Без победника

Руска инвазија Украјине била је изненађење за велики део света. Тај неизазвани и неоправдани напад ући ће у историју као један од највећих ратних злочина 21. века, каже Ноам Чомски у ексклузивном интервјуу за Thruthout. Политички разлози попут оних које наводи руски председник Владимир Путин не могу се искористити као аргументи за правдање инвазије против једне суверене државе. Суочене с тиме, САД морају хитно изабрати дипломатију, а не војну ескалацију, јер би она могла бити „смртна пресуда за нашу врсту, без победника“, каже Чомски.

Ноам Чомски је признат у свету као један од најзначајнијих живих интелектуалаца. Његов интелектуални статус упоређиван је с Галилејевим, Неwтоновим и Десцартесовим зато што је његов рад имао огроман утицај на више академских и научних области, међу осталима на лингвистику, логику и математику, рачунарство, психологију, студије медија, филозофију, политику и међународне послове. Аутор је око 150 књига и добитник низа угледних награда, међу њима и Сиднеy Пеаце Призе и Кyото Призе (јапански еквивалент Нобеловој награди) и десетак почасних доктората најчувенијих светских универзитета. Чомски је институтски професор емеритус на МИТ-у и лауреат професор на Универзитету Аризоне.

Руска инвазија Украјине је за већину људи била изненађење и њени ударни таласи проширили су се на цео свет. Било је, међутим, много показатеља да Путина узнемирава ширење НАТО-а на исток и одбијање Вашингтона да озбиљно схвати његове безбедносне захтеве, пре свега да не гомила оружје и војску у Украјини јер је то за Русију „црвена линија“. Зашто је, по вашем мишљењу, руски председник одлучио да започне инвазију баш у овом тренутку?

Пре него што покушамо да одговоримо на то питање, морамо навести неколико неспорних чињеница. Најважније је рећи да је инвазија Украјине ратни злочин највишег реда, који се може упоредити с америчком инвазијом Ирака и Хитлеровом и Стаљиновом инвазијом Пољске у септембру 1939, да поменемо само два најпознатија примера. Увек има смисла тражити објашњења, али нема оправдања, нема олакшавајућих околности.

Вратимо се вашем питању. Свуда се говори о Путиновом стању духа, све саме информације из поверљивих извора. Уобичајена прича је да су га обузеле параноидне фантазије, да све ради сам, да је окружен удворицама какве смо овде имали прилику да видимо кад су остаци Републиканске странке хрлили у Мар-а-Лаго по вођин благослов.

Колико год било истине у поплави погрда и увреда, чини ми се да би требало размотрити друге могућности. Можда је Путин заиста мислио оно што су годинама гласно говорили он и његови сарадници. Можда би, на пример, требало размишљати овако: „Пошто је Путинов главни захтев да НАТО престане да се шири примањем нових држава, поготово Украјине или Грузије, очигледно је да не би било основа за садашњу кризу да није било ширења алијансе по завршетку Хладног рата или да се ширење догађало у складу са изградњом безбедносне структуре у Европи која би обухватила и Русију“.

Недуго пре инвазије то је написао Јацк Матлоцк, бивши амерички амбасадор у Русији, један од неколицине озбиљних специјалиста за Русију у америчком дипломатском кору. Он даље каже да се криза „лако може решити применом здравог разума… По сваком здраворазумском стандарду, у интересу САД-а је да се залаже за мир, а не за сукоб. Покушај да се Украјина отргне од руског утицаја – експлицитни циљ оних који су агитовали за обојене револуције – био је будалаштина, и то опасна. Зар смо тако брзо заборавили поуку Кубанске ракетне кризе?“

Могућности које нам преостају после инвазије су суморне. Најмање лоша би била пружити подршку дипломатској опцији, која још постоји. Матлоцк није једини који тако мисли. Мање-више исте закључке налазимо у мемоарима шефа ЦИА-е Вилиама Бурнса, још једног од неколицине аутентичних специјалиста за Русију. У последње време често се цитира још категоричнији став дипломате Џорџа Кенана, који дели и бивши министар одбране Вилиам Перy, а изван дипломатских редова слично је и мишљење познатог стручњака за међународне односе Џона Меарсхајмера и многих других личности које бисмо тешко могли назвати радикалнима.

Све то је добро познато. Амерички интерни документи, које је објавио Викиликс, показују да је на Бусхову непромишљену одлуку да Украјини понуди чланство у НАТО-у Русија одмах одговорила ставом да ширење војне претње неће бити толерисано. Разумљиво. Можемо, узгред, скренути пажњу на чудноват појам „левице“ који се редовно појављује у жестоким критикама „левице“ због тога што није довољно неповерљива према „кремаљској линији“.

Да се не лажемо, не знамо зашто је та одлука донета, не знамо чак ни то да ли ју је донео Путин или Руски савет безбедности, у ком, додуше, он игра водећу улогу. Неке ствари, међутим, прилично поуздано знамо, а међу њима је и досије који су врло детаљно коментарисали поменути познаваоци Русије, особе на високим положајима у систему планирања.

Укратко, криза се кувала 25 година пошто су Сједињене Државе с презиром одбациле руске безбедносне бриге, посебно истакнуте црвене линије – Грузију и поготово Украјину. Има добрих разлога за уверење да је ова трагедија могла бити избегнута чак и у последњи час

Укратко, криза се кувала 25 година пошто су Сједињене Државе с презиром одбациле руске безбедносне бриге, посебно истакнуте црвене линије – Грузију и поготово Украјину. Има добрих разлога за уверење да је ова трагедија могла бити избегнута чак и у последњи час. О томе смо много пута раније разговарали. А о томе зашто је Путин баш сад започео злочиначку агресију можемо спекулисати како нам драго. Важно је да позадина свега тога није непозната – избегава се, али се не пориче.

Лако је разумети да се онима који сад трпе злочин може чинити неприхватљивим размишљање о томе зашто се он догодио и да ли је могао бити избегнут. Разумљиво, али погрешно. Ако желимо да реагујемо на трагедију на такав начин да истовремено помогнемо њеним жртвама и избегнемо још гору катастрофу, мудро је сазнати што више о томе шта је пошло наопако и како се ток догађаја могао исправити. Херојски гестови можда изазивају дивљење, али не помажу.

Као и много пута раније, присећам се лекције коју сам давно научио. Крајем 60-их година прошлог века нашао сам се на једном састанку с неколико представника Фронта националног ослобођења Вијетнама (или Вијетконга, како се то каже у Америци). Било је то током кратког периода интензивног супротстављања страшним америчким злочинима у Индокини. Неки млади људи су били веома огорчени и сматрали су да је једини прави одговор на зверства која се догађају у том рату жестока реакција: разбијање прозора на Мејн Стриту, бомбардовање седишта Корпуса за обуку резервних официра. Свака умеренија реакција чинила им се као саучесништво у страшним злочинима. Вијетнамци су на то гледали сасвим друкчије. Одлучно су се успротивили таквим мерама и представили су свој модел успешног протеста: неколико жена које стоје у тихој молитви на гробовима америчких војника убијених у Вијетнаму. Није их занимало шта ће америчким противницима рата помоћи да се осећају као праведници и часни људи. Желели су да преживе.

Често сам слушао ту лекцију, у овом или оном облику, од жртава ужасних страдања на глобалном југу, главној мети империјалног насиља. Требало би да је прихватимо и прилагодимо околностима. Данас то значи настојање да разумемо зашто се ова трагедија догодила и шта се могло учинити да се она спречи, и примењивање тих поука на оно што буде уследило. То питање сеже дубоко. Овде немамо времена да претресамо ту тему која има кључни значај, али понављам: реакција на стварне или имагинарне кризе била је посезање за оружјем, а не за маслиновом гранчицом. Био је то безмало рефлекс, а последице су углавном биле ужасне – за уобичајене жртве. Увек је вредно труда настојати да се разуме, да се размишља корак или два унапред о вероватним последицама деловања или неделовања. Иако су то, наравно, општепознате истине, треба их понављати јер се врло лако сметну с ума у временима оправданих страсти.

Опције које преостају после инвазије су тмурне. Најбоље је подржавати дипломатске могућности које још постоје, у нади да ће се постићи исход који није сувише далеко од оног који се, по свој прилици, могао постићи пре неколико дана: проглашавање неутралног статуса Украјине по аустријском моделу, у ком је садржана нека варијанта федерализма слична оној у споразуму Минск II. Сад је то много теже оствариво. Притом, неопходно је оставити одступницу за Путина јер би иначе последице могле бити још горе за Украјину и сваког другог, можда незамисливо горе. Све то је далеко од праведног решења. Али када је правда победила у међународним пословима? Нема потребе да набрајам примере.

Свиђало нам се то или не, пред нама је избор или да Путин буде више награђен него кажњен за чин агресије – или велика вероватноћа терминалног рата. Можда нам је привлачна идеја да сатерамо медведа у ћошак из ког ће он очајнички насртати, како може и уме. То није баш мудро. У међувремену би требало да учинимо све што је у нашој моћи да обезбедимо подршку онима који храбро бране своју домовину од суровог агресора, онима који беже од страхота и хиљадама храбрих Руса који се јавно супротстављају злочину и излажу великој личној опасности, што је лекција свима нама.

Нема шта да се каже о Путиновом покушају да оправда агресију. Резултат тог покушаја је нула. Истина је, наравно, да Сједињене Државе и њихови савезници крше међународни закон не трепнувши оком, али то није изговор за Путинове злочине. С друге стране, Косово, Ирак и Либија извесно су директно утицали на сукоб око Украјине. Инвазија Ирака је уџбенички пример злочина за какве су у Нирнбергу нацисти осуђивани на смрт вешањем. Чиста, ничим изазвана агресија. И шамар Русији

Требало би, такође, да покушамо да нађемо начина да помогнемо једној много широј класи жртава: животу на Земљи. Ова катастрофа се догађа у тренутку кад све велике силе – у ствари, кад сви ми морамо да се ујединимо како бисмо заједнички контролисали једну огромну претњу, еколошко уништење које већ узима жалостан данак, а ускоро ће бити и много горе ако се не предузму велики напори, и то што пре. Да бих подвукао оно што је очигледно, напомињем да је IPCC управо објавио најновији и далеко најзлослутнији редовни извештај о нашем срљању у катастрофу. У међувремену, не предузимамо неопходне активности, чак идемо уназад, јер се преко потребни ресурси троше на уништавање и свет сад повећава потрошњу фосилних горива, па и оног најопаснијег, ког још има довољно – угља. Гротескнији стицај околности тешко се може замислити. То се не може игнорисати. Сваки тренутак је драгоцен.

Очигледно је да руска инвазија крши члан 2(4) Повеље Уједињених нација, који забрањује претњу силом или употребу силе против територијалног суверенитета друге државе. Путин је, међутим, покушао да оправда инвазију у говору од 21. фебруара; навео је Косово, Ирак, Либију и Сирију као доказе да су Сједињене Државе и њихови савезници више пута прекршили међународно право. Да ли бисте коментарисали Путиново правдање инвазије Украјине и статус међународног закона у добу после Хладног рата?

Нема шта да се каже о Путиновом покушају да оправда агресију. Резултат тог покушаја је нула. Истина је, наравно, да Сједињене Државе и њихови савезници крше међународни закон не трепнувши оком, али то није изговор за Путинове злочине. С друге стране, Косово, Ирак и Либија извесно су директно утицали на сукоб око Украјине. Инвазија Ирака је уџбенички пример злочина за какве су у Нирнбергу нацисти осуђивани на смрт вешањем. Чиста, ничим изазвана агресија. И шамар Русији.

У случају Косова, НАТО агресија (што значи америчка агресија) описивана је као „незаконита, али оправдана“ (на пример, то је о њој рекла Међународна комисија за Косово, с Рицхардом Голдстонеом на челу) зато што је циљ бомбардовања био заустављање страхота које су се тамо догађале. Такво расуђивање је захтевало обртање хронологије. Постоје очигледни докази да су многе страхоте биле последица инвазије: предвидљиве, предвиђене, очекиване. Дипломатска опција је била доступна, али је, као обично, занемарена у корист насиља.

Високи званичници Сједињених Држава тврде да је пре свега бомбардовање руске савезнице Србије – а да Русија о томе чак није била претходно обавештена – обуставило настојања Русије да заједно са Сједињеним Државама на неки начин ради на изградњи европског безбедносног поретка после Хладног рата, и да су такво стање додатно погоршале инвазија Ирака и бомбардовање Либије након што се Русија сагласила да не стави вето на Одлуку Савета безбедности Уједињених нација, коју је НАТО одмах прекршио

Високи званичници Сједињених Држава тврде да је пре свега бомбардовање руске савезнице Србије – а да Русија о томе чак није била претходно обавештена – обуставило настојања Русије да заједно са Сједињеним Државама на неки начин ради на изградњи европског безбедносног поретка после Хладног рата, и да су такво стање додатно погоршале инвазија Ирака и бомбардовање Либије након што се Русија сагласила да не стави вето на Одлуку Савета безбедности Уједињених нација, коју је НАТО одмах прекршио. Догађаји имају последице, без обзира на прикривање последица.

Статус међународног права није се променио у периоду после Хладног рата; нису се промениле чак ни речи, а камоли поступци. Председник Kлинтон је јасно рекао да Сједињене Државе немају намеру да га поштују. Kлинтонова доктрина каже да Сједињене Државе задржавају право да делују „унилатерално кад је то неопходно“, што између осталог подразумева и „унилатералну употребу војне силе“ за одбрану виталних интереса као што је „обезбеђивање несметаног приступа кључним тржиштима, залихама енергије и стратешким ресурсима“. Тако су поступали и његови наследници и сви остали су могли да некажњено крше законе. Тиме не желим да кажем да међународно право нема никакву вредност. Оно има свој домен примене и користан је стандард у неким случајевима.

Чини се да је циљ руске инвазије да свргне владу Зеленског и на њено место постави проруску владу. Али шта год да се догоди, Украјина се суочава са застрашујућом будућношћу због своје одлуке да постане пион у геостратешким играма Вашингтона. У том контексту, колико је вероватно да ће економске санкције навести Русију да промени став према Украјини – или можда економске санкције циљају на нешто крупније, на пример подривање Путинове контроле у самој Русији и њеним везама са земљама као што су Куба, Венецуела, можда чак и Кина?

Украјина можда није најразумније одлучивала, али она нема ни приближно оне могућности које су на располагању империјалним државама. Слутим да ће санкције довести Русију у још већу зависност од Кине. Ако озбиљно не промени курс, Русија ће остати клептократска нафтна држава ослоњена на ресурс чија потрошња мора драстично да се смањи, иначе је готово са свима нама. Није јасно да ли њен финансијски систем може да поднесе жесток напад санкцијама или другим средствима. Разлог више да јој се, упркос свему, понуди одступница.

Као што смо већ рекли, сукоб је смртна пресуда за нашу врсту, без победника. Налазимо се на прекретници у људској историји. То се не може порећи. Не може се игнорисати

Западне владе, велике опозиционе странке, међу њима и британски лабуристи, и корпоративни медији воде шовинистичку антируску кампању. Мете нису само руски олигарси, већ и музичари, диригенти и певачи, па и власници фудбалских клубова као што је Роман Абрамович, власник Челзија. После инвазије Русији је чак забрањено учешће на Евровизији 2022. Исто тако су углавном реаговали корпоративни медији на Сједињене Државе после њихове инвазије и разарања Ирака, зар не? Мислите ли да ће овом инвазијом започети ново доба сталне напетости између Русије (можда у савезништву с Кином) и запада?

Тешко је рећи где ће пасти пепео – а могло би се показати да то, у овом случају, није метафора. Засад Кина мирно посматра како се њени супарници узајамно уништавају и вероватно покушава да погура екстензивни програм економске интеграције великог дела света у свој све шири глобални систем – пре неколико недеља увукла је Аргентину у иницијативу Појас и пут. Као што смо већ рекли, сукоб је смртна пресуда за нашу врсту, без победника. Налазимо се на прекретници у људској историји. То се не може порећи. Не може се игнорисати.

Разговор водио C. J. Polychroniou

Thruthout

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет