Болница са дијагнозом - зашто је у суботичкој болници током лета повећан број мртворођене деце?!

Директор може да избегава одговоре на суштински важна новинарска питања и одбија да учествује у медијској анамнези установе којом руководи на један благо речено лош начин, само зато што му је са виших инстанци дозвољено да се бахато понаша, а то нас већ доводи до дијагнозе самог система у којем живимо који под хитно треба мењати у корист грађана

Редакција сајта Суботичке.рс добила је од извора, за ког оправдано сматра да је поуздан, информацију да је током лета у суботичкој болници забележен повећан број случајева мртворођене деце. Да ствар буде до краја алармантна, наш извор тврди да је мртворођенчади било најмање десет и да се о томе тенденциозно ћути.

Сазнавши за ову информацију, у петак, четвртог септембра, обратио сам се болници како бих је проверио. То је, у мом случају, Сизифов посао, али у новинарском смислу незаобилазан.

Адмнистрација директора суботичке болнице Слободана Пушкара никада ми, осим једном – што је био изузетак који потврђује предочено правило, није одговорила на ни на једно новинарско питање.

Адмнистрација директора суботичке болнице Слободана Пушкара никада ми, осим једном – што је био изузетак који потврђује предочено правило, није одговорила на ни на једно новинарско питање

Након што сам саопштио да је повод мог обраћања исувише озбиљан, секретарица ми је љубазно одговорила да је директор заузет, али да ће му, свакако, пренети поруку. Захвалио сам се, иако сам могућност да ми се Пушкар јави сврставао у категорију која тежи трансцедентном.

Пушкар ми се, међутим, телефонски указао за мање од пет минута. Саслушао ме је као стари знанац, што нас двојица у неку руку и јесмо. Ћутао је двадесетак секунди када сам му рекао зашто сам га тражио. Рекао је, на крају, да му проследим питања имејлом и да ће на њих одговорити, што сам одмах и учинио.

Ево мојих питања упућених болници чевртог септембра:

Да ли је истинита информација до које је дошла редакција сајта Суботичке.рс да је у суботичкој болници током лета ове године на свет дошло више, према мом извору десеторо, а вероватно и више, мртворођене деце?

Ако је информација истинита, а број мањи од десет, колико је тачно мртворођене деце дошло на свет?

Ако је информација истинита, шта је Општа болница предузела да се утврди узрок смрти код новорођенчади и да ли су о томе обавештени државни органи, укључујући дакако и покрајинске?

Слична питања, проследио сам и Пушкаревом шефу, покрајинском секретару за здравство Зорану Гојковићу, али је његовом пи-ару непрекидно укључена телефонска секретарица.

Прошао је викенд, понедељак, уторак и среда, а у канцеларији директора почели су, ни криви ни дужни, да понављају да се одговори припремају, подаци узимају из базе и анализирају… Свакодневно су ми понављали да ће ми одговор бити прослеђен сваког часа. Данас или сутра, само што није.

Мало сутра!

Дошли смо до четвртка, десетог септембра, када ми је секретарица, коју је очигледно било срамота, рекла да ми одговори ипак неће бити прослеђени.

Доведен пред свршен чин, престало ми је само да суботичку јавност обавестим о немогућности да проверим важну информацију и ћутању јавних служби чија радна места финансирају грађани.

Лично, против Слободана Пушкара немам ништа, осим што се са њим никада не бих дружио, ни код њега лечио из разлога који су више него очигледни.

Први сам објавио да је фиктивно запослио политичког аналитичара Бранка Радуна у суботичкој болници и то документовао. Док је суботичка болница, захвалношћу просјака, примала донације у постељини и другим основним потрепштинама, Радун је од ње примао своју не баш малу незарађену плату.

Објавио сам да је Пушкар својевремено, такође у суботичкој болници, запослио докторицу из Ниша, са којом је био у блиским приватним односима. Докторица је добила специјализацију баш у Нишу.

Објавио сам да је у суботичкој болници забележен случај оболелог лекара који је, видно болестан, оперисао пацијенткиње у јеку епидемије. Епидемиолог, који је све то оћутао, добитник је овогодишње градске награде.

Објавио сам да Пушкар поседује јахту на туђем имену. Приложио сам и слику Пушкара, у улози капетана те беле дунавске лађе.

Објавио сам, на основу сведочења из најближег Пушкаревог окружења, да је овај наручивао писане памфлете против колеге, др Бојана Багија, који су потом објављивани по медијима у Новом Саду.

Објавио сам сазнање, опет из непосредног Пушкаревог окружења, да је овде већ поменути Радун писао клеветничке текстове против неколицине Суботичана у дивљем, дакле нерегистрованом страначком гласилу названом “Анонимна Суботица”.

Објавио сам да је Пушкар предизборну кампању своје странке финансирао са тридесет хиљада евра у готовини и поставио питање: одакле?

Потом, да је купио сат марке “Омега” са драгим камењем, вредан око седам хиљада долара, који је употребио као поклон. Да Пушкар поседује приватну кардиоваскуларну клинику са завидним прометом, разумео бих тај поклон. Док је запослен на грбачи Суботичана – не желим и не могу да га разумем.

Објавио сам и да је током последњих неколико година најмање деветнаест лекара напустило суботичку болницу, уз знатно већи број медицинских сестара, те да се нека од одељења у болници не налазе далеко од гашења, будући да су сведена на минималан број искусних лекара.

Пренео сам и изјаву суграђанке, по образовању медицинске сестре, коју је ова дала под пуним именом и презименом, да јој је у суботичкој болници тражено двеста евра и “бољи сат” да би са главном сестром уопште разговарала о могућности запослења. Ту суграђанку до данас нико није звао на разговор, ни инспекција, ни тужилаштво, ни полиција.

На концу, објавио сам да се Пушкар сликао са упереним пиштољем, у тренуцима нервног растројства. Поштујући његову породицу, жену и децу, слике нисам објавио, већ сам их проследио државним органима који о томе до данас ћуте.

У августу, због промене редакције, технички нисам био у прилици да питам зашто су медицинске сестре, њих четири, како тврде моји извори, биле у изолацији са лакшим симптомима обољења, а да исте, како мојих извори тврде, нису биле тестиране на присуство вируса ковид 19.

Све су то разлози, а ћутање јавне установе је разлог над разлозима, због којих, као новинар и Суботичанин, сматрам да Слободану Пушкару одавно није место у суботичкој болници, нити је икада било.

Пушкар може да избегава одговоре на суштински важна новинарска питања и одбија да учествује у медијској анамнези установе којом руководи на један благо речено лош начин, само зато што му је са виших инстанци дозвољено да се бахато понаша, а то нас већ доводи до дијагнозе самог система у којем живимо који под хитно треба мењати у корист грађана.

(suboticke.rs)