Хенри Кисинџер о Путину, Русији, Украјини, Кини и политици Запада

На питање какав ће бити XXI век, Хенри Кисинџер је пре педесет година рекао: „Биће окрутан и бићу срећан што нећу морати да будем сведок у његовом највећем делу." Био је само допола у праву. Кисинџер је и у трећој деценији 21. века и даље активан, а свет је доиста бруталан. И постаје све бруталнији. Кисинџера, који је у петак, 20. маја, напунио 99 година, с разлогом нзивају „патријархом светске дипломатије". Он је свестан да би текући сукоб између Русије и Украјине могао да преобликује свет какав познајемо и због тога каже да би „све стране требало да почну мировне преговоре у наредна два месеца". После тога биће касно.

Хенри Кисинџер 2019.

Када сте, попут Хенрија Кисинџера, сведок историје скоро целог века, а активно укључени у њено обликовање скоро 60 година, онда ни ратови који на први поглед изгледају немогућни, нити њихова драматизација, не приморавају вас да се повучете без воље и наде у могућност споразума, договора и дипломатског решења. Или као што то сажима локални оптимистички фатализам: „Никада није било, да није некако било". Увек се нађе неко решење.

Било је, стога, неопходно да се пред бизнис, политичком и невладином елитом у Давосу појави један стогодишњак да их подсети да је дипломатско решење увек надмоћно над свим другим опцијама у сукобу и да, на крају крајева, и победе и порази у рату морају да се верификују за дипломатским столом.

У овим месецима, више него икада раније, важи његово запажање које је изрекао пре педесет година у разговору с тадашњим британским премијером, лордом Калаханом. На питање какав ће бити XXI век, Хенри Кисинџер је рекао: „Биће окрутан и бићу срећан што нећу морати да будем сведок у његовом највећем делу." Био је само допола у праву. Кисинџер је и у трећој деценији 21. века и даље активан, а свет је доиста бруталан. И постаје све бруталнији.

Слика из Харкова, 25. мај 2022.

Хенриja Кисинџерa, који је у петак, 20. маја, напунио 99 година, с разлогом сматрају „патријархом светске дипломатије". Он је свестан да би текући сукоб између Русије и Украјине могао да преобликује свет какав познајемо и због тога каже да би „све стране требало да почну мировне преговоре у наредна два месеца". За Кисинџера централно питање светског поретка и међунарoдне дипломатије јесте изградња и очување равнотеже. А сукоб Русије и Украјине, а онда одговор Запада, удаљава свет од равнотеже, а посебно од оне коју на уму има Кисинџер.

Као трајни савремени апологета Метерниха, Кисинџер настоји да поново створи светски поредак - нову Свету алијансу - на основу конзервативних вредности, иако је он сам порицао директне аналогије са Метернихом. Својевремено је као саветник за националну безбедност америчког председника Никсона чинио све да спречи зближавање Совјетског Савеза и Кине „укрштањем споразума са обе комунистичке силе". Данас, однос САД, Русије и Кине Кисинџер сматра пресудним за будућност америчког вођства у свету и за будућу светску равнотежу.

Кисинџерово правило је једноставно: САД морају да имају боље односе са Москвом и Пекингом него што их Пекинг и Москва имају међу собом. Савремена форма ове једначине, међутим, поразна је по САД: не зна се с ким Вашингтон има горе односе, да ли с Москвом, да ли с Пекингом. Све то подсећа на шездесете прошлог века када је дотадашњи амерички „естаблишмент" почео да нестаје са историјске сцене, а појавили се „туђинци" попут Кисинџера, који су преузели узде спољне политике. 

Хенри Киинџер о рату у Украјини

У недавном разговору за Фајненшел тајмс, на питање да ли би у геополитичком интересу Америке било да подстакне већу дистанцу између Русије и Кине, Кисинџер је рекао:

„Геополитичка ситуација на глобалном нивоу ће доживети значајне промене након завршетка рата у Украјини. Није природно да Кина и Русија имају идентичне интересе за све предвидиве проблеме. Не мислим да можемо да створимо могуће несугласице, али мислим да ће их створити околности. После украјинског рата, Русија ће морати да преиспита свој однос према Европи и НАТО-у. Мислим да није мудро заузети супротстављену позицију према два противника на начин који их међусобно приближава. Када једном прихватимо овај принцип у нашим односима са Европом и у нашим унутрашњим дискусијама, мислим да ће нам историја пружити прилике у којима можемо применити диференцијални приступ. То не значи да ће Кина и Русија постати интимни пријатељи Запада, већ да по конкретним питањима, како се она појаве, оставимо отвореном могућност другачијег приступа. У периоду који је пред нама, не би требало да Русију и Кину спајамо као саставни елемент."

Хенри Кисинџер и кинески председник Си Ђинпинг у Пекингу 2018.

Кисинџерове идеје изгледа нису наишле на тврде уши или неплодну земљу. Руски министар спољних послова Сегеј Лавров истог дана дао је неку врсту одговора који у дипломатском вокабулару указује на могућност обнављања руских односа са Западом, иако је он изречен у форми одбијања. „Запад као прво мора да прихвати да Русија постоји", рекао је Лавров. „Русија није нестала и уверен сам да ће сваке године бити све јача. Исто тако, Запад мора да понуди нешто ново у виду обнављања односа. Када се то догоди, онда ће Русија о свему размислити." 

Реал-политика и медијско доба

Кисинџерова улога у Никсоновој Белој кући (1968-1974), означила је енормну промену у природи америчког естаблишмента, који се у прошлости поносио сада архаичним схватањем да су карактер и интегритет важнији од бриљантности и оригиналности. Веће добро владајуће класе, што је наравно значило и веће добро земље, било је важније од самонапредовања. Кисинџеров успон на власт, његова способност да се преобликује и прилагоди, његово култивисање новинара, представљали су нешто друго, нешто савремено, другачију врсту човека који је играо по другачијим правилима у новом, медијски вођеном добу.

Његов успех је означио крај „естаблишмента" какав је постојао у прошлости, оног о коме су писали Ричард Ровер и Џон Кенет Галбрајт, а који је подразумевао групе уједињене не само одређеним циљевима и идеалима већ и непроменљивим правилима понашања. Штавише, то је означавало и долазак новог етоса: карактер и традиционални стандарди лојалности више нису, као раније, били неопходни; и што је још важније, они се сада могу посматрати као слабост. Што је човек био оданији, то га је прошлост више оптерећивала.

Хенри Кисинџер и Ричард Никсон у Белој кући 1973.

Највиша тачка претходног естаблишмента вероватно је била 1960. и избор Џона Кенедија за председника САД. Вијетнам је дошао као бујица у којој је тадашњи естаблишмент изгубио нешто веома важно: веровање обичних Американаца да он поседује ретку стручност која је недостајала онима плебејског порекла. Вијетнам је, између осталог, открио и да је естаблишмент слабо информисан о огромним подручјима земљине кугле, која су, поред осталих, укључивала и Кину. Елиту су, наиме, чинили људи који су гледали ка Европи. Они су Вијетнам сматрали суштински периферним и направили су фаталну грешку не разумевајући не само неефикасност америчке технологије, већ и снагу које је покретала њихове противнике. Ове погрешне рачунице су скупо коштале и њих и класу коју су представљали.

Кисинџер се појавио као енциклопедија нових знања и проверене историје. Знао је да открије Русију из Свете алијансе, види да је она важна и у бољшевичком облику, а још важнија поред најстарије светске цивилизације која је такође пригрлила комунизам. Мало је рећи да тада у Америци није било никога ко је могао да формулише и понуди ново решење, а које не би стајало на стандардном клишеу конфронтације с комунизмом. Истина, окаљани и одбачени председник Ричард Никсон имао је разумевања за нови прилаз, толико да је себи приписивао и идеју за пут у Пекинг. 

Рок од два месеца за мир у Украјини

Фебруара ове године обележена је 50. годишњица Никсонове посете Кини. То је био велики помак у Хладном рату: Кина је одвојена од Русије. Од тада су се ствари окренуле за 180 степени, сада су Русија и Кина поново у веома блиским односима.

Хенри Кисинџер на Развојном форуму у Пекингу, марта 2021.

Пре десетак дана у разговору са уредником Фајненшел тајмса, Кисинџер је рекао да је у време „отварања Кине", Русија била главни непријатељ, „а наши односи с Кином били су отприлике онолико лоши колико су могли бити": „Наш став у отварању према Кини био је да, када имате два непријатеља, није мудро третирати их потпуно исто. Оно што је довело до отварања према Кини биле су тензије које су се аутономно развиле између ње и Русије. Бивши шеф државе Совјетског Савеза Леонид Брежњев није могао да замисли да би Кина и Сједињене Државе могле да се приближе. Али Мао је, упркос свом идеолошком непријатељству, био спреман да започне разговоре. У принципу, садашњи кинеско-руски савез је против стечених америчких интереса, али је сада успостављен. Ипак, мени не изгледа као да је то суштински трајна веза", рекао је Кисинџер.

Говорећи о успону Кине, Кисинџер се осврнуо и на своје искуство у преговорима са Пекингом: „Када смо отворили дипломатске односе са Кином 1970-их, урадили смо то са осећајем да започињемо трајну везу. Тада је било сасвим другачије. Данас, Кина је моћна сила са значајним економским и стратешким интересима. Како ће САД и Кина водити своје односе у наредним годинама зависиће од стрпљења и дипломатије њених лидера."

Хенри Кисинџер је сугерисао и да данашњи супротстављени аспект односа САД и Кине треба ублажити и да треба следити заједничке интересе. „САД морају схватити да су стратешке и техничке компетенције Кине еволуирале", каже он, и да „дипломатски преговори морају бити осетљиви, базирни на реалности и да треба да једнострано теже миру."

Амерички председник Џо Вајден у Токију, 24. маја 2022.

Кисинџера је је управо приближавање с Маовоом Кином научило скепси према вредностима идеологије у спољној политици и учврстило у ставу да заједнички интереси могу да се пронађу без обзира на идеолошку искључивост. 

Зато он мисли да је мудро радити на окончању руско-украјинског сукоба и то што пре. Као што је говорио још 2007, затим 2014, па поновио 2017. године: „Украјина би требало да буде мост између Европе и Русије". Данас, како се односи у свету преобликују, можемо ући у простор где је линија поделе поново исцртана и где је Русија потпуно изолована. „Сада се суочавамо са ситуацијом у којој би Русија могла да се потпуно отуђи од Европе и потражи трајни савез негде другде", сматра Кисинџер. „Ово може довести до дипломатских дистанци налик Хладном рату, што ће нас вратити деценијама уназад. Требало би да тежимо дугорочном миру."

Украјински чвор 

Док је украјински председник Володимир Зеленски на отварању овонедељног самита у Давосу у Швајцарској објашњавао да ће груба сила поново владати светом ако се дозволи да руска инвазија на Украјину прође без одговора и поручио учесницима скупа да ће њихов самит постати бесмислен ако Путину буде дозвољено да победи у рату јер њега „не занимају наше мисли", „а груба сила... не прича, она убија", Хенри Кисинџер је рекао да би било „фатално" за Запад да буде захваћен „тренутним расположењем" и заборави позицију моћи Русије у Европи. Он је објаснио да је Русија „суштински део Европе" више од четири века, напомињући да европски лидери „не смеју да изгубе из вида дугорочне односе" или на други начин ризикују да Русију ставе у трајни савез са Кином.

Володимир Зеленски у Давосу, 23. маја 2022.

Кисинџер је додао и да Русија не само да је већ 400 година део Европе већ да је у кључним тренуцима била гарант одржања равнотеже моћи на Старом континенту. Он је такође рекао: „Надам се да ће Украјинци мудрошћу одмерити херојство које су показали.... Преговори морају да почну у наредна два месеца јер ће се иначе створити тензије преко којих неће моћи тако лако да се пређе. Идеално, линија раздвајања требало би да буде повратак на претходно стање ствари. Инсистирање на наставку рата након што прођу та два месеца не би довело до слободе Украјине, већ до новог рата против саме Русије", рекао је он.

Кисинџер је током разговора рекао и да би пораз Руса био фаталан за Запад јер би довео до реорганизације европске хијерархије моћи.

Многи су ово доживели као позив Западу да притисне Украјину да попусти пред захтевима Москве. Након Кисинџеровог наступа у Давосу, где је поновио своје ставове о украјинској кризи, украјински председник Зеленски је у оштрој реакцији оптужио Кисинџера да је говорио као да се обраћао Хитлеровој публици 1938. у Минхену. „Изгледа да календар господина Кисинџера није 2022. већ 1938. и он је мислио да разговара са публиком не у Давосу, већ у тадашњем Минхену", рекао је он.

Хенри Кисинџер и Драган Бисенић у срдачном разговору, Берлин 2001.

Пријатељство с Путином

Кисинџеров однос с Путиновом Русијом, па и са самим Путином, изузетан је у многим аспектима. 

Владимир Путин се с Хенријем Кисинџером састао двадесетак пута. Први пут су се видели пре више од тридесет година, када је Путин радио у Санкт Петербургу у тиму тадашњег прозападног и либералног градоначелника Анатолија Собчака, и био задужен за међународну сарадњу. Почетком 1990-их Владимир Путин је дочекао Кисинџера на аеродрому, па су заједно путовали скоро сат времена до хотела где је гост био смештен. Имали су прилику да разговарају и да се добро упознају.

Кисинџеру се допало што је могао да разговара на немачком, али је то и појачало његову радозналост, јер је наслућивао да му је домаћин обавештајац са стажом у Немачкој. Овај сусрет Путин је детаљно описао у својој првој књизи У првом лицу. Како су причали о прошлим временима, испоставило се да су нека врста колега: обојица су започели каријеру у обавештајној служби.

Владимир Путин и Хенри Кисинџер у Њујорку 2003.

„Кисинџер је веома занимљива особа, веома је паметан и посебно га поштујем. Када смо се срели, било је то у Санкт Петербургу, негде почетком 90-их, чекао сам га на аеродрому. Питао ме је где сам радио. Почео сам да набрајам, али не говорећи му, наравно, о конкретним институцијама у којима сам радио. Он је био упоран: 'Пре тога, а пре тога?' На крају ме је исцедио: 'Радио сам у обавештајној служби, у совјетској обавештајној служби' Погледао ме је и рекао: 'Сви пристојни људи су почели у обавештајној служби - и ја сам', рекао је тада."

Тако је њихова комуникација почела неформалном нотом, што им је омогућило да и убудуће задрже однос поштовања један према другом. Касније су се у Русији појавиле чак и спекулације да је Кисинџер на неки начин и допринео Путиновом успону до Кремља.

Разумети Путина

У великом интервју Џефрију Голдбергу за Атлантик 2016. године, Кисинџер је направио дотадашњи инвентар америчких погрешака према Русији. „Да би се разумео Путин, мора се читати Достојевски, а не Mein Kampf", рекао је тада, одговарајући индиректно на омиљена поређења Обаминих званичника Путина с Хитлером. „Он зна да је Русија много слабија него што је била. Много слабија од САД. Међутим, он је шеф државе која се вековима поносила својом царском величином, али је након распада Совјетског Савеза изгубила 300 година царске историје. Русија се суочава с претњама на сваком делу своје границе: демографска ноћна мора на граници са Кином; идеолошка ноћна мора у виду радикалног ислама дуж јужне границе; а на Западу - Европа, у којој Москва види историјски изазов. Русија тражи да буде призната као велика сила. Као је третирају као равноправну, а не као слугу у систему који је осмислила Америка."

Кисинџер и Путин у Москви 2017.

„Идеју да Русија може органски постати држава НАТО-а оповргава искуство историје", рекао је тада Кисинџер. „Русију су изградили цареви који су саопштавали: 'Ова мочвара ће бити град Одеса или град Петербург.' Преживели су векове под Монголима. Шведски краљ Карл XII дошао је у Русију мислећи да ће Москви лако да наметне шведски поредак.  Али су открили да руски сељаци спаљују своје усеве да би лишили хране освајаче. Радије ће гладовати него пустити да им се земља заузме. Карл је марширао по целој Европи, али никада није видео ништа слично. Његове трупе су биле присиљене да иду на југ у Украјину да би преживеле, где су на крају и поражени.

„Мало је земаља у историји водило више ратова од Русије у њеној вечној тежњи за очувањем свог статуса и безбедности. Али у критичним тренуцима Русија је била та која је одржавала равнотежу у свету, разбијајући силе које су настојале да је униште. Она је штитила свет од Монгола, од Шведске у XVIII веку, од Наполеона у XIX веку и од Хитлера у XX веку. И данас је Русија од велике важности у борби против радикалног ислама.

„Све ово говорим да бих нагласио да се Русија њеном трансформацијом не може увести у међународни систем. То је јединствено и сложено друштво. Питање Русије треба решити искључивањем војних опција, и тако да она задржи своје историјско достојанство. Али и Русија мора да научи лекцију: поштовање се не може добити једностраним захтевима или демонстрацијом силе", анализирао је тада Кисинџер.

Нуклеарна електрана у Запорожју, 1. маја 2022.

Путинове црвене линије

Упитан о учесталости сусрета с Путином, Кисинџер је недавно рекао да се с Путином сретао „као студент међународних односа", отприлике једном годишње у периоду од можда 15 година, чисто ради академских стратешких дискусија. „Мислио сам да су његова основна уверења нека врста мистичне вере у руску историју. Такође, мислим и да се осећао увређеним у том смислу, не због било чега што смо посебно урадили у почетку, већ због овог огромног јаза који се отворио између Европе и истока. Био је увређен иосећао се угроженим, јер је Русији претило увлачење целог овог подручја у НАТО. Али нисам предвидео напад овако великих размера и покушај преузимања једне међународно признате земље."

Путин је, верује Кисинџер, погрешно проценио ситуацију са којом се суочио на међународном плану и очигледно је погрешно израчунао способности Русије да реализује тако велики подухват. Али када дође време за решење, сви треба да узму у обзир, сматра Кисинџер, да се нећемо вратити на претходну позицију, већ на позицију која ће за Русију због свега бити другачија - и то не зато што ми то захтевамо, већ зато што је сама Русија такву позицију произвела." 

Кисинџер и Путин 2006.

У разговору с Фајненшел тајмсом вођен је следећи дијалог:

ФТ: „Вероватно имате више искуства од било ког другог живог дипломате и политичара у томе како да управљате сукобом између две нуклеарно наоружане суперсиле. Али данашњи нуклеарни језик, који долази од  Путина и од људи око њега, како то видите у смислу претње с којом се данас суочавамо?"

ХК: „Сада смо суочени са технологијама где брзина размене, суптилност проналазака, могу да произведу нивое катастрофе који раније нису били ни замисливи. Чудан аспект садашње ситуације јесте да се оружје умножава на обе стране и да се његова софистицираност сваке године повећава. Али готово да нема међународне расправе о томе шта би се догодило ако би се ово оружје заиста и употребило. Мој апел генерално, на којој год да сте страни, јесте да схватите да сада живимо у једној потпуно новој ери... Како се технологија шири светом, тако ће и дипломатији и рату бити потребан другачији садржај, и то ће бити изазов."

У Давосу 2017.

Што се тиче руске војне нуклеарне доктрине да ће Русија одговорити нуклеарним оружјем ако осети да је режим под егзистенцијалном претњом и Путинових „црвених линија" у овој ситуацији, Кисинџер сматра да у свим кризама треба покушати да разумемо шта је унутрашња црвена линија за супротну страну:

„Очигледно је питање докле ће се наставити овај сукоб и колики је простор за даљу ескалацију? Или је Путин достигао границу својих способности и мора да одлучи у ком тренутку ће ескалација рата довести руско друштво до тачке која ће ограничити његову способност да у будућности Русија води међународну политику као велика сила. Немам предвиђања када ће Путин да дође до те тачке. Када дође до ње, да ли ће ситуација ескалирати преласком на категорију оружја које за 70 година постојања никада није коришћено? Ако се та граница пређе, биће то изузетно значајан догађај јер на глобалном плану нисмо искусили шта би биле следеће линије поделе", оценио је Кисинџер.

За Бајденову политику, која велики геополитички изазов представља као „сукоб демократије против аутократије", Кисинџер каже да „морамо бити свесни разлика у идеологији и тумачењима које постоје, али свест о томе треба да користимо да применимо у сопственој анализи важности питања како се она појављују, а не да је учинимо основним питањем конфронтације, осим ако нисмо спремни да смену режима учинимо главним циљем наше политике". 

Клаус Шваб у разговору с Кисинџером у Давосу 2022.

Хенри Кисинџер чека свој 100. рођендан, а естаблишмент чији је некада био део сада је скоро потпуно нестао.

На недавној вечери, Кисинџер и група колега разговарали су о слабостима у савременој Америци. Неко је рекао да је проблем у земљи пад њене елите, нестанак естаблишмента који је Кисинџер некада представљао. Пол Волкер, бивши председник Федералних резерви, погледао је Кисинџера и упитао га да ли мисли да је то истина, да је елита у паду?

„Не", рекао је Кисинџер, заћутао накратко и додао: „Али је истина да постајем веома усамљен."

(РТС)