Пешавар, призори са авганистанске границе оставили су на њега дубок утисак: "Кад сам стајао на врховима Авганистана нисам могао да верујем! Био сам Палестинац, трпео сам увек наново поразе у арапском свету. Ту сам видео победе и видео сам себе на врху. Нисам могао веровати." Авганистански џихад, био је сада убеђен, био је "почетак ренесансе (нахда)" и потенцијална "историјска прекретница за свет у целини".

УЈЕДИЊЕНИ У ЏИХАДУ: Муџахедини у Авганистану 1987.

ЏИХАДИСТИЧКА ЧУДЕСА

Азамови први извештаји из Авганистана нису били ни о политичкој ситуацији, нити о потреби за страним борцима. Били су о "божанским чудима" за која је тврдио да су се учестало дешавала на бојном пољу. Током 1980-их Азам је писао опширно о натприродној димензији џихада на начин на који нико пре њега од модерних исламистичких писаца није чинио. Он је забележио дужи каталог чудеса на бојном пољу: победу 350 муџахедина против 5000 Руса и 40 авиона, где су Руси изгубили 3364 војника, а муџахедини само 40. Ту су муџахидини рушили руске ловце каменчиц́има или само молитвом, војске духова су помагале бројно нађачаним борцима, животиње су унапред упозоравале на бомбардовање. Било је и прича о мистериозним стварима које су се догађале у телима погинулих бораца: њихова крв мирише на мошус, а тела се уопште не распадају и зраци светлости извиру из њихових гробова. Његова књига о чудесима постала је класик џихадистичке литературе и незаобилазан приручник за све који се припремају за "пут мученика".

Тема је заокупљала машту људи и сугерисала да је авганистански џихад омиљен Богу и стога вредан подршке. Азамови записи о чудима (карамат) и мучеништву поставили су темеље сунитске џихадистичке културе мучеништва која постоји и данас. Азамови списи о натприродном укључивали су две различите, али блиско повезане теме: чуда која се дешавају у вези са битком и чуда изазвана мученичком смрц́у. У то време нису сви авганистански команданти били спремни да приме непознате и необучене ратнике који су долазили са стране.

КЉУЧНИ САВЕЗНИК

Џалалудин Хакани командовао је муџахединском армијом од 1980. до 1992. Њему се приписује заслуга за регрутовање страних бораца. Двојица најпознатијих џихадиста су двојица добро познатих Арапа – Абдула Азам и Осама бин Ладен – који су почели своју каријеру као добровољци код Хаканија, где су обучени да се боре против Совјета. Ал Каида и Хакани мрежа развијале су се паралелно и остале су испреплетане током своје историје. Тако је остало до данас. Односи Хакани мреже са Ал Каидом сежу све до времена формирања Ал Каиде. Значајна разлика између две организације јесте да су циљеви Ал Каиде глобални, тако да она користи глобална средства, док су Хакани једино заинтересовани за Авганистан и регион паштунског племена. Џалалудин Хакани био је више заинтересован за утицај исламског закона у Авганистану него за глобални џихад. Без обзира на то, Хакани су увек били упознати са циљевима и намерама Ал Каиде.

Џалалудин Хакани

Џалалудин Хакани је успоставио прве контакте са арапским структурама које су биле вољне да финансијски, психолошки, политички и обавештајно помогну авганистанске муџахедине. За разлику од других авганистанских команданата, Џалалудинови рани контакти са земљама Залива нису се ограничавали само на тражење финансијске помоћи. Хакани су били посебни по својој раној и доследној спремности да прихвате Арапе који траже учешц́е на бојном пољу, а Лоја Пактиа у којој доминирају Хакани била је најчешц́а дестинација за Арапе који су прешли Пешавар 1980.

Џалалудин Хакани био је кључни амерички и пакистански савезник у отпору Совјетима. Чарли Вилсон био је толико обузет Џалалудином Хаканијем да га је назвао "божанском персонификацијом". Човек кога је Вилсон једном описао као "персонификовану доброту", Џалалудин Хакани, дуго је био канал за саудијске добровољце, а ЦИА годинама није имала проблема са таквим удружењима. Осама бин Ладен био је један од оних добровољаца који су се често могли нац́и у истој области у којој је Вилсон био почасни гост Хаканија. Као омиљени командант ЦИА, Хакани је сваког месеца примао врец́е новца из базе у Исламабаду. Мрежа Хаканија данас је окосница талибанског покрета који је наследио америчке власти у Авганистану.

ПРВА ОБАВЕЗА НАКОН ВЕРЕ

Џалалудин Хакани и Азам били су веома блиски – Азам је чак властиту опоруку написао у Хаканијевој куц́и. До прекретнице у Азамовом деловању и стварног претварања џихада у глобални феномен долази 1984. Тада ће се нова форма џихада искристалисати на идеолошком и организационом плану, а у обе ће Азам имати најважнију улогу. Велики део Азамове славе почива у његовој револуционарној иновацији у доктрини џихада. Он је у фатви "Одбрана муслиманских земаља, прва обавеза након вере" из 1984. рекао да је подршка авганистанском џихаду индивидуална дужност (фардајан) коју имају сви радно способни муслимани широм света, па стога не зависе од дозволе родитеља или владе да дођу и понуде помоћ. Фатву је подржао међу радикалним исламистима веома утицајни велики муфтија Саудијске Арабије Абдел Азиз бин Баз.

Хакани је још 1980. изјавио у листу "Ал Етихид" да је помоћ авганистанској борби обавеза сваког муслимана, али је мислио на финансијску и моралну помоћ, а не на борбени џихад. Азам је у овоме можда пронашао идеју и правац размишљања, али иако Хаканијева изјава није попримила исти технички и правни облик као Азамова фетва из 1984. године, ипак је била иновативна на сваки могући начин. Разлика је била у томе што је Хакани имао средства и практичне начине којима је могао директно да олакша учешц́е арапских бораца у "џихаду".

Азам је у уводу објаснио да је написао фатву која је првобитно била знатно дужа и показао ју је шеику Абдулу Азизу бин Базу. "Прочитао сам му је, он ју је побољшао и рекао: ‘Добро је.’ Затим се сагласио с њом. Али, предложио ми је да је сам скратим и да напишем увод са којим би требало да се објави, пошто је он био заузет, била је сезона хаџа, па није имао времена да га поново прегледа. Затим је шеик у џамији Ибн Ладне у Џеди и у Великој џамији у Ријаду изјавио да је џихад од данас ‘фард ајин’ (глобална обавеза)", описао је Азам у уводу фатве која је штампана 1985. године.

УСЛУЖНИ БИРО ЏИХАДА

Азамова фатва и његов МАК имали су одлучујућу улогу у стварању покрета "глобалног џихада". МАК или Мактаб ал Кхидамат, односно Мактаб Кхадамат ал Мујахидин ал ‘Араб, била је организација коју су 1984. основали Абдула Азам, Ваел Хамза Јулајдан, Осама бин Ладен и Ајман Завахири а наједноставније би се могла превести као "Услужни биро".

Задатак организације био је да прикупља средства и регрутује стране муџахедине за рат против Совјета у Авганистану. Идеја за основање МАК-а налазила се у пројекту Бадр. Бадр пројекат био је покушај да се подстакне сарадња између авганистанских муџахединских странака тако што би се њихови припадници заједно обучавали, а Азам би био "духовни лидер" логора. Пошто је знао да је више арапских џихадиста било спремно да се бори и да се налазе на пакистанској страни, одлучио је да их укључи у обуку заједно са авганистанским муџахединима. Тако је Бадр пројекат послужио интеграцији арапских бораца међу авганистанске муџахедине. Истовремено, створио је мрежу из које је изникао Услужни биро.

Поред уштеде, Бин Ладин је добијао годишњу породичну стипендију од око 200.000 долара. То је био додатак новцу који је он могао да добије од своје богате породице и пријатеља у краљевству. Он је био човек који је лако могао да стави готовину на сто из разлога у које је веровао

Главна препрека је на почетку било финансирање. Азам није имао никакав сопствени новац, а постојец́и донаторски токови били су усмерени на авганистанске муџахидине. На његову срец́у се "џихадски капиталиста за ризик" појавио тог пролећа у Пешавару а звао се Осама бин Ладен. Двадесетседмогодишњи син најуспешнијег грађевинског магната Саудијске Арабије имао је приступ значајним ресурсима. Поред уштеде, Бин Ладин је добијао годишњу породичну стипендију од око 200.000 долара. То је био додатак новцу који је он могао да добије од своје богате породице и пријатеља у краљевству. Он је био човек који је лако могао да стави готовину на сто из разлога у које је веровао.

КЛИЦА АЛ КАИДЕ

Бин Ладен није био новајлија у авганистанском џихаду. Он је од 1979. године редовно одлазио у Пакистан како би дао новац за авганистанске муџахидине преко Јамаат е Ислами, пакистанског огранка Муслиманске браће. То је била само финансијска подршка јер, како сведочи сам Осама бин Ладен, исламске земље нису имале званичан став према Авганистану. И у Саудијској Арабији је владао општи опрез "јер нисмо били упознати са џихадом или оружаном подршком па смо тајно отишли и тајно се вратили", навео је Бин Ладен. То је трајало све до 1984. године. До тада се Бин Ладен није појављивао у Пешавару, јер су саудијске власти и његова мајка биле против. Тек када је у мају 1988. убијени и раскомадани саудијски новинар Гамал Кашоги о њему објавио серију текстова у "Ал Мајали" и "Араб њузу", Осама бин Ладен је за "авганистанске Арапе" постао обавезан лик са постера.

Азам је убедио Бин Ладена почетком 1984. да посети Пешавар и то је била преломна тачка у Бин Ладеновом укључивању у авганистански џихад. Бин Ладен је предложио да се образује биро који би примао арапске добровољце и да потпуно сноси трошкове за 50–60 арапских породица које би Азам изабрао. Азам је у септембру 1984. почео практичан рад на стварању Услужног бироа заједно са неколицином арапских сународника који су били укључени у Бадр пројекат. Абдула Азам је несумњиво био најуспешнији промотер авганистанског џихада у међународној муслиманској јавности и његови напори довели су велики број муџахедина у Пешавар, током друге половине 1980-их година.

Током рата против Совјета у Авганистану, Услужни биро играо је минималну улогу, обучавајући малу групу од 100 муџахедина за рат, али са прикупљених милион долара из муслиманских извора. Биро је одржавао веома блиске односе с пакистанском обавештајном службом ИСИ, преко које је обавештајна служба Саудијске Арабије Ал Мукхабарат Ал А’амах усмеравала новац муџахединима. МАК је плаћао авионске карте новим регрутима који су летели на обуку у Авганистан. Биро је такође блиско сарађивао са групацијом Гулбидина Хекматјара Хезб е Ислами која је деловала у групи познатој као Пешавар 7.

Азам се, међутим, разликовао од вођа других група у размишљању како је најбоље да се ови добровољци ставе у службу авганистанске борбе. Сајаф и Хекматјар, иако су били презадовољни због финансијске подршке коју су привукли Азам и његова организација, нису хтели да укључе непроверене и сувишне странце у стварне битке у Авганистану. Како су гостинске куће у Пешавару и кампови за обуку у пакистанским племенским подручјима МАК-а били препуни новодошлих арапских бораца, све већи број ових људи био је фрустриран ограниченим капацитетима МАК-а да олакша приступ ратишту.

Ова фрустрација је на крају довела до раскола између Азама и његовог богатог покровитеља Осаме бин Ладена, који је у Пактији основао логоре који ће прерасти у Ал Каиду. Ови логори налазили су се дуж линија снабдевања Хаканија и близу места епских борби Хаканија против совјетских снага. Тако је у Пактији под контролом Хаканија, а не у Пешавару, обављена међународна мобилизација којој је Азам дао сигнал и која се претворила у глобални џихадистички покрет.

МАК је био претеча Ал Каиде и био је од кључне важности за стварање мреже подршке и регрутовања којом се користила Ал Каида 1990. године. То је била милитаризована хуманитарна организација.

МАК је био претеча Ал Каиде и био је од кључне важности за стварање мреже подршке и регрутовања којом се користила Ал Каида 1990. године. То је била милитаризована хуманитарна организација. Када је крајем 1980. Азам упитан како је Услужни биро допринео џихаду, он је понудио 13 разлога, а први је да је питање исламског џихада у Авганистану претворио у "глобални исламски проблем". Није био занемарљив ни рад на прикупљању података о томе шта се доиста догађа у Авганистану. Да би то остварио, слао је мисије или "караване", како их је звао, које је чинило неколико арапских муџахедина у пратњи Авганистанаца који су били водичи у различите делове унутрашњости земље.

Азамовом ликвидацијом 1989. уз помоћ 20 килограма тротила у једном аутомобилу, окончана је прва фаза глобализације џихада, али она није престала. Азам је добио наследника, једног од регрута из својих борбених кампова.

Велики стратег

АРХИТЕКТОМ САВРЕМЕНОГ "ГЛОБАЛНОГ ЏИХАДА" МОЖЕ СЕ СМАТРАТИ МУСТАФА СЕТМАРИАМ НАСАР, ПОЗНАТ КАО АБУ МУСАБ АЛ СУРИ (НА СЛИЦИ ИЗНАД). ОН ЈЕ ЈОШ ПРЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ПИСАО ДА Ц́Е СЛЕДЕЦ́У ФАЗУ ЏИХАДА ОБЕЛЕЖИТИ ТЕРОРИЗАМ КОЈИ Ц́Е ИЗВОДИТИ ПОЈЕДИНЦИ СА КРАЈЊИМ ЦИЉЕМ УСПОСТАВЉАЊА ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ. ЊЕГОВА ТЕОРИЈА БИЛА ЈЕ ПРИМЕЊЕНА У ПРАКСИ

Архитектом савременог "глобалног џихада" може се сматрати Мустафа Сетмариам Насар, познат као Абу Мусаб сл Сури. Абу Мусаб ал Сури је антитеза стереотипном прототипу програмираног суицидног терористе. Често је описиван као рођени критичар са талентом за сатиру и исмејавање којим је забављао своје читаоце. Имао је белу кожу и риђу косу, па је лако могао да прође као власник неког ирског паба. Био је темпераментан и никада се није устезао да критикује џихадистичке вође. Тако је критиковао Бин Ладенову зависност од медијске пажње, а имама Кутадаха ал Фластинија који је боравио у Лондону за оправдавање крвопролића у Алжиру и његово доктринарно разумевање ислама.

Неко би помислио да он представља мекшу, људску страну Ал Каидиног тероризма, али то није било тако. Његова немилосрдност према непријатељима ислама није имала граница, он је директно заступао терористичке нападе са масовним жртвама на Западу, укључујући коришћење оружја за масовно уништавање. Управо је Ал Сури интелектуални творац акција које се називају нападима "усамљених вукова" са масовним жртвама какве смо последњих година виђали у европским престоницама.

Осамдесетих година 20. века Ал Сури се настанио у Шпанији и добио шпанско држављанство браком са Шпанкињом која је прешла у ислам. Као и многи исламистички милитанти тог времена, Ал Сури је учествовао у авганистанском џихаду и успоставио везу са Осамом бин Ладеном

Пратећи његов пут од родног места Алепо у Сирији, преко емиграције у Европи, времена проведеног у Пешавару, затим у Шпанији и Лондону, па повратак у Авганистан код талибана, а затим скривање у Пакистану, историја арапских Авганистанаца и Ал Каиде може да се сагледа у новом светлу.

Осамдесетих година 20. века Ал Сури се настанио у Шпанији и добио шпанско држављанство браком са Шпанкињом која је прешла у ислам. Као и многи исламистички милитанти тог времена, Ал Сури је учествовао у авганистанском џихаду и успоставио везу са Осамом бин Ладеном.

СИРИЈСКО ИСКУСТВО

Насар је 1987. године са малом групом сиријских пријатеља напустио Шпанију и отпутовао у Пешавар, где је упознао Абдулаха Азама, оца арапско-авганистанског покрета. Абу Мусаб је био ангажован као официр за обуку у камповима за арапске борце добровољце, а такође се борио на фронтовима против Совјетског Савеза и комунистичке владе у Кабулу након совјетског повлачења 1988. године.

Ал Сури је упознао Осаму бин Ладена у Пешавару и наводи да је био члан његовог најужег круга и да је радио за Бин Ладена негде око 1992. године, када се вратио у Шпанију. Ал Сури је у Пешавару постао познат под својим псеудонимом Умар Абд ал Хаким након што је у мају 1991. објавио расправу на 900 страница под насловом "Исламска џихадистичка револуција у Сирији", познату и под називом "Сиријско искуство". Трактат је био жесток напад на Муслиманску брац́у због сарадње са секуларним режимима у Сирији и Ираку и представљао је важан део интелектуалних основа за Ал Каиду и џихадистичку струју током 90-их.

БИН ЛАДЕНОВА БОЛЕСТ ЕКРАНА

Ал Сури се 1996. вратио у Авганистан, где је поново срео Бин Ладена. Тог лета помогао је у организовању интервјуа између британског новинара Роберта Фиска и Ал Каидиног вође. Пратио је и новинаре Си-Ен-Ена Питера Арнета и Питера Бергена од Лондона до Авганистана како би се састали са Бин Ладеном и снимили његов први ТВ интервју. Питер Берген, који је са Ал Суријем комуницирао на француском, рекао је за њега да је био "интелигентан, интензиван, добро информисан и врло озбиљан" и да се он "дивио" његовом интелекту. Тада није износио своје радикалне, милитантне ставове.

Када се вратио у Авганистан на позив талибана, који су тада били на власти, није био познат као припадник Ал Каиде, него је развио близак однос са Мулом Омаром. Тада је написао: "Најчудније што сам до сада чуо јесте да Абу Абдулах (Бин Ладен) не слуша вођу талибана (Мула Омар), који је затражио да престане да даје интервјуе. Мислим да је нашег брата (Бин Ладен) ухватила болест екрана, блицева, публике и аплауза."

ДВА ПОГЛЕДА НА ЏИХАД: Бин Ладен и Ал Сури

ВЕРАН ПРИНЦУ ВЕРНИХ

Либијски џихадиста Нуман Бенотман је потврдио постојање несугласица између њих двојице, наводећи да су се пре 11. септембра Ал Сури и Бин Ладен мрзели. Ал Сурију се није свидело Бин Ладеново вођство, називао га је "диктатором" и "фараоном".

Тек након 11. септембра и офанзиве САД у Авганистану, Ал Сури је Бин Ладену дао пуну подршку: "Када сам срео шеика Осаму, последњи пут у новембру 2001. током борби за одбрану емирата, заклели смо се на верност принцу верних (вођи талибана Мули Омару). Обец́ао сам шеику Осами да ц́у истрајати у џихаду и рату против непријатеља."

Ал Сури је био нешто попут самоуког интелектуалца, блиско упознатог са западном класичном музиком. Његова наклоност према супрузи Шпанкињи – за разлику од вец́ине окорелих исламиста – била је чудна његовим познаницима. Свакако није био просечан исламиста.

Његов стратешки поглед на свет се на значајан начин разилазио са Ал Каидиним. Презир према Бин Ладену је делио са "дедом" Исламске државе, Јорданцем Абу Мусабом ал Заркавијем. По свему судећи, Ал Сури је имао огроман утицај на Ал Заркавија, мада је то негирао.

ПОЗИВ НА ИСЛАМСКИ ОТПОР

Своје ставове након америчке инвазије на Авганистан 2001. године, Ал Сури је изразио у књизи на 1600 страница под називом "Глобални позив за исламски отпор". Он је изнео своју визију "Ал Каиде 2.0" засновану на историјским лекцијама и пажљивом читању западне геополитике и војне стратегије. Исламска држава је само требало да се приклони раду овог стратега Ал Каиде.

Од осталих теоретичара и присталица џихада највише се разликовао зато што је сматрао да коришћење насиља треба да се заснива на промишљеној, рационалној и дугорочној стратегији. Он је за свој циљ дефинисао ослобађање исламског света од индиректне и директне окупације уз збацивање неисламских влада.

Од самог од почетка заступао је идеје које су касније примењивале вође Ал Каиде. У пролеће 1991. написао је свој први рад о потреби "глобалног исламског отпора", тражећи глобалну борбу против Запада која ће се ослањати на дифузне, нехијерархијске и децентрализоване мреже. На тај начин се удаљио од традиционалног џихадистичког фокуса на "најближег непријатеља", односно арапске режиме

Његов модус операнди био је да процени раније терористичке нападе како би се научило из почињених грешака. Био је аналитичан, рационалан и критичан у идеолошком покрету у коме се очекивала послушност, којим су владали доктринарни идеолози. А Ал Сури је користио секуларну академску озбиљност и интегришући западну литературу о герилској борби, међународној безбедности и односима великих сила створио фасцинантну доктрину о децентрализованом џихадистичком рату у окружењу после 11. септембра 2001. Сматрао је да су опсесивни фанатизам, нагон за мучеништвом и мржња према Западу џихадистичке терористе учинили слепим, да нису имали рационалну стратегију. Он није био емотиван верски лидер, он је био војник чија је главна преокупација била герилски рат. Презирао је салафисте због њиховог догматизма и ограниченог интелекта.

Од самог од почетка заступао је идеје које су касније примењивале вође Ал Каиде. У пролеће 1991. написао је свој први рад о потреби "глобалног исламског отпора", тражећи глобалну борбу против Запада која ће се ослањати на дифузне, нехијерархијске и децентрализоване мреже. На тај начин се удаљио од традиционалног џихадистичког фокуса на "најближег непријатеља", односно арапске режиме.

ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА ЏИХАДА

Ал Сури је уочио више слабости у џихадистичком деловању. Прва је била слаба природа традиционалне централизоване "тајно-хијерархијске" терористичке организације. У таквим организацијама, ако је ухваћен један члан, пали би сви остали. Према Ал Сурију, потребан је био "систем, а не организација". Кључна компонента овог "система отпора" били би појединци који се неће обавезати ни на шта "осим да верују у идеје, да буду потпуно сигурни у своју намеру, да се придруже мисији и образују себе и оне око себе" обећавајући верност систему.

Веза између система и појединца, према Ал Сурију, састојала би се од заједничког циља, заједничког имена и заједничког доктринарног програма џихадиста. Управо је такав био однос нападача из Сан Бернардина или нападача из Орланда према Исламској држави. Испоставило се да су друштвени медији олакшали практичну примену Ал Суријеве теорије.

ПОТРАГА ЗА БАЗОМ

Има много оних који сматрају да се корени Исламске државе и њене форме из 2014. налазе у "арапском пролећу" из 2010. и 2011. То је заводљив закључак, али нетачан. Још пре него што је ико могао да помисли било шта о "арапском пролећу", Ал Сури је детаљно оцртао не само како ће изгледати будући "џихадистички рат", већ и где ће се, због повољних услова, водити. Увидео је да ц́е фокус "позива на отпор" бити физичка консолидација и контрола територије, што је била друга лекција, коју је он схватио из "талибанског случаја".

Највећим губитком од напада 11. септембра 2001. године није сматрао уништавање постојеће Ал Каиде, већ протеривање талибана из Авганистана, што је значило да група, губитком контроле над државом и њеном територијом, више није имала "консолидовано физичко склониште", своју базу

Највећим губитком од напада 11. септембра 2001. године није сматрао уништавање постојеће Ал Каиде, већ протеривање талибана из Авганистана, што је значило да група, губитком контроле над државом и њеном територијом, више није имала "консолидовано физичко склониште", своју базу. Ал Сури је вец́и део западне Азије, централне Азије и Африке искључио из разматрања за погодан терен за успостављање такве базе која би била жаришна тачка Исламске државе. Издвојио је – важно је запамтити да је то учинио пре америчке инвазије на Ирак 2003. године – Левант и Ирак који су имали погодне карактеристике за "џихад отвореног фронта". Ал Сури је такође прогнозирао да ц́е САД и њени савезници напасти Сирију, што ц́е авангарди тамошње Ал Каиде пружити огромну предност у асиметричном сукобу.

ЗА БОЈ СПРЕМНИ: Ратници Исламске државе у време експанзије 2015. године

КОНЦЕНТРИЧНИ КРУГОВИ

Коначна лекција коју је Ал Сури извукао била је потреба да се структурира "мисија отпора" на децентрализован начин који би повезао џихад појединачног тероризма са стратешким циљем отвореног фронта и територијалног џихада. Он предлаже организацију са три концентрична круга. Унутрашњи круг (усредсређен око емира или калифа) био би круг вође. Овај круг је нужно организационо централизован и физички се налази на истом месту (у случају Исламске државе била је то Рака у Сирији). Други круг лежи у кругу "децентрализованих јединица", које чине џихадисти који су директно обучени, а затим распрострањени широм света. Коначно, ту је спољни круг који би чинили појединци. Иако је појединцима и јединицама из два унутрашња круга дозвољено да комуницирају једни с другима и унутар себе, то није случај за комуникацију са спољним кругом, где појединци и јединице делују самостално, а опет синхронизовано са вец́им "организационим приоритетима".

Заслепљени очигледно нихилистичким насиљем, може нам бити примамљиво да Исламску државу посматрамо као групу без икакве свеобухватне стратегије и визије. Део овог порицања је психолошки: ако прихватите да група заиста има велику стратегију, можда се чини да дајете превише заслуга Исламској држави. Па ипак, ствар је у томе што радови теоретичара џихада после 11. септембра откривају изузетно софистицирано разумевање средстава и циљева глобалног џихада – Исламска држава (као "Ал Каида 2.0") заиста има стратегију за своју садашњост и будућност.

ФАЗА КОНСОЛИДАЦИЈЕ

Велики познавалац кретања и трендова Ал Каиде Лоренс Рајт је у "Њујоркеру" још 2006. уочио да Ал Сури образлаже како ће следец́у фазу џихада обележити тероризам који ће изводити појединци или мале аутономне групе (оно што он назива "отпор без вође"), који ц́е исцрпити непријатеља и припремити терен за далеко амбициознији циљ вођења рата на фронтовима, јер се без сукоба на терену и преузимања контроле над територијом не може успоставити држава, што је стратешки циљ отпора.

Почетком 2014. године, др Сами ал Ораиди, високи шеријатски званичник у сиријској џихадистичкој групи Ал Нусра фронт, признао је да је на његову групу утицало учење Абу Мусаба ал Сурија. Стратегије за освајање срца и умова међу локалним муслиманским заједницама изведене из смерница Абу Мусаба укључују: пружање услуга људима, избегавање да вас доживљавају као екстремисту, одржавање снажних односа са заједницама и другим борбеним групама и стављање фокуса на борбу против владе.

То је била фаза консолидовања освајања великих градских и урбаних центара Раке и Мосула у Ираку и Палмире у Сирији. У том тренутку, када је Исламска држава била на врхунцу, поставило се питање да ли је терористичка организација прерасла своју природу и доиста постала "држава"? То би значило да она преузима све државне функције, од насиља и убирања пореза до исплате пензија и бриге о дечијим вртићима. Доиста, у једном тренутку, Исламска држава се похвалила како је организовала живот у свом "калифату" и како су њени поданици веома задовољни живећи живот као у свакој другој држави, само много безбеднији, садржајнији и испуњенији.

ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА ЏИХАДИСТА

Француски политиколог Жил Кепел каже да је "Ал Сури део друге генерације џихадистичког покрета, оних који су били забринути неуспехом мобилизације након 11. септембра". Америчка окупација Ирака, наводи Ал Сури, створила је "нови историјски период" који је готово сам спасио џихадијски покрет управо када су многи његови критичари мислили да је завршен.

Хијерархијску структуру (танзимат) Ал Каиде, Ал Сури је називао Бин Ладеновим "Тора Бора менталитетом". Уместо тога, он је предложио доктрину названу "систем, а на организација" (низам ла танзим). Његова визија Ал Каиде била је много шира од Бин Ладенове. Ал Каиду је видео само као степеницу у светском исламском устанку. "Ал Каида није организација, није група, нити ми желимо да она то буде. То је позив, референца, методологија. На крају ће њено вођство бити елиминисано", навео је Ал Сури.

Ал Сурија су 2005. ухапсиле пакистанске снаге безбедности и испоручиле га Сирији, где је био на потерници. Према последњим подацима, још увек се налази у сиријском затвору.

(Време број 1601-1603)