Каква нам војска треба

Прво издање књиге Саве Грујића „Војна организација Србије“ одштампано је 1874. године. Последњи репринт је објављен 140 година касније у издању Факултета безбедности БУ, а приредио га је проф. др. Владимир Н. Цветковић. Без икакве дилеме, ово издање долази у правом тренутку. Живимо у времену трансформације светског политичког система од „вестфалског“ ка „нововестфалском“, што отвара низ питања о положају државе у међународним односима, учешћу у регионалним и континенталним интеграционим процесима, стварању супранационалних целина, дефинисању и заштити сопствених инетереса. Самим тим, отвара се и питање нове улоге војске, те ризика, претњи и изазова којима она треба да одговори.

У нашој политичкој јавности, често се може наићи на став како нам војска заправо и не треба или нам неће бити потребна већ у скорој будућности. О овоме се дискутовало и пре век и по, па и сам аутор поставља реторичко питање: „Не би ли се могло без војске опстати?“ Одговор Саве Грујића, који је свој рад писао у времену разрешавања „Источног питања“ и политичко-географске прекомпозиције у југоисточној Европи, јесте једнозначан: „стајаћа војска“ је незаменљива и насушно потребна. Кроз широк историјски приказ који почиње са описом структуре и положаја персијских и јелинских војних јединица, па се затим посебно зауставља на систему регрутације и обуке, те друштвеном статусу римских легионара, да би се завршио компаративном анализом оружаних снага савремених европских држава, он закључује како је дужност војске „да брани отачаство и да му осигура бољу будућност“. За њега „војска је одбрана отечества и подпора законитости“!

Аутор не верује у добру намеру великих сила, геополитичких играча који су заинтересовани да одрже или шире утицај на Балкану у дугом историјском континуитету. Као „тврди“ реалиста, њихова обећања описује као „бајке за лаковерну децу и сентименталне ћифтинске дипломате“. Под утиском тадашњих дешавања у Средњој Европи, а треба подвући да је као добровољац Сава Грујић учествовао 1863. године у пољском Јануарском устанку против власти Александра II Романова, он убедљиво објашњава: „За осигурање своје будућности Србија не може никако да се ослони на ʹблагонаклоностʹ таких гарантних сила, које онако тек од шале могу досудити њу као ʹпрезентʹ каквој другарици за узајмане услуге начињене у том смислу. Да овако што није немогуће, то је се сваки могао уверити из две последње јевропске војне, у којима се отимаше и ʹпоклањашеʹ читаве државе и области, нити се ико тада осврташе на жеље народа, који у тим земљама живљаше, тобож као слободни грађани у својој отаџбини. Па имајући све то у виду Србија мора још пре но друге земље да има војску...“ Оне у Србији, „који верују у моћ дипломације, да ће ова без боја и без капи крви ослободити хришћане у Турској“ он назива „наивним патриотама“. Једноставна теза коју аутор брани је да ће држава бити самостална у оној мери, колико буде и способна да се сама одбрани. А државе које не могу самостално одлучивати о сопственој судбини, не могу се ни развијати.

У систему међународних односа конфликти су стални, ту се, као што Леополд фон Ранке наводи „империја постаје на гробљу распалих нација“, па Сава Грујић закључује како ће без обзира на идеје о „вечном миру“, које ће, нада се „у далекој будућности постати општим правилом“, борба између различитих сила наставити да се води, а у таквој борби се  „допушта господарење и тиранија физичко јачег над слабијима под разним изговорима: историјског права, цивилизаторске мисије, и т.д.“ Аутор упозорава на спољне изазове који Србији прете, а који су заправо резултат географског положаја земље, односно, у ширем контексту посматрано, лоцираности српског етнопростора на геополитичкој раселини између Блиског истока и Средње Европе: „Ми Срби нарочито се налазимо у тако тешком географском положају. С једне стране Турска подржава своје право врховног господарења над нама на основу својег победилачког, азијатског, права, т.ј. права јачег над побеђеним...С друге стране господа Маџари и Немци, живећи у тој заветној мисли да су они носиоци просвете на Исток, непрекидно мамузају мање народности...“. Због свега овога „у таквом положају налазећи се Србија мора да буде спремна за отпор, на који би ма с које стране изазвана била; мора дакле да има војску“.

Прегледом историјског развоја српских оружаних снага од Првог српског устанка, види се да је све до седамдесетих година XIX века тај пут био кривудав, а цео процес текао споро. Српски устаници, међу којима је било и обучених (под)официра из аустријске војске, брзо су схватили, борећи се поред „руских солдата“ да „за успех није довољно само јунаштво и одушевљење, већ је потребан и неки ред и нека извежбаност“. Милош Обреновић је одлуке о организацији и надлежностима доносио по свом нахођењу и усмено, па је остало мало писаних трагова из тог периода. Ипак, Грујић закључује да је све до 1845. српска војска била „граничарска“ и оријентисана да брани земљу од спољног непријатеља. Наведене године долази до велике промене, па војска постаје „гарнизона и у смислу устава заведена рад обдржавања полиције и чувања доброг поредка и мира у земљи“.

Овако формирана „стајаћа војска са пасивним задатком“ одржаће се до 1860. године када Михаило Обреновић спроводи нову реформу оружаних снага у циљу стварања „велике војске“. Стога се поново организује „народна војска“, која је „заведена за одбрану земље и за одржавања права кнежевине“. Оружане снаге су организоване по територијалном принципу, са пет команди: „Дринско-Савском, Јужно-Моравском, Тимочком, Источно-Моравском и Средоточном“. Поред тога, уводи се нови систем регрутовања, обавезне четворомесечне обуке, установљава се нови начин организације штаба и команде, организују стална вежбања и периодични маневри, а војни састав се дели на прву и другу класу. Почетком седамдесетих година српске оружане снаге су укупно бројале према проценама Грујића 229.750 припадника „уређене и неуређене војске“ (у уређену је убрајао редовну војску, резерву и посаде). Према њему, то је одговарајућа бројност, али се структурне промене морају учинити у другим сегментима.

Најпре, неопходно је обезбедити повољнији, а јефтинији начин регрутације како би се обезбедио сигуран прилив двадесетогодишњих регрута у задовољавајућем броју. Посебно поглавље насловљава са „будуће војно васпитање младежи“ где истиче да оно мора имати „знанствену (научну), моралну и телесну“ димензију. Затим је неопходно добро обучити војнике за руковање новим „озадним пушкама“, јер су пруско-аустријски ратови показали да није битна само брзина пуњења оружја, већ тачност погађања. Потом предлаже формирање тактичких и стратегијских јединица (дивизије), а утврђује и нове „ступње старешинства“. На крају, позивајући се на искуства руских оружаних снага, залаже се и за одвајање „опсадне и градске артиљерије“ од „пољске артиљерије“, као и низ промена које се тичу војног санитета. Бројност и опремљеност артиљеријских снага пројектује искључиво према потребама одбране од Турске, што сматра највећом претњом. За њега „војно лекарска струка заслужује особиту пажњу“ јер је искуство из Кримског рата да је „руска војска два пут више страдала с рђавог уређења санитета, него од непријатељских куршума“.

Сава Грујић је одлично познавао и приказао начин организације војне службе у Аустро-угарској, Северном немачком савезу, Пруској, Италији, Баварској, Виртембергу, Бадену, Данској, а најчешће наводи поједина решења из Белгије и Швајцарске као прихватљива за Србију. Ипак, он истовремено више пута упозорава да Србија мора имати свој пут и своју визију, јер се њен географски положај, демографски трендови, положај у међународним односима, претње и изазови у много чему разликују. Зато и предлаже да треба „уклонити све оне уредбе у нашој војсци које су у њој пресађене из туђих установа, а никако нису у хармонији с њеним историјским развитком, нити с њеним грађанским положајем у држави“. Грујић образлаже да „с обзиром на непрекидно увођење у нашу војску разних обичаја из јевропске војске, за коју смо видели да је остала у непрекидној свези с најамничким и ритерски кастичним системом прошлих векова, лако може бити да наша војска временом изгуби свој народни жиг и да такође постане као нека копија западњачке војске“, што може довести земљу у неповољан положај.

Анализирајући тему  „војне организације Србије“, аутор се дотиче и питања геополитичког положаја земље, међународних односа, политичке теорије, историје, филозофије и стратешких студија. Необично занимљив животни пут Саве Грујића и његово широко образовање несумњиво су утицали и да приступ буде овако свеобухватан и мултидисциплинаран. Наиме, Сава Грујић је једна од интересантнијих личности на српској јавној и политичкој сцени у другој половини ХIХ века. Школовање за артиљеријског официра започео је у Кнежевини Србији, а усавршавање наставио у Пруској, Русији, Белгији и уједињеној Немачкој. Са 34 године Грујић објављује „Војну организацију Србије“. По повратку у Србију, иако у војној служби, Грујић одржава блиске контакте са социјалистичким часописом „Јавност“, што је био повод да га министар војни удаљи из службе. Ипак, брзо је био рехабилитован, па учествује у српско-турском рату 1876-78. године.

Касније, Грујић је као дипломата службовао у Софији, Атини, Цариграду и Петрограду, више пута је биран за народног посланика, у четири наврата је обављао функцију министра војног, два пута министра иностраних дела,  а чак шест пута је биран за председника владе. Посматрајући из овог угла, може се рећи и како је овај рад определио судбину Саве Грујића, који је током три деценије давао свој допринос изградњи савремене српске државе и постављању система њене одбране на здраве темеље. У данашњим околностима, рад Саве Грујића је важан не само за српску историографију, већ је то са једне стране аргумент за отклањање вештачки наметнуте недоумице око тога да ли нам је или није потребна војска, а са друге стране и одличан путоказ како се дугорочно може и мора постављати циљ и истрајавати на послу његовог достизања.