Дејан Ј. Суботић - скице за историјски портрет Србина који је освајао Далеки исток

 Галерију Срба који су у прошлости посведочили своје присуство на Далеком истоку, уз знаменитог Саву Владиславића, Арсена Карађорђевића, Лекса Саичића који је током Руско-јапанског рата у Манџурији убио самураја у двобоју, авантуристу Илију Ражнатовића који се страсно коцкао од Монте Карла до Шангаја и заборављеног путописца Озрена Ј. Суботића, употпуњава код нас мало познати Озренов брат Дејан Ј. Суботић.

Учесник српско-турског рата

Дејан Ј. Суботић рођен је у Бечу 7. маја по старом, односно (тада) 19. по новом календару 1852. Гимназијско образовање стекао је у Аустрији, а 1867. године ступио је у руску службу.

По окончању двогодишњег школовања у Константиновској артиљеријској школи стекао је чин потпоручника и прекомандован у гарду. Године 1870. бива промовисан у прапоршика. Од 1871. до 1874. године налазио се на усавршавању у Николајевској генералштабној академији. Потом бива упућен у артиљеријску бригаду Кавкаске гренадирске дивизије великог кнеза Михаила Николајевича.

Суботић је у чин поручника унапређен 13. априла 1875. године.

Следеће године одлази у зараћену Србију, у штаб Тимочко-моравске војске под командом генерала Михаила Григоријевича Черњајева. Према руским изворима, учествовао је у серији битака са Турцима, да би 5. фебруара 1877. године био унапређен у чин капетана.

У рано пролеће 1877. године Суботић је прекомандован у Кијевски војни округ. Потом, септембра 1885. године, постаје начелник штаба 15. пешадијске дивизије у Одеси, а од 6. марта 1889. до 11. јануара 1893. године налази се поново на дужности у Кавкаској гренадирској дивизији у Тифлису.

У огњу Далеког истока

Марта 1894. године, Суботић је унапређен у чин генерал-мајора. Послат је одмах потом на Далеки исток. Године 1897. и 1898. налази се на дужности војног губернатора Приморске области. У исто време је указни атаман Усуријске козачке војске. Потом, 12 августа 1900. године, бива унапређен у чин генерал-потпуковника.

Годину дана пре Суботићевог последњег унапређења, у Кини је избио Боксерски устанак. Незадовољни страним утицајима у Кини, побуњеници су започели серију напада на странце. У Пекингу и другим градовима на најсвирепији начин страдао је велики број странаца и покрштених Кинеза. Међу њима су била 222 православна Кинеза које је Руска православна црква потом канонизовала као новомученике.

Боксери у међувремену нападају Кинеску источну железницу у Манџурији, односно данашњој кинеској провинцији Хејлунгђанг. Значајан део железничке инфраструктуре, коју је Русија била изградила, разорен је или оштећен, а било је и људских губитака. За разлику од осталих делова Кине, боксери су у Манџурији нападали искључиво Русе.

Русија је интервенисала и повратила контролу над Мукденом (данас Шенјанг) и осталим деловима Манџурије. Руска интервенција у Манџурији била је један од узрока каснијег Руско-јапанског рата.

У то време, Суботић је ангажован на одбрани руског источног приморја од немира узрокваних Боксерским устанком и на пацификацији Манџурије. Учествује у Кинеском походу као помоћник команданта подручја Квантунг и командује Јужно-манџурским одредом. Забележено је да је Суботић командовао Мукденском операцијом, после које је поменути град враћен под руску контролу.

Он је команду над Јужно-манџурским одредом, са око 9.000 бораца и 40 топова, преузео средином августа. Наредио је покрет према Мукдену у три колоне. Леву је предводио генерал Флејшер, центром је командовао генерал Артамнов, а десном колоном командовао је пуковник Мишченко.

Кинеске трупе биле су концентрисане на два места. Око 6.000 бораца налазило се у Њучуангу и 16.000 у Ајсјанџану. Лево руско крило успело је да заузме Њучуанг 11. августа, а дан касније Кинези су се повукли из Ајсјанџана. Петнаестог септембра генерал Суботић артиљеријом је потукао противнике код Љаојена, а два дана касније заузео је Мукден без борбе. Цела Манџурија била је пацификована до 20. септембра.

Драма у Пекингу

Истог лета, у Пекингу се одвијала права драма. Странци и повећи број преживелих кинеских хришћана забаракадирали су се 20. јуна у Дипломатској четврти, у југоисточном делу старе градске утврде из доба династије Минг. Боксерима су се у опсади Дипломатске четврти придружиле трупе династије Ћинг.

Наспрам четрдесетак хиљада манџурских бораца, боксера и кинеских муслимана из провинције Гансу, било је свега 409 војника Русије, Француске, Јапана, Велике Британије, САД, Италије, Немачке, Аустро-Угарске, Белгије, Холандије и Шпаније, са 473 цивила и око 2.800 кинеских хришћана. Њима је командовао Британац сер Клауд Максвел Мекдоналд. Манџурско-боксерским снагама, потпомогнутим трупама из провинције Гансу, командовали су принц Дуан звани Цаији (1856 – 1922) под заставом Хушенјинга и Жунглу звани и Џунгхуа. Остали кинески заповедници били су: Дунг Фусјенг, Ма Хај-јен, Ма Фулу, Ма Фусјенг и Ма Фусинг.

Нешто северније од Дипломатске четврти четрдесетак француских и италијанских морнаричких пешадинаца бранило је римокатолички храм Христа Спаситеља у ком су уточиште нашле стотине странаца са великим бројем жена и деце. По граду је животе изгубило на хиљаде римокатолика и стотине православних хришћана.

Уједињене снаге осам држава (Русија, Француска, САД, Велика Британија, Јапан, Немачка, Аустро-Угарска и Италија), чију су окосницу чиниле руске јединице, након 55 дана разбиле су опсаду Дипломатске четврти, након победе над кинеском војском код Тјенђина. Међу бранитељима Дипломатске четврти у Пекингу погинуло је 55 војника, а рањено 135. Подаци о губицима боксера, муслиманских бораца из провинције Гансу и трупа Ћинга нису познати, али је извесно да су били несразмерно већи.

„Капетан Ракета“

Након Кинеског похода, Суботић је до 1902. године службовао у Туркестану, где је командовао 2. туркестанским армијским корпусом и био начелник Закаспијске области.

Током 1902. и 1903. био је генерални губернатор Приамурске области, командант Приамурског војног округа и указни атаман тамошњих козачких трупа. У исто време, 1903. године, постаје члан Војног савета Министарства војске.

Две године касније, Суботић командује Туркестанским војним округом, налази се на месту генералног губернатора Туркестана и указни је атаман тамошње Семириченске козачке војске.

Године 1906. био је приморан да поднесе оставку на војну службу, због оптужби да је присталица либерализма.

Суботић је 1918. године постао почасни конзул Краљевине Србије на Јалти. Преминуо је у Загребу 1920. године.

Колеге су Суботића звале „Капетан Ракета“. Кажу да је у контроле одлазио ненајављено и немилосрдно кажњавао, нарочито у случајевима притисака на становништво. На мети његових строгих казни били су, како наводе руски извори, свакојаки начелници, скоројевићи и корумпирани службници који су добијали поклоне од помоћника и потчињених.

Суботић је 22. децембра 1900. године постао каваљер Ордена светог Ђорђа IV степена за заслуге у Кинеском походу. Његова супруга Олимпија Ивановна (Бережникова) истицала се добротворним радом, помажући становништво у местима службовања свог мужа, нарочито у Закаспијској области где је предводила организацију Црвеног крста.

Напомене и извори

1. Батрићевић др Ђуро у књизи „Црногорци у Руско-јапанском рату“ наводи имена војника из Црне Горе који су боравили у Манџурији, од др Анта Гвозденовића, који се такође успешно коцкао у Монте Карлу, преко Јована Поповића Липовца, храброг Филипа Радуловића, Рада Зеца, Стева Јаблана, неустрашивог Јоша Ражнатовића и других обичних бораца. Међу њима је био и Филип Сјеро Маркишин Пламенац који је, изгледа, учествовао у руском Кинеском походу. О томе сведочи некролог из Цетињског вјесника, објављен 14. фебруара 1909. године (бр. 13), у ком се каже да је Филип Сјеро Маркишин Пламенац познат из руско-китајског и руско-јапанског рата.

2. Кушаков К. Южно-манчжурские беспорядки в 1900 г. Асхабад, издание К. М. Фёдорова, 1902 г.

3. From Istoriya Russkoi Armii, by A.A. Kersnovskii. Moscow “Golos” 1994. Tom 3, 1881-1915. Pages 46-52.

4. Субботич, Деан Иванович, Материал из Википедии — свободной энциклопедии