Evropa u Srbiji, a Srbija bez Evrope

(Fond Slobodan Jovanović, 25.10.2010)

Iz perspektive Brisela, stvari izgledaju izuzetno uspešno. Uspeli su da privole predsednika Tadića da otpočne zvanične razgovore sa Vladom u Prištini, na ravnopravnoj osnovi.

To je i verifikovano novom Rezolucijom Generalne skupštine UN od 09. septembra.[1] Iako je premijer Kosova već izjavio kako je “Srbija priznala Kosovo”,[2] najbolji opis situacije dala je ruska Pravda: kao “srpsko ustupanje Kosova EU”.[3] Može se dodati da je Srbija “ustupila EU” i sva ostala pitanja koja se ne tiču Kosova. Kosovo je postalo ekskluzivna tema za EU, ali i misija EULEX je proširila svoj mandat na celu teritoriju Srbije. Jednostavno, do sada je pitanje evropskih integracija Srbije zavisilo od izveštaja Serža Bramerca, od sada će zavisiti od izveštaja EULEX-a. A evro-integracije su za Vladu Srbije pitanje života ili smrti, jer je posle napravljenog diplomatskog lupinga potpuno izgubila kredibilitet među dosadašnjim srpskim saveznicima mimo EU.

Iz perspektive Beograda, stvari izgledaju dramatično neuspešne. Čak i za zagovornike “prihvatanja realnosti” i uspostavljanja dobrosusedskih odnosa sa Prištinom, postavlja se pitanje: šta je Srbija dobila zauzvrat? Zapadni zvaničnici su ponovili frazu da “Srbija ima evropsku perspektivu”,[4] ali bez ikakvih dodatnih garancija. To će konkretno značiti da će države članice EU ratifikovati SAA sa Srbijom, Srbija će dobiti i status kandidata i posle toga može, poput Turske, ostati u briselskoj čekaonici i nekoliko decenija.

Međutim, u EU treba da budu svesni tri stvari:

Prvo, ovo je ipak rezultat “prekomernog angažmana SAD”,[5] a ne umeća nove diplomatske službe Brisela. Tek u narednom periodu, u kojem će SAD, kako izgleda, privremeno prepustiti EU ključnu ulogu u upravljanju balkanskim poslovima, videćemo prave domete Brisela. Dosadašnji rezultati ne ostavljaju mesta optimizmu. EU je, još od 1999. godine, bila zadužena, u okviru UNMIK-a, za ekonomsko jačanje i privredni razvoj Kosova. Kakav je rezultat postigla? I pored enormnih finansijskih sredstava uloženih na Kosovo kroz programe rekonstrukcije, pomoći, podrške, investicija i izgradnje, BDP per capita Kosova je otprilike koliko i BDP Istočnog Timora.[6]

Drugo, EU je propustila šansu da se postavi kao ključni faktor na Balkanu. Stratešku grešku, EU je napravila odustajanjem od Solunske agende.[7] To je bila šansa za čvrsto vezivanje Balkana za EU i nove perspektive u regionu. Tada je trebalo ohrabriti strateški dogovor Beograda i Zagreba, tada je trebalo ohrabriti statusne razgovore između Beograda i Prištine, tada je formulacija o “Jugosferi” imala smisla i tada je i za navedene, ali i za mnoge druge stvari, EU imala i kapaciteta, ali i povoljne okolnosti.

Danas, sa ekonomskom krizom kojoj se ne vidi kraj, sa strateškom konfuzijom oko toga gde i kako dalje,[8] sa isuviše otvorenih unutrašnjih pitanja, sa protivljenjem daljem proširenju u javnom mnjenju većine država članica, sa postepenim, ali konstantnim jačanjem desnice u ključnim državama članicama, iako će to želeti, EU ipak neće moći da upravlja Balkanom.

A slabosti EU već sada koriste drugi. Interes Turske za dešavanja u ovom delu Evrope naglo jača. Pri tome, Turska diplomatija, koja se danas temelji na doktrini neo-osmanizma, nema ništa zajedničko sa politikom Turske od pre samo nekoliko godina.[9] Rusiju ne treba ni spominjati, njeno prisustvo je vidljivo na dnevnom nivou. Takođe, “Zapadni blok” više ne liči na monolitnu celinu.

Odustajanjem od dokumenta iz Soluna, EU je ostavila pitanje Balkana otvorenim u strateškom i geopolitičkom smislu. Zato će buduća dešavanja u regionu mnogo više zavisiti od geopolitičkih interesa, strateških pregrupisavanja i ravnoteže snaga među svetskim i regionalnim silama zainteresovanim za stanje u jugoistočnoj Evropi.

I treće, sve navedeno, dovešće u srpskom društvu do otvaranja pitanja: kuda idemo i gde pripadamo?

Moćna zapadna propaganda predstavila je kako je ostalo još samo malo da uđemo u EU, a kada se to desi, živećemo u izobilju. Ali, osim te propagande, ne postoji ni jedan realan statistički pokazatelj da nam može biti bolje u narednih deset godina. Mora se objasniti zašto je industrijska proizvodnja u Srbiji bila veća 1998. godine, u trenutku kada se NATO uveliko pripremao da nas bombarduje, nego danas 2010. godine,[10] kada je pred nama “evropska perspektiva”? I da li je to rezultat isključivo neuspele ekonomske tranzicije?

Možda sveobuhvatan odgovor, ipak, leži u pitanju: zašto ekonomska, društvena i politička vesternizacija nije donela rezultat u pravoslavnim zemljama? Na kraju, posle tri decenije, to je postalo vidljivo i na primeru Grčke.

Niz političkih poraza, koje je Srbija doživela poslednjih meseci, zato mogu pomoći da se razbiju dosadašnje iluzije i dinamičnije počne sa procesom preispitivanja dosadašnjeg postavljanja Srbije i postignutih rezultata u proteklih deset godina.

Naglo nametanje “zapadnih” vrednosti, uz prateće agresivno ispunjavanje geostrateških interesa zapadnih država i finansijskih interesa zapadnih ekonomija, Srbiji nisu doneli očekivani progres, već:

- Ogroman demografski pad

- Odliv mozgova

- Migraciju mladog i obrazovanog stanovništva

- Dugove koje sa sadašnjom stopom privrednog rasta neće moći da vrati ni narednih nekoliko generacija

- Urušavanje obrazovnog sistema

- Porast defetizma

Iako sada izgleda da Brisel ima velikih razloga za zadovoljstvo, a iz Beograda se kraj beznađu ne vidi, dugoročno gledano, stvari mogu imati sasvim drugi tok. Kao i mnogo puta do sada u istoriji Balkana.