Од 2014. САД и НАТО навелико достављају оружје Украјини, врше војну обуку и организују заједничке војне вежбе

Разговор водио Давид Барсамиан

Кренимо у највећи кошмар данашњице, рат у Украјини и његове глобалне последице. Али најпре да се присетимо позадине. Можемо да почнемо од обећања председника Џорџа Буша старијег тадашњем совјетском председнику Михајлу Горбачову да се НАТО неће померити „ни за инч на исток“ – а поуздано знамо да је то обећање дато. Моје питање за вас гласи: зашто Горбачов није тражио да се то стави на папир?

Прихватио је џентлменски споразум, што није тако неуобичајено у дипломатији. Руковање и дата реч. Даље, тај папир не би ништа променио. Споразуми на папиру стално се цепају. Важне су добронамерност и искреност. Буш је заправо експлицитно поштовао договор. Чак је направио корак ка оснивању партнерства за мир, које би обухватило земље Евроазије. НАТО не би био распуштен, али би био маргинализован. Земље попут Таџикистана, на пример, могле би да се придруже иако формално не би биле чланице НАТОа. Био би то корак ка стварању заједничког европског дома без војних алијанси, као што је он рекао.

Клинтон се држао споразума током својих првих година. Стручњаци кажу да је негде 1994. Клинтон почео да говори на обе стране уста – то је њихов израз. Русима је говорио: Да, поштоваћемо споразум. Пољској заједници у Сједињеним Државама и другим етничким мањинама говорио је: Не брините, увешћемо вас у НАТО

И Клинтон се држао споразума током својих првих година. Стручњаци кажу да је негде 1994. Клинтон почео да говори на обе стране уста – то је њихов израз. Русима је говорио: Да, поштоваћемо споразум. Пољској заједници у Сједињеним Државама и другим етничким мањинама говорио је: Не брините, увешћемо вас у НАТО. Отприлике 1996-97. Клинтон је то прилично изричито рекао свом пријатељу Борису Јељцину, руском председнику којем је помогао да победи на изборима 1996. Рекао му је: Немојте сувише озбиљно схватати тај НАТО бизнис. Ширићемо се, али мени је то потребно само због гласова мањина у Сједињеним Државама.

Клинтон је 1997. позвао такозване Вишеградске земље – Мађарску, Чехословачку, Румунију – да се придруже НАТОу. Русима се то није допало, али нису правили велики проблем. Онда су се придружиле балтичке земље и опет је прошло мирно. Буш млађи, који је био сасвим друкчији од старијег, позвао је 2008. Грузију и Украјину у НАТО. Сваки амерички дипломата је врло добро знао да су Грузија и Украјина црвене линије за Русију. Руси ће на другим местима толерисати ширење, али овде не јер су те земље у њиховом осетљивом геостратешком појасу. У наставку приче, Мајдански устанак 2014. збацио је проруског председника и Украјина се померила ка Западу.

Од 2014. Сједињене Државе и НАТО навелико достављају оружје Украјини – најсавременије оружје, а не заборавимо ни војну обуку и заједничке војне вежбе; све су то потези који воде ка укључивању Украјине у НАТО. Није то никаква тајна, све се радило отворено. Недавно се тиме хвалисао генерални секретар НАТОа Јенс Столтенберг. Наравно, то је било врло свесно, изразито провокативно. Знали су да би сваки руски лидер сматрао њихов потез неподношљивим. Француска и Немачка су ставиле вето 2008, али под притиском Сједињених Држава, програм није скинут с дневног реда. И онда је НАТО, што значи Сједињене Државе, наставио да убрзава прикључивање Украјине.

Володимир Зеленски је изабран 2019. с убедљивом већином – чини ми се око 70% гласова – на основу мировне платформе, плана за постизање мира са источном Украјином и Русијом, дакле за решавање проблема. Почео је да ради на томе и покушао да оде у Донбас, руски оријентисани источни регион, да би применио споразум Минск ИИ. То би значило некакву федерализацију Украјине, са извесним степеном аутономије за Донбас, као што је тамошње становништво желело. Нешто попут Швајцарске или Белгије. У томе су га спречиле десничарске милиције, које су претиле да ће га убити ако настави да спроводи тај програм.

Сједињене Државе су биле решене да Украјину уведу у НАТО, корак по корак. То се убрзало кад је изабран председник Бајден. У септембру 2021. то је писало на сајту Беле куће. Наравно да су Руси то знали

Зеленски је храбар човек. Могао је да настави да је имао подршку Сједињених Држава. Сједињене Државе су, међутим, одбиле да му је пруже. Нема подршке, нема ничег, остављен је на цедилу и морао је да устукне. Сједињене Државе су биле решене да Украјину уведу у НАТО, корак по корак. То се убрзало кад је изабран председник Бајден. У септембру 2021. то је писало на сајту Беле куће. Наравно да су Руси то знали. Бајден је најавио програм, заједничко саопштење о убрзању процеса војне обуке, војних вежби и испоруке оружја као дела оног што је његова администрација звала „појачани програм“ припрема за чланство у НАТО-у.

У новембру је уследило ново убрзање. Све се то догађало пре инвазије. Државни секретар Антони Блинкен потписао је такозвану повељу, којом је тај аранжман суштински озваничен и проширен. Портпарол Стејт департмента признао је да су Сједињене Државе пре инвазије одбиле да расправљају о руским безбедносним бригама. Све је то део позадине. Путин је 24. фебруара упао у Украјину – што је била злочиначка инвазија. Озбиљне провокације не пружају оправдање за тај чин. Да је Путин државник, урадио би нешто сасвим друкчије. Поново би отишао код француског председника Емануела Макрона, прихватио његове оквирне предлоге и покушао да се договори с Европом, да предузима кораке ка европском заједничком дому.

Сједињене Државе су се, наравно, увек томе противиле. Можемо то пратити уназад до хладноратовске историје, до иницијатива председника Де Гола за стварање независне Европе. Као што је он рекао, „од Атлантика до Урала“, дакле удруживање Русије са Западом, што би био врло природан корак, како из трговинских разлога, тако и – очигледно – из безбедносних. Дакле, да је било државника у Путиновом уском кругу, они би прихватили Макронове иницијативе и експериментисали како би видели могу ли заиста да се удруже с Европом и спрече кризу. Уместо тога, изабрали су политику која је, с руског гледишта, потпуно имбецилна. На страну злочиначки карактер инвазије, Путин је изабрао политику која је Европу гурнула дубоко у амерички џеп. У ствари, та политика чак наводи Шведску и Финску да уђу у НАТО – најгори могући исход из руске перспективе, сасвим независно од злочиначке природе инвазије и врло озбиљних губитака које Русија због тога трпи.

Дакле, криминал и глупост на страни Кремља, озбиљна провокација на страни Сједињених Држава. Можемо ли покушати да окончамо овај ужас? Или би требало да га одржавамо? То нам је избор.

Постоји само један начин да се то оконча: дипломатија а њу, по дефиницији, морају да прихвате обе стране. Иако је не воле, морају да је прихвате као најмање лошу опцију. Путину би на тај начин била обезбеђена одступница. То је једна могућност. Друга је развлачити целу ствар да би се видело колико ће сви страдати, колико ће Украјинаца изгубити живот, колико ће Русија трпети, колико милиона људи ће умрети од глади у Азији и Африци, колико ћемо даље загревати животну средину све док више не буде постајала могућност за људски живот. То су опције. С једнодушношћу која достиже безмало 100 посто, Сједињене Државе и већи део Европе желе да изаберу недипломатску опцију. Они то отворено кажу: Морамо наставити да подривамо Русију.

С једнодушношћу која достиже безмало 100 посто, Сједињене Државе и већи део Европе желе да изаберу недипломатску опцију. Они то отворено кажу: Морамо наставити да подривамо Русију

Можете да прочитате колумне у Њујорк тајмсу, у лондонском Фајненшел тајмсу и широм Европе. Уобичајени рефрен гласи: морамо се постарати да Русија пати. Није важно шта се догађа Украјини или било коме другом. Наравно, то коцкање полази од претпоставке да ће Путин, ако буде притеран уза зид, ако му се не остави никакав излаз, морати да призна пораз, да ће га прихватити и да неће употребити оружје којим располаже да уништи Украјину.

Има много ствари које Руси нису урадили; западни аналитичари се томе прилично чуде. На пример, нису пресекли линије којима Запад снабдева Украјину оружјем, а које полазе из Пољске. Извесно би могли то да ураде. То би их врло брзо довело у директан сукоб с НАТОом, што значи са Сједињеним Државама. Сваком ко је икад обратио пажњу на ратне игре јасно је куда то води, да је то пењање уз лествицу ескалације ка терминалном нуклеарном рату.

Дакле, то су игре које играмо са животима Украјинаца, Азијаца и Африканаца, с будућношћу цивилизације, зато да бисмо ослабили Русију, да бисмо били сигурни да је довољно патила. У реду, ако хоћете да играте ту игру, бар то отворено реците. Не тражите моралну основу за то јер је нема. У ствари, морално гледано, то је ужасно. Кад размислимо о свим ризицима, видимо да су људи који држе предавања о одбрани принципа заправо морални имбецили.

У медијима и међу политичарима у Сједињеним Државама, а вероватно и у Европи, много је моралног гнева због руског варварства, ратних злочина и зверстава. Нема сумње да се то догађа, као што се догађа у сваком рату. Али зар вам се не чини да је тај морални гнев ипак помало селективан?

Морални гнев је сасвим на месту. Треба осећати морални гнев. Али ако одете на глобални југ, уверићете се да они не могу да верују у оно што виде. Осуђују рат, наравно. То је гнусан чин агресије. Онда погледају на Запад и кажу: О чему ви људи говорите? Па ви то нама стално радите.

Разлике у коментарима су врло занимљиве. Читате Њујорк тајмс и његовог великог мислиоца Томаса Фридмана. Пре неколико недеља написао је колумну у којој је само очајавао. Рекао је: Шта можемо да радимо? Како можемо да живимо у свету с таквим ратним злочинцем? Нисмо очекивали да ће се такав појавити после Хитлера. Имамо ратног злочинца у Русији. Не знамо шта да радимо. Нисмо веровали да негде још може да постоји ратни злочинац.

Кад људи на глобалном југу то чују, на знају да ли да се смеју или да се ругају. По целом Вашингтону шетају ратни злочинци. У ствари, ми врло добро знамо шта да радимо са својим ратним злочинцима. Руска инвазија се, заправо, догодила 20 година после америчке инвазије на Авганистан. Подсетимо се, та инвазија није била ничим изазвана и светско мњење јој се снажно противило. У то време је објављен интервју с починиоцем Џорџом Бушом млађим, који је онда кренуо даље, у инвазију на Ирак – дакле, интервју с великим ратним злочинцем објављен је на странама Wасхингтон Пост-а о животном стилу. Симпатични, детињасти дека, како су га описали, играо се са својим унучићима, шалио се и показивао портрете чувених људи које је срео и насликао. Дивна, пријатељска средина.

Дакле, ми знамо како да поступамо с ратним злочинцима. Томас Фридман није у праву. Ми врло добро знамо шта с њима да радимо.

Или узмите, на пример, великог ратног злочинца модерног доба Хенрија Кисинџера. Према њему се односимо не само уљудно већ с великим дивљењем. Најзад, то је човек који је пренео наређење Ваздушним снагама о масовном бомбардовању Камбоџе – „све што лети на све што се помера“, тако је рекао. Није ми познато да архиви садрже сличан пример позива на геноцид. Уследило је врло интензивно бомбардовање Камбоџе. О томе не знамо много зато што не истражујемо сопствене злочине. Али то су описали Тејлор Овен и Бен Кирнан, озбиљни историчари који се баве Камбоџом. Ту је, затим, и наша улога у збацивању чилеанске владе Салвадора Аљендеа и успостављању опаке диктатуре у тој земљи; и тако даље. Знамо, дакле, како да поступамо према нашим ратним злочинцима. Али Томас Фридман није у стању да замисли ништа слично рату у Украјини, нити је било икаквих коментара на његов текст, што значи да су га читаоци сматрали сасвим разумним. Тешко да је реч селективност довољна. То је више него запањујуће. Дакле, да, морални гнев је сасвим на месту. Добро је што Американци коначно почињу да исказују гнев према великим ратним злочинима које је починио неко други.

С једне стране, руска војска је невешта и неспособна. Морал њених војника је врло низак, а вођство је лоше. Њена економија је на нивоу италијанске и шпанске. С друге стране, Русија је војни див који нас озбиљно угрожава. Зато нам је потребно још оружја. Хајде да проширимо НАТО. Успевате ли ви да помирите ове две противречне мисли?

Те две мисли су стандард на целом Западу. Управо сам имао дугачак интервју у Шведској о плановима те земље да приступи НАТОу. Указао сам на то да шведски политички врх има две противречне идеје, те које ви помињете. Једна је наслађивање чињеницом да се Русија показала као тигар од папира који није у стању да освоји градове надомак своје границе, градове које углавном брани грађанска војска. Руси су, дакле, потпуно војно неспособни. А друга је да су Руси спремни да освоје Запад и да га униште.

Џорџ Орвел је смислио име за то: двомисао, способност да се у глави истовремено имају две противречне идеје и да се у обе верује. Орвел се варао кад је мислио да то може постојати само у ултратоталитарном друштву, које је сатирично описао у 1984. Погрешио је. Може то постојати и у слободним демократским друштвима. Управо гледамо драматичан пример. И то не први пут.

Таква двомисао је, на пример, карактеристична за хладноратовско мишљење. Вратите се на главни документ Хладног рата из тих година – НСЦ-68 (Извештај савета за националну безбедност) из 1950. Ако га пажљиво погледате, биће вам јасно да је сама Европа, без Сједињених Држава, била војно једнака Русији. Али, наравно, ми смо и даље морали да имамо огроман раст наоружања да бисмо се супротставили плановима Кремља, који је намерио да освоји свет.

То је био свестан приступ. Дин Ачесон, један од аутора, касније је рекао да је нужно бити „јаснији од истине“ – његове речи – да би се разбила масовна свест владе. Желимо да прогурамо велики војни буџет и зато морамо бити „јаснији од истине“ тако што ћемо измислити ропску државу која се спрема да покори свет. Такво мишљење је типично за Хладни рат. Могао бих да вам наведем и много других примера, али сад опет гледамо врло драматичну верзију таквог мишљења. Ви сте то тачно рекли: те две идеје опседају Запад.

Занимљиво је и то што је дипломата Џорџ Кенан предвидео опасност од померања НАТОа на Исток у врло пророчком чланку који је 1997. изашао у Неw Yорк Тимес-у.

Кенан се противио и идејама из НСЦ-68. Он је, у ствари, био директор Кадровске политике Стејт департмента. Шутнут је и замењен Полом Ницом. Сматрали су га сувише меким за тако суров свет. Он је био јастреб, радикални антикомуниста, и сам прилично бруталан кад је реч о позицијама Сједињених Држава, али је схватио да сукобљавање с Русијом нема смисла.

Мислио је да ће се Русија на крају сама распасти од унутрашњих противречности; показало се да је био у праву. Али све време су га сматрали одвећ благим. Он је 1952. био за уједињење Немачке изван војне алијансе НАТОа. То је био предлог совјетског владара Јосифа Стаљина. Кенан је био амбасадор у Совјетском Савезу и стручњак за Русију.

Стаљинова иницијатива. Кенанов предлог. Неки Европљани су то подржавали. На тај начин би се окончао Хладни рат. Немачка би постала неутрална, демилитаризовала би се и не би припадала ниједном војном блоку. У Вашингтону су безмало сасвим игнорисали тај предлог.

Имали смо угледног стручњака за спољну политику Џејмса Варбурга, који је о томе написао књигу вредну читања под насловом Немачка: кључ за мир (Германy: Кеy то Пеаце). Говорио је да ту идеју треба озбиљно схватити. Био је гурнут у запећак, игнорисан, исмејан. Поменуо сам то неколико пута па сам и сâм био исмејан као умоболник. Како можете да верујете Стаљину? Е па отворени су архиви. Показало се да је Стаљин заиста мислио оно што је предложио. Сада читате водеће историчаре Хладног рата, људе као што су Мелвин Лефлер, и они признају да је тада постојала стварна прилика за мирно решење, али је одбачена у корист милитаризације, огромног повећања војног буџета. Хајдемо сад до Кенедијеве администрације. Кад је Џон Кенеди ступио на дужност, Никита Хрушчов, који је тада био на челу Русије, предложио је крупно обострано смањење офанзивног наоружања, што би уродило знатним попуштањем тензија. Сједињене Државе су тада биле далеко испред Русије у војном смислу. Хрушчов је желео да погура економски развој Русије, а схватао је да то није могуће у ситуацији војне конфронтације с много богатијим противником. Најпре је ту понуду изложио председнику Двајту Ајзенхауеру, који није обратио пажњу, а затим и Кенедију; Кенедијева администрација одговорила је највећим мирнодопским повећањем војне силе у историји – иако су сви знали да су Сједињене Државе већ далеко испред Совјетског Савеза.

Сједињене Државе су тада смислиле „ракетни јаз“. Русија је на путу да нас угрози својом ракетном надмоћношћу. Кад су ракете пажљиво пребројане, показало се да су Сједињене Државе много боље опремљене и у тој сфери. Русија је можда имала четири ракете у некој ваздушној бази.

Могли бисмо дуго овако набрајати. Безбедност становништва просто није брига креатора политике. Безбедност привилегованих, богатих, корпоративног сектора, произвођача оружја – то да, али не и безбедност нас осталих. Та двомисао је стална, некад свесна, а некад не. Управо то је описао Орвел: хипертоталитаризам у слободном друштву.

У чланку за Трутхоут цитирате Ајзенхауеров говор „Гвоздени крст“ из 1953. Шта вам је ту било занимиљиво?

Требало би да га прочитате, онда бисте видели шта је занимљиво. Његов најбољи говор. То је било 1953, тек што је ступио на дужност. У суштини, рекао је да је милитаризација страховит напад на наше сопствено друштво. Рекао је то – он или можда онај који му је писао говор – прилично елоквентно. Један борбени авион значи много мање школа и болница. Кад год повећавамо војни буџет, нападамо сами себе.

Рекао је то јасно и детаљно, и затражио смањење војног буџета. Радио је и он прилично страшне ствари, али тада је погодио суштину. Те речи свима треба да буду урезане у памћење. Бајден је недавно предложио огроман војни буџет. Конгрес га је још повећао, што је страховит напад на наше друштво, као што је Ајзенхауер објаснио пре много година.

Оправдање нам је да морамо да се бранимо од папирнатог тигра, тако војно неспособног да не може да се помери неколико километара од своје границе а да се не распадне. Дакле, чудовишним војним буџетом озбиљно ћемо нашкодити сами себи и угрозити свет трошењем огромних ресурса који ће нам бити неопходни у озбиљној егзистенцијалној кризи с којом се суочавамо. У међувремену, сиромашни порески обвезник сипа новац у џепове произвођача фосилног горива како би ови могли да наставе да уништавају свет што бржим темпом. Управо то се догађа кад се овако повећавају производња фосилних горива и војни трошкови. Неке људе то чини срећним. Погледајте директоре компанија Лоцкхеед Мартин или ЕxxонМобил и видећете да су они усхићени. За њих је то врело изобиља. А уз то им се приписују велике заслуге. Хвале их зато што спасавају цивилизацију уништавајући могућност живота на Земљи. Заборавите глобални југ. Кад би постојали ванземаљци, мислили би да смо сви померили памећу. И били би у праву.

TomDispatch

(Пешчаник)